Туристичко путовање америчког новинара у Србију резултирало је његовом репортажом у „Њујорк тајмсу” и обимним текстом који се тиче Лепенског вира. „Археолошка загонетка на Дунаву“. Џејмс Горман (аутора књиге „Како саградити диносауруса“, са палеонтологом Џеком Орнером) истиче се да су, пре око 8.000 година, уметници који су живели у овом преисторијском насељу исклесали готово 100 скулптура, чије главе изгледају као мешавина људских и рибљих обележја.
Лепенски вир, његови становници су пре око 8.000 година аутохтоно створили или увезли, (питање је сад) “неолитску револуцију”, створили су прву европску архитектуру и урбанизам, монументалну уметност, извршили поделу рада, припитомили прве домаће животиње и биљке. Лепенски вир је доказ да се европска цивилизација родила у дунавској ували у Ђердапској клисури. Пре посете грчко-римским скулптурама Европљани би требали да прво посете Лепенски Вир и погледају „Адама“ и „Прародитељку“.
Тезе професора Душана Борића
Ово налазиште, како се наводи у тексту, сведочи „о сусрету и мешању две културе“, односно пољопривредника са Блиског истока и древних европских ловаца и сакупљача који су у то време живели на обалама Дунава, преносе у нас „Вечерње новости“.
Као доказ за ову тезу, аутор текста позива се на најновије ДНК анализе, на основу којих су пољопривредници, пристигли из Анадолије, заједно са аутохтоним становништвом ових простора, створили јединствену културу.
На основу истраживања локалитета Лепенски Вир професор Борић је предложио поделу културе на четири фазе. Душан Борић је археолог сарадник на Италијанској академији за напредне студије Универзитета Колумбија и археолог који је проучавао локалитете уз нашу највећу реку.
1. 9500-7300 п.н.е. рани и средњи мезолит – Прото-Лепенски Вир I-II
2. 7300-6200 п.н.е. касни мезолит (у овој фази нису забележени трагови окупације на локалитету Лепенски Вир, али је фаза добро репрезентована налазима са Власца, Падине и Хајдучке Воденице)
3. 6150-5950 п.н.е. трансформациони/рани неолит – Лепенски Вир I-II
4. 5950-5500 п.н.е. средњи неолит – Лепенски Вир III
Једна синтеза резултата Милана Рајевца
Уредник Српског ДНК пројекта Милан Рајевац је у свом тексту на порталу Порекло покушао да да једну синтезу добијених резултата у овим истраживањима.
Анализа узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира показује нам да су њени становници носили ипсилон (I+R1b=100%) и митохондријалне хаплогрупе (U5+U4+U8=80%) које су и раније налажене код палеолитских и мезолитских ловаца-сакупљача широм Европе. Оно по чему су се разликовали од њих управо је присуство неких митохондријалних хаплогрупа (K1+H+J2=20%) чије се даље порекло везује за Блиски Исток, и за које се сматра или да су дошле директно са најранијим неолитским земљорадницима из Анадолије, или да су биле присутне међу ловцима-сакупљачима југоисточног Балкана и Анадолије, који су међу првима апсорбовани у најраније неолитско становништво по његовом доласку на Балкан.
Другој теорији у прилог иде и чињеница да је хаплогрупа K1 такође пронађена и код два грчка мезолитска узорка из Тесалије. И по аутозомалној генетици носиоци културе Лепенског Вира били су, поготово у старијој мезолитској фази, јако слични ловцима-сакупљачима из западне и централне Европе. Два узорка из Лепенског Вира (I4665 и I4666), који се датирају у период раног неолита – Лепенски Вир I-II, су по аутозомалној генетици скоро идентични најранијим анадолским и балканским земљорадницима, а један узорак из Падине (I5232) из истог периода имао је скоро подједнак удео генетике мезолитских ловаца-сакупљача и неолитских земљорадника.
Индикативно је да су сва три узорка са значајним уделом генетике неолитских земљорадника такође били носиоци неолитских митохондријалних (женских) хаплогрупа које нису присутне код ловаца-сакупљача из ранијих периода. Све ово нам говори да је Ђердапска клисура била један од региона где је дошло до успостављања најранијих контаката, како културних тако и генетских, између мезолитских ловаца-сакупљача и раних неолитских земљорадника. Ови налази подупиру раније археолошке доказе, који су указивали да је у периоду раног неолита дошло до одређених промена у материјалној култури (појава керамике, сахрањивање покојника у згрченом положају), узрокованих приливом новог становништва.
Анализе изотопа стронцијума су такође показале да су многе индивидуе сахрањене после 6100. п.н.е. у Лепенском Виру (укључујући и узорак I4665) биле нелокалног порекла, односно да нису биле оригинално из региона Ђердапске клисуре. Још једна занимљива чињеница која се може извући из ових резултата је да су првобитни контакти две популације по свој прилици били једносмерни, тј. да су земљорадничке придошлице биле великим делом или у потпуности женског пола, јер ни у једном узорку нису пронађене ипсилон хаплогрупе карактеристичне за најраније неолитске земљораднике (G2a2, H2, C1a2, I2c, J2, T1a).
Критика АДТ теорије
На тезе о Лепенском виру, изнете у „Њујорк тајмсу“ поново не реагује наша званична наука већ истраживачи појединци. На њих се осврнуо архитекта Христивоје Павловић. Он сматра да је Лепенски Вир аутентична и аутохтона култура и није до нас стигла са Блиског истока.
„Објављивање текста о нашем чувеном археолошком локалитету у светској штампи је само по себи добро и значајно“, сматра архитекта Христивоје Павловић, аутор књиге „Кућа Лепенски вир“, истраживач и заљубљеник у древну културу. „Први портрети у људској цивилизацији, који су уједно и прва позната скулпторска дела, настала од дунавског облутка, нераскидиво су везана за архитектуру насеља Лепенског вира“, тврди Христивоје Павловић. Према његовим речима — „лепенци“ су били узидани у куће становника насеља, над којим, на дан летње дугодневице, 21. јуна, Сунце излази два пута.
Међутим, како каже, теза изнета у овом чланку, према којој је, на основу теорија о Агрономским демографским транзицијама (АДТ), „неолитска културна револуција“ (чији је представник Лепенски вир) „увезена“ са Блиског истока — није уверљива. „То би значило да Лепенски вир није аутентично европски, што није тачно. Реч је и о аутентичној и о аутохтоној култури“, изричит је Павловић. Потврда за то су, према његовим речима, и јединствене скулптуре од дунавског пешчара, као и архитектура насеобина, која се не појављује ни на једном другом месту.
Када српски научници, ауторитети у својим областима, почети да се озбиљно баве синтезом научних података добијених ДНК анализама у последњем периоду, остаје да се види. Да ли ћемо наше културне брендове коначно почети да третирамо као културно благо и печат идентитета или ћемо интерпретације и синтезе препустити странцима културним колонизаторима?
Петровград.орг