,,Српска тешка коњица изгледала је као зид од гвожђа који је земљу притиснуо и чији је бљесак оружја уливао страх много бројнијој османској војсци.“

Турски хроничар Косовског боја

Академик Александар Лома је пре више година изнео јасну тезу да су се Срби преселили током првог миленијума нове ере из Поволжја или Приазовља најпре у лево поречје Дњепра где су се пословенили, до времена Готске најезде а одатле су продрли даље према реци Лаби (Елби), можда већ у време Хунске најезде. Порекло тих античких Срба није словенско него индоиранско (изворно аријско а потом иранско). До сеобе на Балканско полуострво Срби су били прво словенско племе чије је име споменуто у античким изворима. У делу „О церемонијама“ цара Константина Порфирогенита помиње се племе Сарбан (или Црна деца) на подручју Кавказа,  за које Лома сматра да би могли бити они Срби из прицрноморских степа, који нису отишли за Подњепровље већ на Кавказ. Академик Валентин В. Седов доводи у везу ирански придев  seu, sew у значењу црн са именом племена Севери, Северјани које се спомиње у левом прибрежју Подњепровља. Словенски придев црн и црвен имају исти корен у смислу не-бело. Култ ватре и сунца међу индоаријевцима је посебно назначен у етнолошкој литератури и свакако у том кључу мора се тражити значење етнонима Срби и(ли) Словени. Лома је 90-тих  био свакако на добром трагу али у новије време се приклонио мишљењу неких ауторитета о сталешкој основи етнонима Срби/Себри.

Северозападни и североисточни Срби

Трагање за још дубљом прошлошћу Срба суочава нас ca још много већим неизвесностима. Почетком VII века имамо их као још јединствену групацију у Полабљу, где по сагласним мишљењима Фредегара и Порфирогенита нису били од скора. Франачки хроничар каже да су они већ одавно (iam olem) били у вазалном односу према Францима, a ромејски цар чак, да су Бели Срби тамо живели од искона (ap’arkhẽs). Могућу потврду њиховог присуства на Лаби у претходном, VI столећу пружа латински писац Вибије Секвестер помињући на десној обали Лабе према Свевима племе Cervetii, које je вероватно идентично ca доцнијом српском жупом Ciervisti, нем. Zerbst. Да ли су Срби и поникли као народ на том подручју, где по први пут ступају на позорницу историје? Неки мисле да јесу, као пољски славист Налепа који њихово племенско назвање изводи из имена једне притоке Сале (Солаве) Zurba.

Ho с друге стране, видели смо, најновија истраживања лужичкосрпских дијалеката износе на видело њихов композитни карактер, у том смислу што поред преовлађујућих западнословенских црга издвајају једну источну или југоисточну компоненту, која мора бити веома стара јер није могла настати у контакту са околним чешким, пољским и полапским говорима. Карактеристично je, на пример, да вероватно најстарија словенска изоглоса, упрошћење група tl/dl на истоку и југу и њихово чување на западу, противно географској логици, пресеца лужичко подручје као најзападнију од свих словенских области. Штавише, вероватни континуитет Cervetii = *Čьrvitji > Čьrvišti (забележено Ciervisti и сл.) претпоставља гласовни развој групе тј какав налазимо само у источнојужнословенском и каквом нема трага у доцнијим словенским дијалектима овог подручја. (Југо)источна компонента лужичкосрпског у потпуном западнословенском окружју тумачи се раном миграцијом неког словенског племена на запад у дијалекатски различиту средину.

Приговор да се етноним Срби не среће на словенском истоку отпада: он се тамо среће, и то доста рано, код Порфирогенита, који међу источнословенским племенима бележи и Séribioi „Србји“. Широко je прихваћена поправка тог записа у Sebérioi, Северјани’, јер се наводно племе тога имена иначе не помиње на староруском простору. Ta поправка не би могла бити другачије просуђена него као произвољна чак и да je наведено образложење тачно, a оно то није. Наиме, источнословенске Србе бележи још један аутор, Порфирогенитов савременик. Реч je о арапском писцу Масудију (Al Mas’ūdi) који међу словенским племенима наводи народ по имену Surbīn, противстављајући га осталим Словенима који га се, по његовим речима, боје; то не могу бити ни полапски ни балкански Срби, јер поменути народ Масуди изричито лоцира на исток и приписује му сасвим егзотичне паганске обичаје, које пореди са индијским.

Најпре се са тим источним Србима може довести у везу писање нешто старијег Баварског географа (IX в.) о краљевству Zeruiani, негде иза Карпата, од кога су постала и изводе своје порекло сва словенска племена. Још од Шафарика се ово име чита „Србјани“, што није извесно, мада друге убедљивије интерпретације нема, a ова добија извесну вероватноћу у светлу поменутих података: код Порфирогенита и Масудија. У свом збиру ове индиције чине доста убедљивом претпоставку да je још у IX—X веку негде на словенском истоку постојало снажно племе или, пре, племенски савез Срба, чији се један део раније одселио у Полабље.

(…Ca Zeruiani Баварског географа најпре би ce могао повезати Порфирогенитов назив за Србе Tzerbulianoí : *Čьrv(l)jani (< -jane) као суфиксална варијанта од *Čьrvitji (уп. *Lęd-jane = *Lęd-itji).

Предсловенски индоирански Срби?

