Аутор овог чланка је енигматични човек који се потписан у текстовима као Мислав Хорват из разлога своје личне безбедности. Истражујући поријекло своје породице открио је да је његова прапостојбина Македонија (Стара Србија), сматра да су му се преци преко Косова доселили у Црну Гору након турске инвазије а потом као Ускоци доспели преко Херцеговине и Лику. Један дио њих је тек у 18. вијеку прешао на католичку веру и од 20. вијека су постали Хрвати. Након овог сазнања овај аутор је почео да истражује чињенице у вези са политиком србофобије коју од стварања Југославије и пре тога баштине Хрвати а коју су прихватили и Муслимани.

У Србији се често чују мишљања међу обичним народом: “Нећемо ми гинути у новим ратовима, нећемо на Хрвата, на Муслимане… за све су криви политичари, они нас хушкају на рат, немојте дати да вас заведу…”

Мени је јасно зашто просјечан Србин тако размишља, али просјечном Србину није јасно да Хрвати и Муслимани тако не размишљају. И није му јасно зашто не размишљају тако. Разлог је врло једноставан, однос Хрвата и Муслимана према Србима се заснива на три темеља, три лажи:

1. Великосрпска политика

2. Великосрпска хегемонија

3. Великосрпска агресија

Великосрпска политика

“Великосрпска политика” је лаж коју је 19. вијеку измислила Аустро-Уграска. Како није имала колоније по свијету, Аустро-Угарска је једино могла колонизирати Балкан. На путу Бечких колонијалних амбиција стајала је мала краљевина Србија. Срби су били једини народ који се сам ослободио од Турака. Румуњима су помогли Руси, Грцима Енглези, а Срби су потпуно самостално изборили своју слободу. Но, већина Срба тада је живјела изван те ослобођене српске државе, углавном на просторима под турском окупацијом.

Како је Турско царство бивало све слабије, било је само питање времена када ће се сви Срби ујединити у једну државу од Босне и Херцеговине до сјеверне Албаније (тада још не постоји албанска нација, само разна племена која ни не причају исти језик) и Македоније (Старе Србије). Србија није имала ни најмање претензије да у своју државу укључи и Крајину и Далмацију које су тада насељене готово искључиво Србима, али је зато Аустро-Угарска хтјела и Босну и Херцеговину и Србију, Црну Гору, Македонију. Сваки покушај Срба да се обране од великогерманске експанзионистичке политике Беча, Аустрија је прогласила “великосрпском политиком”.

Кад је у другој половини 19. и почетком 20. вијека почело велико католичење Срба и превођење у Хрвате, сваки Србин који би се томе одупирао био би проглашен “великосрбином”. А чак и када би Србија била у границама тзв. Велике Србије, од Македоније до Карловца, то опет не би била велика Србија јер је етнички простор Срба у средњем вијеку био далеко већи. Душанова Србија излазила је на 3 мора, према генетичким истраживањима, а и језично, сјеверна Албанија, дио Румуњске и Бугарске је и данас насељен Србима.

Румињи су до 19. вијека причали славенски, дио Бугарске који се наслања на Србију и данас говори дијалектом ближем српском језику него бугарском, сјеверна Албанија је пуна српских топонима који на албанском не значе ништа. Према томе, за Беч и Ватикан, сваки покушај Срба да се обране од њихових колонијалистичких аспирација био је проглашаван великосрпском политиком.

Великосрпска хегемонија

„Великосрпска хегемонија“ је лаж коју су измислили комунисти. Након што је побједничка српска војска ослободила Словенију, Хрватску, Далмацију, Славонију, Крајину, Босну и Херцеговину и Војводину и створила Југославију, гдје је Хрватима и Словенцима дала пуну равноправност, настала је друга лаж, она о великосрпској хегемонији. Комунистичка партија је по директивни коминтерне (централно тјело свих комунистичких партија свијета) оптуживала Србе да владају Југославијом. Комунисти су као највећег противника свог доласка на власт видјели Србе, народ са слободарском и државотворном традицијом који није трпио тоталитарне режиме.

Колико је њихова оптужба о великосрпској хегемонији била сулуда види се из сљедећих података: Загреб је имао највећи индустријски, популацијски и економски раст у краљевини Југославији и у својој историји за те 23 године „великосрпске хегемоније“ од 1918. до 1941.. У Хрватској је само до 1932. подигнуто 27 посто од свих укупних индустријских постојења у Југославији, а у Србији само 14 посто. Од укупно инвестираног капитала Хрватска је добила 37 посто, а Србија 17 %. Хрватска је просјечно плаћала по становнику 713 динара, док је југославенски просјек био 777. Порез на земљиште у Србији је био двоструко већи него у Хрватској (5.56:10.53) Иако су Хрватска, Словенија и Босна судјеловале у нападу на Србију у 1. свјетском рату, Карљевина Југославија је њемачку ратну одштету равномјерно подјелила на све дјелове Југославије.

