У својој студији, „Баварски географ“ о Словенима – преглед, анализа, провера и нова читања имена“, пољски истраживач алтернативне историје Томаш Ј. Косински изнео је многа занимљива запажања о најранијој историји Срба, која су морали, ако ништа друго, да побуде пажњу српских истраживача ове проблеметике. На шта је у својој студији указао господин Косински а тиче се најраније историје Срба.

Разматрајући етимологију и распоред племена које је у 9. веку навео Баварски Географ, Косињски је запазио да у Полабљу постоји спомен племена Серби али да и на ширем подручју источно од тих Срба постоје индиције о постојању још неких Срба. Ови Срби звани данас Лужички нису спорни као очигледно постојећи и обитавајући у областима око реке Лабе, мада има у новије време неких аутора који раде својеврсни историјски инжењеринг и покушавају да чак и њих подведу под неке „Беле Хрвате“, који се обично јављају у њиховом суседству, као по правилу. Овде се Косињски разликује од многих аутора и види Србе као становнике Чешке, Шлезије и Пољске у 7.веку пре него што ће заузети позицију на великој Српској Граници са Франачком царевином. Занимљиво, Томаж Косински, жели да подцрта чињеницу, да попут више одељених племена Хрвата, постоји и више одељених племена Срба у раном средњем веку, међу којима су најенигматичнији тзв. Источни Срби између Висле и Северног Буга, који су и археолошки потврђени и у пољској археологији а које он чита као Сербиани што је изворни назив данас преобликован у Червијани. Хвала господину Косинском, што је имао професионалне храбрости да саопшти неке историјске истине које се многи не усуђују да саопште и зато Вам доносимо овде изводе из далеко обимније студије.

Surbi (Serbi > Serbowie)

 “…(8) Iuxta illos est regio, que vocatur Surbi, in qua regione plures sunt, que habent civitates L..” Превод: У близини се налази земља звана Србија, са многим њеним земљама, има градова 50. Име Сурби, дато у „Баварском географу“, као земља, тј. Србија, може се повезати са етнонимом Срби, који се лако преводи и као Србијански.“

 „У хроници Historia Francorum, коју је написао Фредегар 631. године, име Срби се први пут бележи, уз напомену да се овај народ, који је живео на реци Сали, граничио са тириншком провинцијом Франачког господства.„

 „Према историјским записима, почетком 7. века, Срби су насељавали Белу, или Северну Србију, регион који је обухватао северну Бохемију, Шлезију и Велику Пољску, одакле су се проширили према Лужици и Мајсену. Нестор је написао: „…А ово су ти Словени: Хровате Бели, Срби и Хорути.“

 „У време „Баварског“ (9. век), имамо једне Србе у Лужици, друге на Балкану, значи више племена истог имена. Као да имамо и још једне, наиме, Порфирогенит помиње Србе у древној словенској области, на реци Буг, који су, према Шафарику, себе назвали Бужанима, по овој реци. Позивам се на „Каролиншке белешке“ наведене под бројем 20 – Бужани. Штавише, у „Опису“ имамо и запис Зериуани (бр. 35), што је јасније, али истовремено „Баварски географ“ пише да је то народ од кога потичу други Словени. Дакле, можда ово није име које се јавља одвојено, већ су можда оба имена преузета од истих људи, са истим коренима, само што су насељавали различите области у 9. веку. Бјелски је такође називао Србијом како област Лужице, Мајсена, Мекленбурга тако и Помераније на левој обали Одре.

Сумирајући наше српско насеље у Лужицама, Балкану и Бојкији. Изгледа да су Срби бранили словенску границу са запада, истока и југа…“

Zeriuani (Serbanie > Czerwianie)

Опис: Зеруани, quod tantum est regnum, ut ex eo cuncte genetes Sclauorum exorte sint et originem, sicut afirmant, ducant. Превод: Сербани, су народ од кога потичу сва словенска племена и, како кажу, од њих воде порекло.

Узимајући у обзир опис из „Баварског извештаја“ о значају народа Зеруани као предака других словенских племена, Лелевел ово име види као целу источну Словенску земљу, наизглед заборављајући да Далимил изводи Чехе од Хрватске, која се налази у српском народу. Ал Масуди и многи аутори писали су о том сербском народу, или Србима, као што смо разговарали у дискусији о етнониму Сурби (бр. 8).“

Шафарик је повезује са Белом Србијом, коју види од Одре до горње Волге, показујући и видећи Зеруане прилично убедљиво као Србе. Такође, покушавајући да их повеже са реком Сиеравом у горњој Македонији, где је, према његовим речима, племе Сиевиержана, освојено од стране Бугара. Нидерле и Тимјенецки имају сличан став да на територији касније Угарске, Србије и Бугарске, према мађарским документима, требало је да постоји terra Zeurini, названа terra regalis Severinensis у Шпрунеровом атласу, која се вероватно односи на Северин у Влашкој, о чему сам раније говорио. Штавише, име Северус се лако повезује са Себером (варијанта w=b). Север / Себер, на руском север (sjewier), значи северни правац, стога се овај облик племенског имена вероватно може повезати са именом становника севера…“