Исток или југоисток прасловенске територије као исходиште полапских Срба, од којих са своје стране потичу балкански, већ je доста близу места на којем се још у II веку јавља једно племе сазвучног имена: Serboi код Птолемеја. Излажући етногеографију азијске Сарматије — коју одевропске раздваја река Танаис = Дон, односно 64° подневак који полази од његова ушћа — Птолемеј наводи и племена Оринеји („Orinaĩoi“), Вали („Ouáloi“) и Sérboi. Ова племена смештају се између Кераунских планина — по једном тумачењу, северног огранка источног Кавказа — и реке Pâ ≈ Волге. Узима се да последња два племена, Вале и Сербе, помиње и нешто ранији Плиније (писао око 73—79. н.е.), у исквареном облику Hali, Sernis, који се на основу Птолемеја поправља у Vali, Serbi. Код Плинија су ова два племена лоцирана у прибрежје Меотског језера = Азовског мора.

Ca географског и историјског становишта, имајући у виду непрестане миграције номадских племена из евроазијских степа у западном смеру, није нимало неверовагно да су се Птолемејеви (и Плинијеви) Серби током првог миленија наше ере преселили из Поволжја или Приазовља најпре у лево поречје Дњепра, одакле je потом део њих продро на запад све до Лабе. Ова претпоставка има једну веома крупну импликацију. Простор на који Птолемеј и Плиније смештају Сербе у то доба није словенски већ скитско-сарматски, у језичком погледу ирански. Ако су потоњи источнословенски и полапски Срби потомци ових Серба, то би значило да су они пореклом једно несловенско, највероватније иранско племе, које се затим населило међу Словене и потом језички пословенило. Процес славизације морао je бити увелико одмакао, ако не и завршен, до VII века, када Фредегар за полапске Србе изричито каже да су словенског рода, a српска енклава у Малој Азији назива своје насеље прасловенском речју gordъ.

Аналогија ca пореклом Хрвата

Оваква реконструкција српске ране историје имала би најближу аналогију у етногенези Хрвата. Етноним Хрват јавља се најраније у облику Chor(o)uathos као лично име у II—III веку н.е. на грчким натписима из града Танаиса на ушћу Дона у Црно Mope, дакле отприлике на оном простору где Птолемеј и Плиније нешто раније бележе Сербе и где, као што смо рекли, домородачко, негрчко становништво чине углавном скитско-сарматска племена.

Најубедљивија, Фасмерова етимологија изводи народносно имe xъrvati из староиранског harvat-,чувар’. У прилог joj се може навести да се ова реч као апелатив јавља само у старопољском језику где charwat значи управо ,градски стражар’, a и да Choruathos на танаиским натписима може бити надимак по служби у функцији личног имена, будући да се градска стража у тамошњим грчким градовима регрутовала углавном од околних домородаца…

Од Пракосова до Косова

Шта можемо извући као кратак закључак из овог покушаја реконструкдије народне прошлости? Чини се да су сеобе заиста биле од најранијег времена једна од битних одредница српске историје. Осим станишта, мењала се изгледа и дијалекатска припадност, a можда чак језички и антрополошки карактер. Шта je у тим менама, осим самог имена, остајало као постојана окосница етноса? Историја нас учи да се у асимилационим процесима јачом од језика и расног типа једног народа може показати његова идеолошки артикулисана самосвест. Има индиција да су предбалкански Срби имали високо идеологизовану племенску структуру.

Паганство полапских Словена, међу њима Срба, било je веома жилаво и најдуже се одржало у целом словенском свету, па нам je захваљујући томе и најбоље познато. Источне Србе Масуди због њихових религијских обичаја супротставља осталим Словенима и пореди ca Индијцима. Чињеница да ca христијанизацијом западни Срби губе свој политички субјективитет, a источнима се и само име затире, указивала би на извесну инкомпатибилност њихове племенске религије ca новом вером. Хришћанство су, наиме, релативно лакше примали народи на нижем ступњу духовног развитка, код којих би оно једноставно попунило недостајуће више сегменте религијске свести, него они код којих се хришћанска догма директно супротстављала већ укорењеним представама, на пример есхатолошким веровањима. Једино су јужни Срби, уз поменути изузетак Неретљана, успешно пребродили христијанизацију очувавши свој идентитет. Да се притом није радило о простој замени једног идеолошког система другим, већ о трансформацији старог и његовом прилагођавању новом, сведочи висок конзервативизам српског фолклора, који под мање-више танком хришћанском превлаком чува многе врло архаичне садржаје.

За нас су од првенственог значаја реликти из сфере државне идеологије, на пример Орбинов податак да je цар Душан сахрањен „уз свете ватре“, који сам по себи није разумљив, али се може повезати ca Масудијевим казивањем да Срби спаљују себе и своје коње када им умре краљ или поглавар, a такође и ca мотивом самоспаљивања присутним у епској традицији о Душановој смрти. Уопште, епика je онај сегмент народне традиције где мислим да се најбоље чува претхришћанско идеолошко наслеђе. Потанко образлагање те тезе изискивало би опширну расправу, те ћу се овде ограничити на најопштија запажања. Србе међу словенским народима одликује поседовање праве епске поезије, оличене пре свега у косовском циклусу. Продубљеним компаративним истраживањем, коме je ca српске стране основу положио Веселин Чајкановић a на индоевропском плану га омогућили резултати Жоржа Димезила и Стига Викандeра, долази се до сазнања да je не само основни мотивски репертоар косовских песама прастар, него и да он заправо оличава идеологију једнога префеудалног ратничког сталежа, ca најближим аналогијама у индоиранској традицији, од Махабхарате до Шахнаме, као и у обичајима и веровањима античких Скита, одраженим како у античкој литератури, тако и у фоклору данашњих Осета…

Изворни интегрални текст: Неки славистички аспекти српске етногенезе (Some Slavistic aspects of the Serbian ethnogenesis) Александар Лома (Зборник матице српске за славистику 43, Нови Сад 1993, стр. 105-126)