Свима нам је добро познато да би поједине државе (Украјина, Летонија, Литванија, Естонија и Хрватска) радо преиспитале (а неке то већ активно чине) резултат Другог светског рата. Србија не спада међу фалсификаторе, али с времена на време и у њој многи подигну глас о „злочинима“ јединица Црвене армије на српској територији.

Протекла годишњица ослобођења Београда од нацистичке окупације згодна је прилика и одличан повод да се митови о понашању Црвене армије у Југославији анализирају и аргументовано оповргну. Сматрамо да се већина њих може свести на три.

Први мит: „Оно што се догодило 1944. није било ослобођење од нацизма, него окупација од стране Совјетског Савеза“.

Стварност: У Другом светском рату на територији Југославије вођен је и грађански рат. Српски монархисти уз подршку Велике Британије борили су се против многобројних одреда комунистичке опозиције, која је са своје стране добијала свесрдну помоћ од своје браће по идеологији из СССР-а. Важно је истаћи да су и партизанске одреде Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) углавном чинили Срби из најсиромашнијих слојева становништва. Када су се јединице Црвене армије 1944. приближиле границама Југославије, руководство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) обратило се Москви са молбом да помогне у ослобођењу земље од окупатора. Јединице НОВЈ практично нису поседовале тешку технику и нису могле да изађу на крај са добро наоружаним трупама Вермахта.

Међутим, после свих битака и ослобођења земље трупе Црвене армије су напустиле Југославију. За разлику од Мађарске, Источне Немачке, Пољске, Чехословачке и Бугарске, у Југославији никада није било совјетких војних база, и власт по градовима су бирали сами житељи тих градова, а не совјетски команданти. Стога је апсурдно говорити о било каквој окупацији Југославије од стране Совјетског Савеза.

Други мит: „Совјетски војници су на својим бајонетима донели марионетски комунистички режим у Србију, и због тога се не могу третирати као ослободиоци“.

Стварност: Комунистички покрет је у то време био моћан и активно се супротстављао немачкој окупацији. Комунистичка партија није постојала само у Југославији, него практично у свим земљама Источне Европе, и свуда је уживала подршкустановништва. У првој фази, после првих избора који су организовани у земљама будућег социјалистичког блока, Москва није вршила снажан притисак на нове елите. Оне су (као и већинско становништво тих земаља) потпуно су искрено желеле да граде комунизам. И управо у тренутку када је диктат Москве почео да расте Југославија је била једина земља која је 1948. руководству СССР-а рекла своје чувено „не“. Сами просудите да ли се за режим СФРЈ, који је са Москвом 15 година био буквално на ратној нози, а дружио се са САД и Европом, може рећи да је био марионетски.

Трећи мит: „У Србији се релативно мирно живело под немачком влашћу, а када су дошли Руси почела су силовања, убиства представника елите и безразложна стрељања“.

Стварност: некоректно је (најблаже речено) говорити о мирном животу за време окупације у Србији. Немци су врло радо организовали стрељања локалног становништва. Довољно је сетити се колико је Срба, Јевреја и Рома побијено у Јајинцима, или хиљада житеља Крагујевца које су Немци стрељали у знак одмазде због акција партизана. Има ли података о сличним поступцима јединица Црвене армије? Нема, и тешко да ће их бити. Ако такви подаци нису испливали током конфликта Тита и Стаљина 1948, то највероватније значи да они једноставно и не постоје.

Када је реч о силовањима која су извршили совјетски војници у Србији, свакако да је било појединачних инцидената и да су у њима учествовали војници Трећег украјинског фронта, који су пре тога у борбама прошли Украјину, Румунију и Бугарску. Међутим, за разлику од немачке војске, Црвена армија је сурово кажњавала своје војнике за такве преступе. Када су совјетске трупе ушле у Европу (а ту се не мисли само на Србију, него и на Немачку, Аустрију, Пољску, Мађарску, Бугарску, Чехословачку, итд.), Црвена армија се са таквим преступимаборила свим средствима, почев од објашњавања и партијско-политичког рада са борцима, па све до војног суда и стрељања пљачкаша и силеџија. У Централном архиву Министарства одбране РФ свако се може упознати са неколико десетина таквих судских процеса, покренутих углавном против нижих официра и обичних војника (које је војни суд осудио на 9-10 година за незаконита хапшења, пљачке, отимања и силовања), и један процес против заменика команданта 429. артиљеријског пука, који је ражалован и послат у казнени батаљон.

У сваком случају, историјска наука у овом тренутку не поседује доказе масовних преступа совјетске армије на територији Југославије 1944, али је антисовјетска титовска пропаганда после конфликта 1948. највише истицала управо такве преступе. Нарочито је познат анонимни памфлет, тј. псеудодокумент под називом „Злочини под плаштом социјализма“, који се често приписује Миловану Ђиласу и Титовом биографу Владимиру Дедијеру. Та књига обилује непотврђеним подацима и фантазијом аутора, и у типичном маниру класичне западне пропаганде приказује совјетске војнике као дивље и необуздане варваре, као нове Хуне на челу са Атилом Стаљином. Она је после 1954. повучена из свих библиотека, али је послужила као основа за све антисовјетске апокрифе који су се касније појавили.

У српском медијском простору ова тема се периодично покреће на популарним форумима и у коментарима испод чланака посвећених Другом светском рату, и увек у виду некаквих откровења и „истине о злим Русима“ коју су од народа скривали титовски комунисти.

Тешко да је неко од оних који постављају текстове и коментаре на Интернету читао озбиљну историјску литературу, или да је лично видео Српкиње које су црвеноармејци масовно силовали, или децу која су рођена од тог силовања (што би било неизбежно да је Црвена армија силовала комплетно женско становништво мале Србије, како неки тврде), али многи од њих воле да дискутују о томе како „није све црно-бело када је реч о Црвеној армији и ослобађању Београда“.

Свакако је било и стрељања представника елите, али тешко да се и она могу приписати црвеноармејцима. Задатак Црвене армије био је да се бори против немачких јединица, а не да испитује степен поузданости српских трговаца и чиновника који су током рата живели у ослобођеним градовима. Погибија једногдела српске елите била је горак плод већ поменутог грађанског рата, колико год да је тешко помирити се са тим.

Закључак

Како се, међутим, догодило да су горепоменути митови тако чврсто усађени у српску свест? Од давнина се говори: „погледај коме догађаји иду у прилог, и наћи ћеш кривца“. Као што је већ речено, све је почело од послератног конфликта између Москве и Београда. Титу и његовом окружењу је било потребно да оправдају свој избор, и тако су у народ пуштене приче о „црвеним зверима и окупаторима“. Тај метод успешно и активно примењује западна пропаганда у свим земљама бившег Варшавског уговора. Примењивала га је и током Хладног рата, а и после њега, тј. примењује га и у наше време. Чињеница је да у самом срцу Европе постоји народ који представља тврд орах, а лојалан јеРусији. Врло је вероватно да је та чињеница некоме сметала, и да још увек некоме смета. Како другачије објаснити тако интензивно циркулисање гласина које не могу бити потврђене, а срачунате су на стварање раздора између руског и српског народа?

Преузето са: Росијскаја газета & Russia Beyond (Фото: Колекција Карољ Андреа, Нови Бечеј онлајн и Евгениј Ананијевич Халдеј, советский фотограф, военный фотокорреспондент.)