„Покољ је назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на целом њеном територију.“

Залагање Удружења “Јадовно 1941.“ да своје активности на очувању и развоју културе памћења страдалих предака и сународника за време Другог светског рата на територији независне Државе Хрватске, подигне на ниво научне заједнице, заслужује велику пажњу.

Нажалост, сведоци смо колико је тако нешто мукотрпно и напорно, и на колико неразумевања, отпора или једноставног заобилажења и прећуткивања, од стране званичне научне заједнице, наилазе ентузијасти и вредни национални радници. Као да само по себи већ није довољно хорско порицање друге стране да злочина није било, јер се злочини систематски умањују, обезличавају, стављају под сумњу. Морамо признати, да то врло успешно, чине све институције, званичници, научници, верски прваци и јавност држава које су наследиле територију НДХ (Република Хрватска, Федерација Босне и Херцеговине). Изгледа као да је потребно да и ми сами престанемо да верујемо да су се икакви злочини догађали  у НДХ,  а посебно у периоду април-септембар 1941.г.

Овакав подстицај сматрам почетком обликовања појмова и одредница које треба користити у прикупљању података о догађајима, именима жртава, сведочењима сведока и материјалним доказима онога што се дешавало у Независној Држави Хрватској. Овај посао, нажалост, није покренула нити га је извршила научна заједница, која је то требала да уради у ових више од 70 година. Овај подстицај је дело удружења и вредних појединаца, који морају да обављају туђи посао, који они који су требали да га ураде, нису урадили на време.

Желим да изнесем један свој лични утисак.  Одувек сам сматрао да, сакупљајући имена жртава, податке из њихових живота, доказе да су постојали, доказе да су страдали на тако језив и суров начин, сведочанства сведока или преживелих,  ја практично састављам оптужницу. Учествујем у састављању оптужнице, једног правног документа у којем, заједно са свима осталима који проучавају злочине почињене над Србима и другима на територији НДХ-а,  настојим да докажем да је у питању злочин геноцида. Злочин намерног потпуног физичког истребљења једне народне и религијске групе (српске) на територији НДХ.  Злочин који је имао 3 своја лица: Покољ, Прогон, Преобраћивање.

Злочин који је дуго планиран, веома добро организован, спровођен од стране званичних институција и службених лица Независне Државе Хрватске и широко прихваћен од стране лојалног становништва те државе (хрватски и муслимански живаљ). Злочин који се одвијао у планираним и систематичним етапама. Прво су уклањани мушкарци који могу да носе оружје, старости од 15 до 60 година. Када су они или депортовани у Трећи Рајх, или усмрћени или натерани да из насеља беже у шуме, следио је терор над женама, старима, младићима и  девојкама. На крају су малолетна деца, која су  неким случајем поштеђена смртних страдања, увођена у систем логора за децу.

Она деца која су преживела глад, болест и ужасне услове живота у тим логорима, су проживљавала промену идентитета, облачена су у усташке униформе, удомљавана искључиво у верне католичке породице где им је мењана национална и верска припадност. Овај злочин је извршен над пре свега православним Србима, потом Јеврејима, Ромима хришћанима и политичким и идеолошким противницима међу Хрватима и муслиманима.  Све акције против српског становништва су спровођене уз масовно учешће лојалног становништва НДХ.Ретки и појединачни случајеви отвореног супротстављања таквим акцијама или покушаји заштите својих комшија су за те људе (католике и муслимане) обично били повод за њихово убијање заједно са нашим прецима. Наша је обавеза да памтимо и сећамо се свих таквих случајева када су добри људи друге вере или нације,  покушали да спасу или упозоре своје комшије Србе.  Са друге стране, наша је обавеза је да запишемо и документујемо све оне случајеве када су наши сународници  у слепом гневу, у освети, у неартикулисаном бесу због онога што  је учињено члановима њихових породица, подигли руку на своје ненаоружане комшије друге вере и националности.

Као сликовит пример шта се у ствари дешавало у првим месецима од момента оснивања Независне Државе Хрватске, или о каквом се то Покољу овде радило, показаћу на примеру прва два таква догађаја. Лично их означавам као Чин Први и Чин Други.

10.априла 1941.г: у 16.00 часова немачке војне јединице улазе у Загреб уз величанствен дочек грађана на улицама.  Истога дана у 17.45 на Радио Загребу Славко Кватерник (будући маршал хрватских оружаних снага и министар у Влади НДХ), оглашава успостављање Независне Државе Хрватске.

Ноћ 15./16. април 1941.г: нешто после поноћи Анте Павелић са 230 усташа обучаваних у Италији и у Мађарској, стиже у Загреб (преко Сушака, Огулина и Карловца)

Дана 16.априла у 20.00 часова именована Влада НДХ са поглавником Павелићем на челу.