„Закшевски с правом разматра три питања приликом анализе овог имена, као и свих осталих из овог документа: звучање имена, редослед којим се појављује и могуће додатне информације. Овде је опис овог народа веома значајан, па га он лоцира негде на Дунаву, одакле Нестор потичу сви Словени. Он се такође слаже са Шафариком, који говори о земљи Зеурина повезаној са подунавским Северима.

Ловмјански, заузврат, сматра источне Севере матичним племеном Словена. Тименецки даје име Звежињање или Северзање, док Витчак такође даје име Северзање (псеудословенско. Северјање). Бандтки се нагиње ка Сервјаније, док Рудницки чита њихово име као Свјержање, Свирене, мислећи на реку Свир. Т. Лер-Сплавински је превео овај етноним, сасвим разумно, као Червјање (псеудо-Червиње), повезујући их са подолским Червјењем и хидронимом Червја. Роспонд, пратећи Лелевела, предлаже читање Сербјање (псеудо-Србјане), као и Налепа, који уравнотежује Зерујани = Зербијани, задржавајући верзију Сербијани. Постоје и претпоставке да би то могли бити Срби из Велике Пољске или Држевјани (Дзериуани), јер је реч „држевјеј“ значила „давно“, што је у складу са древним племеном, родитељем других. Конча такође верује у ово, повезујући етноним Д[ж]еревјање са руским дзиерјева – дрво. Још једна занимљива хипотеза је да је ово било старо име Пољана, који су, да би добили поља за обраду, прво морали да крче или спале шуме. Стога су првобитно названи Жаровијани (Зарујани > Зариуани > Зериуани)

Косински, запажа постојање још једног древног племена од којег проистичу и полабски и балкански Срби, племена готово идентичног назива, које данас аутори читају као „Червијани“ а које су некада ауторитети словенске науке читали као „Сербијани“. То племе налази се даље на истоку у постојбини Словена иза реке Висле. Данас се његово име чита као Червијани али некада то име није тако гласило. Косински се враћа Шафарику кад преводи назив Баварског Географа: Zeriuani као древни – Сербани.

Приликом избора предлога за име, требало би, по мом мишљењу, узети у обзир опис „баварског анонима“ који говори о моћи овог племена, што није могло промаћи пажњи савремених историчара, па би племенско име требало да буде забележено и у аналима, хроникама и другим документима; једино питање је његово исправно читање и веза са дотичним етнонимом. Подједнако важно је одређивање њихове локације на основу редоследа племена у „Опису“ и утврђене близине других претходних или следећих народа наведених у дискутованом списку.

Чеслав Бјалчински пише о Зериванима / Зервани, како дословно преводи њихово име, повезујући га са староперсијским богом Зериванијем, божанством времена, а самим тим и промена које се дешавају у природи. Елемент *zer може значити „топлоту“, тј. соларну ватру, али и земаљску ватру, коју су обожавали ирански зороастријци. У међувремену, *wan / *ban значи „господар“.

Срби (Срби) могу бити потомци овог народа, а о њиховом сарматском (иранском) пореклу писао је, између осталих, Т. Сулимирски. Стога је могуће да их је аутор „Описа“, на основу народне традиције тог времена забележене у „Белешки“, сматрао прецима Словена.

Проблем је у томе што је српски народ овде већ поменут као Сурби (бр. 8). У том случају, међутим, то би могла бити само једна група Лужичких Срба, и то под именом Зервани (Сербани) која крије већу групу, можда смештену на Балкану након њихове миграције у јужну Европу, како помиње Порфирогенит, или можда негде на истоку, где је овај цар-хроничар такође забележио пстојање српског народа.“

Источни Срби су постојали

„Географски распоред „Описа“ сугерише да би овде требало да се осврнемо на источне Србе, који се налазе негде око данашње Поткарпатске области.

У бившој Галицији, тамо су се налазили и блиско сродни Бели Хрвати, а ова подручја су се дуго звала Хробатиа или Бела Хрватска, тако да је веома вероватно да су Срби тамо били суседи, баш као и на Балкану (Србија поред Хрватске) или у Лужицама, где су се локални Срби сусрели са чешким Хрватима (Алфред, Други живот Светог Вацлава, Прашки документ). Не бих искључио могућност да су два имена „Хрват“ и „Србин“, која значе практично исто (Горштаци), првобитно била синоними, због чега се ретко појављују заједно у историјским извештајима. Тек након пресељења на Балкан, ово велико племе се јасно поделило на два етноса, што је довело до каснијих међусобних сукоба.

