Титулу „вожд“ у српском народу први понео Свети Сава, а последњи Новосађанин племић Кулпина Ђорђе Стратимировић 1848. године, тврде данас српски Милетићевци. Пренос његових посмртних остатака у Србију је актуелан ових дана. Познат је у историји по храбром одговору Лајошу Кошуту на сабору у Пожуну. Као посланик на српским црквено-народним саборима, 1861. и 1865. заступао је интересе града Великог Бечкерека, где је изабран.
Проф. Др Милош Благојевић је још 1989. године у свом ауторском тексту устврдио да титула „вожд“ најчешће се, у историји Срба, везује за Карађорђа. Ова средњовековна реч заправо је непреводива на савремени језик – вожд није исто што и војни вођа у данашњем смислу те речи.
Реч „вожд“ увек има само позитивно, религиозно значење у Срба. Први српски вожд био је Свети Сава, кога у летописима ословише као „вожда отачаства на благоверје“, дакле директно повезан са духовним вођством. Титула „вожд српске земље“ везује се и за Свете краљеве, Милутина, Дечанског и за најславнијег српског императора Душана.
После пораза на Марици и Косовске битке Срби деценијама чекају новог вожда, и нашли су га у Деспоту Стефану, после чије смрти летописац записа: „И ти си нас оставио, вожду новог Израеља“, јер „вожд народа као цвет отпаде“.
Уследили су векови попства. Није познато да је вођа устаника у Банату Св. Теодор Вршачки понео ову титулу у своје доба. Српски народ је по свему судећи само једног свог сина, почаствовао у Новом веку тим достојанством – вожда Карађорђа Петровића. Покушај да се достојанство вожда припише и Милошу Обреновићу није успео.
Титула „вожд српске земље“ дакле потиче, извесно из Средњег века и има библијске Заветне корене.
На Мајској скупштини,1848. године, у Сремским Карловцима, Ђорђе Стратимировић заступао је Кулпин, изабран је за председника Главног одбора народа српског који је требало да руководи устанком против побуњених мађарских националиста. Стратимировић као поручник бечког двора (у оставци), постаје „војни вођа“ Срба у Војводини. Неки тврде да је тада Ђорђе имао титулу „вожда српског народа“ у Српској Војвод(ов)ини као војни командант Српске Војводине и као најзнаменитији српски војсковођа у време револуције 1848/1849. године. Да ли је тако?
Титула вожд – Изасланик Бога
Не задржавајући се посебно на узроцима и последицама турског пустошења, ваља приметити да се у запису старца Исаије јавља термин „вожд“ и да се односи на такву личност која је способна да се супротстави турској најезди, да спасе и избави народ од погибељи. У насталим околностима требало је да вожд буде ратни и политички вођа, објашњава проф. Благојевић. Када нема легитимног владара, или ако је он неспособан, односно ако нема кнеза, тада по старцу Исаији спасавање становништва, државне послове и одбрану отачаства преузима вожд, који је према схватањима тог времена био изасланик Божији.
Српски народ почаствовао је у Новом веку само једног свог саплеменика највишим могућим признањем и достојанством. Био је то дакле вожд Карађорђе Петровић. Било је покушаја да се достојанство вожда припише и Милошу Обреновићу, у једном летопису из 1815, али се оно уз његово име није усталило. По свему судећи, узимајући овај критеријум који је Благојевић назначио као кључан, војни вођа Срба у Аустријском царству, Ђорђе Стратимировић, ипак не би могао понети у историји особену титулу „вожд“ у горе наведеном смислу већ више „војвода“ или „генерал“ у данашњем смислу те речи.
Приредио за Вас Петровград.орг