Циљ овог Срејовићевог рада, из кога доносимо закључак, је био да се у кратким цртама покаже неке, оригиналне, старобалканске црте у предању српског народа о Марку Краљевићу. Нама се ипак чини да се овај на први поглед оригиналан старобалкански сиже не може посматрати изван опшетег индо-аријског митолошког сижеа из кога он, очигледно, оригинално извире. Слика хероја и митолошка прича је очигледно настала у данашњим Руским степама и одатле је пренета на Балкан сеобама овог некада јединственог народа, чији су хероји, огрнути вучијим крзном, на коњима, одлазили у далеке земље, тако да преоштро и неистинито звучи оцена нашег научника о тобожњим „нејасним и примитивним“ представама у словенској митологији која је била у самом центру ових миленијумских струјања. Обзиром да је текст био оригинално објављен на француском језику осетан је тај тон удварања укусу научне публике за коју је писан.
Паралела трачки коњаник – Свети Ђорђе – Марко Краљевић омогућује да се прати континуитет лика јунака коњаника, односно иконографске представе његовог култа и предања о њему на сасвим одређеној географској територији, почев од историјског раздобља па до наших дана.
На стварање такве слике која је успела да се очува вековима, упркос разним друштвеним, привредним и верским променама, без сумње је утицала нека важна, витална чињеница из које се обликовало неко важно психолошко становиште. Таква слика из најдавнијих времена резултат је посматрања живота и схватања света у току низа векова и припадајући одређеној духовној атмосфери која излази из оквира стриктно историјских истраживања, представља део праисторије Балканског полуострва. До данас су често занемаривани претходни токови и утицаји балканског тла на стварање јунака коњаника. Није се веровало у његову оригиналност због неке сродности са хеленским или источњачким божанствима, као и са јунацима коњаницима, нарочито у иконографском погледу.
У решавању проблема трачког коњаника одлучујућу улогу имају локални географски, етнички и економски услови, као и специфични развој преисторијских култура у овим крајевима од половине другог до краја првог миленијума пре нове ере. Високо развијене културе Хеладе и Блиског истока увек су показивале, чак и у потоњим епохама, одбојност према коњима, а пре свега према јахању, које према раширеном схватању понижава повлашћену класу, као и богове. Другачије је са трачким и скитским племенима, која су живела широм Закавказја па све до Средњег тока Дунава, обухватајући највећи део паноније и читаво Балканско полуострво. Зна се поуздано да су њихови припадници били коњаници – кateкsohon и да су њихови јунаци и богови увек били на коњима. Откривене гробнице од кавказа до Требеништа и у крајевима у средњем току Дунава показују да су ови народи замишљали своје покојнике како на дуго путовање одлазе на коњу, те да та одана животиња не треба да преживи смрт свог господара, управо као што Марко краљевић одлази у смрт заједно са својим Шарцем. Око тих гробница образовала су се предања и настао је лик јунака коњаника; око њих су рођене најбитније заједничке мисли које ће у знатној мери обележити духовну климу потоњих историјских епоха, из којих ће проистећи трачки коњаник, Свети теодор, Свети Ђорђе и Марко Краљевић. Отуд потиче наша садашња психа, која нам омогућује да и данас осећамо и примамо тај лик као нашег највећег националног јунака.
Закључити да су су трачки коњаник и мит о њему послужили као основа и узор за лик Марка Краљевића у нашој народној поезији, значило би неоправдано поједноставити један сложен проблем. Трачка и Илирска легенда утицале су на стварање тога ликаа неки мотиви, које налазимо у песмама о Марку Краљевићу, утврђени су захваљујући најновијим проучавањима овог предања, што нипошто не искључује друге, још разноликије елементе који су током времена додавани, непрестано употпуњујући овај лик и стварајући га онаквим какав је он данас. Увек треба имати у виду слојеве времена у песмама о Марку Краљевићу, чак и оне у целокупној народној поезији, које нас воде од почетка XIX векасве до историјске и преисторијске прошлости Балканског полуострва – чак и у оним случајевима кад су те песме настале у познијим временима и као резултат одређених тежњи.
У том смислу наша поезија није изузетак. Корени јуначког епа у западној Европи, као и Еда и германских митова, потичу из света старокелтских предања, при чему не помињемо многе друге, касније утицаје – хеленске, римске или хришћанске. Разуме се да је нашој народној поезији најближа и најсроднија Илијада, али не по сличности мотива, садржине или описа неких личности и догађаја, већ по историјским и психолошким законима. Ахил, Пелејев син, вођ Мирмидонаца под Тројом, кога је сваки Хелен сматрао недостижним узором и идеалом, у стварности је био прехеленски бог мора. Марко Краљевић, син краља Вукашина, национални јунак свих јужнословенских народа, заправо је јунак коњаник из доба пре доласка Словена на Балкан, који је живео у свести племена на Балкану много пре него што ће се појаити историјски краљ Марко, као свемоћни спаситељ, као симбол који доноси ослобођење, утеху, и који враћа наду. Словенске племенске заједнице које ће касније населити територију Балканксог полуострва, под утицајем аутохтоног становништва прихватиће предање о јунаку коњанику, будући да је трачки и илирски пантеон, иначе близак високоразвијеним религијама старе Хеладе, Блиског истока и Рима, без сумње био далеко надмоћнији у односу на нејасне и свакако врло примитивне представе о религији словенских досељеника. И хришћанство је у овим крајевима, у дотицају са ранијим веровањима, претрпело дубоке промене, чак и у домену цркве, док су у широким народним слојевима још увек – живели древни трачки и илирски митовиу којима је јунак на коњу морао имати средишње место.
Овај лик јунака коњаника само је повремено одбациван из окриља званичних уметности, у раздобљима значајних етничких промена, као и у првим вековима ширења хришћанства, да би поново избио у први план у доба свеопштих националних катастрофа – кад ни црква ни држава нису нудиле бога који би био у стању да дође и помогне – и прилагодивши се свести сродном садржином, претворио се у лик Марка Краљевића, који је одмах прихваћен као национални јунак. То су тазлози због којих предање о Марку Краљевићу има значај и вредност великог националног мита. Представе и приповести о свима, па и оним најстаријим словенским божанствима, јунацима, митовима, веома су сиромашне и веома елементарне, без иједне снажне идеје и без и једне песме, а од њих се тка један мит. Само је на традицијом богатом тлу, кад се прошло кроз историјско искуство, „кад на хоризонту није било трачка светлости“, могла настати прва легенда Јужних Словена, наше народне поезије. Марко Краљевић представља средишњи лик ове легенде.
Пиредио за Вас Петровград.орг