Чин Први: Покољ у Гудовцу код Бјеловара

Жупник у Грубишном Пољу (католички парохијални свештеник)  Перо Сивјановић, негде после 20. априла, у Загреб  шаље писмо са фабулацијом (измишљеном вешћу) о томе да ће за Ђурђевдан Срби у Грубишном пољу подићи устанак против НДХ.  Због тога 26.априла,  Ивица Шарић (усташки емигрант и шеф усташке полиције у Загребу) и Еуген Дидо Кватерник (шеф јавне сигурности града Загреба, син Славка Кватерника) крећу возом из Загреба за Бјеловар са око 120 усташа који су стигли из иностранства са Павелићем. Усташки повереник за Грубишно поље Лујо Стахуљак  и  котарски предстојник Зорислав Микић издају налоге за хапшења Срба.

Током ноћи 26./27.април 1941.г и током 27.априла је ухапшено 504 мушкарца из Грубишног Поља и околних села у Славонији. Ухапшени су доведени у парк у Грубишном Пољу. Они су касније током  27.априла возовима пребачени у логор “Даницу“ у Копривници, па пар недеља касније пребачени у Загреб, па у Госпић, па на Јадовно на Велебиту. Ниједан се није вратио кући. Организатор свега овога је Еуген Кватерник.

У суботу 26.04.1941.г, Милан Радовановић из села Пргомеља, раздужени војник 108.пешадијског пука је дошао у општину Гудовац да преда своје оружје, па је ту ухапшен. Сутрадан (недеља 27.април) је требао да буде спроведен у Бјеловар. Током тог спровођења, усташе које су дошле из Загреба у Бјеловар, су из заседе, на путу Гудовац-Бјеловар, запуцале на патролу Мачекове Сеоске заштите, убиле једног заштитара, раниле другог  и убиле ухапшеног Србина Милана (Емила) Радовановића. Истога дана је у својој кући у Гудовцу убијен још један Мачеков заштитар. Усташки извештај којим се обавештава власт у Бјеловару помиње “организовани напад гудовачких четника“.

У Бјеловару се хитно организује састанак на којем су  Јосип Верхас котарски предстојник, Рудолф Срнак  усташки таборник у Гудовцу и Алојз Чукман шеф градског редарства/полиције Бјеловара, о свему обавестили Еугена  Диду Кватерника Шефа  јавне сигурности града Загреба.

Касније тога дана и током ноћи недеља 27.април/понедељак 28.април у Гудовцу котарски предстојник Верхас са Мартином Цикошом заповедником Сељачке заштите у Гудовцу, Николом Покопцем службеником и Мирком Павлешићем начелником општине Гудовац, договарају оно што ће се догодити. Никола Покопац је после састанка кренуо у Бјеловар по пола тоне креча. Верхас је већ при доласку у Гудовац, наредио заштитарима да ухапсе “најопасније“ Србе, па је  током тог њиховог састанка, током ноћи и раног јутра,  11 Срба (први је био Милутин Аџега) убијено на кућним праговима, под изговором да иду у општину на саслушање и да су поседовали оружје.

Од раног јутра понедељка 28.априла креће шира акција сакупљања мушкараца по Гудовцу, а током поподнева и у селима око њега: Велико Кореново (32 мушкарца), Мало Кореново, Пргомеље, Болч, Клокочевац, Тук, Станчићи и Бреза. Током понедељка 28.априла унутар и око општинске зграде у Гудовцу је сакупљено око 190 мушкараца (међу њима 3 православна свештеника). На постројавању испред зграде општине је пребројано 187 Срба, али је након пребројавања још неколико особа придодато. Претходно је из строја пуштен један мушкарац јер је био Хрват. Приликом постројавања  је у Гудовцу лично био присутан Еуген Кватерник.

Група је одведена на сајмиште (сточну пијацу) у Гудовцу, према реци Плавници, у пратњи око 80 заштитара под командом Мартина Цикоша. Већина заточених  је убијена рафалима, а дотучени су ножевима. Лешеви су прекривени кречом и танким слојем земље, без видљиве намере да се овај злочин сакрије. Сликар Едо Муртић је сасвим случајно као дечак, путујући са мајком из Загреба за Бјеловар, код Гудовца из воза,  видео руке, ноге, косу и главе како вире из кречне воде. Два дана након свега, немачка комисија је откопала мртве, пребројала 187 лешева и сликала их (слика у прилогу), спасила још једног преживелог који је био затрпан лешевима (Деспић из Клокочевца). Укупан број жртава  је био 198 (187 на сајмишту, 11 у Гудовцу). Пет мушкараца је преживело ово убијање од којих су четворица оставила сведочанства (Илија Јарић из Великог Коренова, Милан Маргетић,  Деспић из Клокочевца). То значи да их је 192 било постројено испред општине, што одговара исказима.

Немачка команда је делимично преузела власт у Бјеловару, ухапсила све усташе/заштитаре који су учествовале у Покољу у Гудовцу, држала их затворене у Гимназији у Бјеловару, тражила објашњење од хрватских власти, но након неколико дана све их је пустила, без икаквих последица.

(Наставиће се…)

Преузето са портала: http://jadovno.com/