Зараван у брдима изнад Билеће, ушла је у гусле и опјевана народним пјесмама у којима се описује страшна битка када су 29. јула 1876. године најхрабрији Херцеговци, Брђани и Црногорци до ногу потукли моћну турску војску.
„Да си откуд, царе, био
На крвавом Вучјем Долу,
Ти се не би уставио,
Ни у самом твом Стамболу“
Вучији до је мјесто где се сабљама и крвљу искивала слобода. Турску војску, са око 45.000 војника, распоређену у 24 батаљона са 12 топова предводио је Мухтар паша а српске снаге са око 14.000 бораца наступале су у 17 црногорских и 11 херцеговачких батаљона са четири топа.
Неколико дана прије битке, црногорски Сјеверни одред, послије боја са Турцима код Невесиња, по великој врућини превалио је 60 километара да би заузео положаје у Врбици, селу сјеверно од Вучијег дола.
Турци су два дана пре битке стигли у Билећу, а 28 јула кренули су ка Вучијем долу. Међутим, направили су кључну грешку јер су раздвојили снаге у више колона. Осман паша је ишао ка Врбици и Вучијем долу а Селим паша је хтио да заобиђе противничке линије.
У зору 29. јула турска претходница је заузела коту Ковчег и кренула ка Кокоту, а снаге под Осман пашом су преко Радмиловића Дубраве ишле ка Вардару.
Црногорци и Херцеговци чекали су на Кокоту и Вардару, а кад су Турци пришли на пушкохват кренули су у силовит јуриш. У борби прса у прса, где нож и јатаган доминирају, турска војска није имала превише шанси против горостасних момака. Осим тога Црногорци су имали и модерне Гасерове ливоре са шест метака.
Без подршке артиљерије херцеговачко-црногорска војска разбила је турски башибозук који се панично повлачио. Сјеверни одред на јуриш је заузео коту Ковчег и уништио турску артиљеријску посаду, заплијенио топове. На том мјесту погинуо је и Селим паша.
Десно крило Сјеверног одреда разбило је турску колону коју је предводио Осман паша, заробило цијели турски батаљон заједно са Осман пашом и заплијенили све топове који су још били на мазгама.
Мухтар-паша је развио војску за борбу, али су његови војници убрзо бацили оружје и панично побјегли ка Билећи. Уништене су двије турске бригаде а сам паша је успио да утекне.
У Бици на Вучјем долу погинуло је и рањено више од 4.000 Турака, убијен је Селим паша, три миралаја (пуковника), 168 другим официра, заплијењено око 3.000 пушака и 21 застава.
Лука Филипов Драгишић из Пипера заробио је дивизијског генерала Осман-пашу.
Црногорско-херцеговачки губици били су 70 погинулих и 118 рањених.
Велика побједа на Вучјем Долу одјекнула је Европом. Руски цар Александар II наградио је орденом књаза Николу као и команданте војводе Божа Петровића, Петра Вукотића, Илију Пламенца и Марка Миљанова.
Битка на Вучјем Долу наговијестила је коначан одлазак Османске царевине из црногорско-херцеговачких брда.
Убрзо, посијле Берлинског конгреса, у Херцеговину је дошао други окупатор, а Црна Гора је добила независност.
Данас преко Вучјег дола простире се државна граница између Црне Горе и Босне и Херцеговине.
Текст пренет са ФС Војска Републике Српске