Хрвати су чинили 23 посто становника Краљевине Југославије, а свугдје су били заступљени изнад просјека. Од свих судија, Хрвати су чинили 28%, односно касационих судија 40%, судија управних судова 34% и државних савјетника 24 %. У читавом низу виших државних служби, Хрвати су судјеловали са 29,74 посто. Учешће Хрвата међу учитеља народних, основних и виших школа било је 26,1 посто, учитеља грађанских школа 41,4 посто, учитеља гимназија 27,1 посто и учитеља учитељских школа 28,1 посто. Иако је на Београдском универзитету студирало 3 хиљаде студената више, Краљевина Југославија је Загребачком универзитету давала 96% више средстава.

Године 1918. кад је ушао у краљевину Југославију Загреб је био провинцијски градић од нити 80 000 становника. 1941. Загреб је имао преко 300 000 становника. Краљ Александар изградио је пола Загреба, отворио Загребачку филхармонију, творницу електричних инсталација, золошки врт, тржнице Долац, хотел Еспланаду, хотел Дубровник, пругу Загреб – Сплит, радио станицу, телефонску централу, католичко сјемениште, градско купалиште, далековод до Карловца, огроман стамбени блок највећи у повијести Хрватске (цијели центар Загреба), нове пруге, први небодер у Загребу и Хрватској, комплекс школа у Крижанићевој, творницу електричних жаруља, километре транвајске пруге и ради нову ремизу, нови стамбени комплекси на Трешњевки и Трњу који су до тада били села, жељезнички мост преко Саве, Ребро…

Према томе, сваки покушај Срба да одрже функционалну Југославију, слободну и независну, био је од комуниста, а касније и фашиста проглашаван „великосрпском“ хегемонијом. Повијест је показала да су Словенци, Хрвати, Муслимани, Македонци (и остале полуизмишљене нације) свој залатан период и економски и културолошки и социолошки имали само у Југославији. Као што је Европа док је сурађивала са Русијом економски јачала и напредовала, а од када је увела санкције пропада, тако су и јужнославенски народи боље живјели у заједничкој држави са Србијом. Али Америка Европу плаши Русијом, а јужнославенске народе Србијом.

Великосрпска агресија

Трећа антисрпска лаж је она о „великосрпској агресији“ као разлогу за распад Југославије. По тој лажи коју су измислили Туђман и његови западњачки налогодавци, за рат нису криви Хрвати коју су растурали Југославију, него Срби који су били против растурања Југославије. За рат није крив Туђман који је избацио Србе из устава, који је извршио етничко чишћење Срба из хрватских градова и агресију на Крајину, него Срби који су се бранили. Није крив Туђман који се борио за уништење Југославије него Милошевић који је био за то да се у уређење Југославије не мјења. Срби нигдје нису прешли прагове својих кућа, а криви су за агресију.

Срби који су у Книну чинили 96 посто становника, извршили су агресију на тај исти Книн, ваљда су сами себе окупирали. Док су Срби пјевали о братству и јединству, Католичка црква је организирала оргомне проусташке митинге још од седамдесетих година које комунистичке власти нису забрањивале. 1971. почеле су масовне демонстрације у Хрватској, тзв. Маспок у којем се Србима из Хрватске пријетило прогоном. Гдје је био Милошевић 1971.? На изборима 1990. хрватски народ је гласао за Туђмана и ХДЗ који су у свом програму имали излазак из Југославије, а Срби у Хрватској су гласали за СДП који је у свом програму имао останак у Југославији. Према томе, сваки покушај Срба да бране своја вјековна огњишта у Хрватској и Босни проглашен је „великосрпском агресијом“.

Хрвати и Муслимани тврде да Срби већ више од 100 година проводе великосрпску политику, хегемонију и агресију. Зато је данас у Хрватској 4 посто Срба, а 1910. их је било 25 посто (само православних, без католика који су се изјаснили као Срби). Зато је данас у Босни 30 посто Срба, а 1895. их је било 98 посто (од тога православних 43 посто). Докле год те 3 лажи буду темељ односа Хрвата и Муслимана према Србима, западним центрима моћи неће бити тешко да их покрену у нове ратове против Срба. Ове 3 лажи су идеолошки оквир за све ратове на Балкану посљедњих 100 година. И за све нове ратове које ће доћи. Срби, јесмо ли тога свијесни?

Од истог аутора објављено на порталу Петровград.орг:

МИСЛАВ ХОРВАТ: ИСТИНА О ХРВАТСКОЈ ИСТОРИЈИ

Извор: Србин.инфо