Српска традиција каже да су се заједнички преци свих Срба, након што су напустили своју прасловенску домовину Белу Србију у 7. веку, поделили у две групе. Једни су стигли на Балкан преко Карпата, док су се други (преци Лужичких Срба) населили дуж средњег тока реке Лабе. Фредегаров извештај (631) о миграцији Срба на Балкан да подрже Самов антиаварски устанак (622–627) и каснији извештај Константина Порфирогенита о одласку Срба и Хрвата из области иза карпатских земаља дуж реке Висле на југ на захтев цара Ираклија (7. век) подржавају ову тезу.

Међутим, имам неколико резерви у вези с тим. Прво, верујем да се домовина предака поменута у легенди налазила у области западних Карпата, где је Бела Хрватска = Бела Србија. Друго, неки Срби су свакако остали у својој домовини, што је словенска традиција, и било је изузетно ретко да се цело племе добровољно пресели на друго место. Миграције су биле резултат неколико фактора, као што су климатске промене, суша, а последично и глад, куга, стране инвазије или жеља да се помогне сродним или пријатељским народима. Они који су кренули у свет, као што је вероватно био случај овде, најчешће су били млади људи без права наслеђивања, тражећи авантуру и сопствену земљу за свој клан. Најстарији синови са правима на очевину и старији у клану остајали су на својим земљама. Стога верујем да је значајан део Срба остао у матици. Треће, верујем да се миграција из Беле Србије у Поткарпатју ка Лужици морала догодити раније него она ка Балкану, јер из Фредегаровог извештаја о Дервану, српском кнезу који је подржао Самоа оружјем, знамо да су се управо одатле Срби селили на југ. Порфирогенит такође јасно наводи да се одлазак Срба догодио са територије Бојкије, која се поистовећује са Бохемијом – земљом Боја. Цар такође наводи да се „Бела Србија“, како је он назива, граничила са краљевством Франака и земљом Хрвата, који су живели испод планина поред Турака [подунавских Мађара]. То би значило да се Бела Србија простирала од Чешке до Западних Карпата, тј. територија данашње јужне Пољске и можда Словачке. Међутим, име је могло бити пренето из старе домовине на истоку у нову на западу. То су увек биле „беле“ или „северне“ земље. Само на југу, тј. на Балкану, овај придев је нестао, јер није одговарао новом географском положају насељених. Четврто, питао бих се да ли је ово пресељење на Балкан заправо био повратак у „далеку домовину“ – Далмацију, а да ли су Срби потомци Гето-Дачана.

Шафарик је написао да су Срби, који су се касније назвали Бужани по овој реци, живели на реци Буг, што је већ поменуто у расправи о племену Бужани (бр. 20). Он се овде ослања на извештај Порфирогенита, који је навео словенске народе који су у његово време (949) били подложни великом кнезу Руском; изражавајући се овако: „Руски кнежеви, како се зима приближавала, почетком новембра, кренувши из Кијева са свим руским народом (са војском, племством или бојарима), иду да сакупљају данак, или порез, од Словена у градовима Тевераца (Тиверци), Дреговича, Кривича, Срба и других Словена који плаћају Русима. То значи да су све до 10. века остаци Срба, иако зависни од Руса, и даље преживели на источним територијама, одакле су се њихови рођаци највероватније раније одселили у Лужицу и на Балкан, где је, као што сам раније сугерисао, могла бити њихова првобитна домовина, иако ова тема захтева даље истраживање. Међутим, пошто „Баварчик“ наводи име Бужање као посебно име, морамо претпоставити да су у то време (9. век) оба имена (Сербијани) и Бужање била одвојена, и да су ова племена можда живела у близини, једно на Горњем, а друго на Доњем Бугу.

Њихово најстарије порекло, а можда чак и чињеница да су били преци осталих Словена, поред описа „баварске“ и, наравно, српске народне традиције, такође може дати веродостојност разумевању пољске речи „pasierb“. Каже се да потиче од православенске речи *pa-sŕ̥bъ, која се састоји од префикса pa- (po-) и корена sŕ̥bъ „законити потомак-наследник“, али и „сународник, друг, саплеменик“ (sebrь).“

Закључак

„По мом мишљењу, остатак Срба у источном словенству је име Czerwień (Серб = Zerw = Czerw), са популарним алтернацијама s = cz и b = w. Стога, Зеруани су и Срби и Червљани, у модернијем смислу. Њихова најважнија утврђења била су Бужск, Гродек и Червен, такође названи Червенски градови, који се приписују Бужанима. Према „Баварском географу“, Бужани су имали 231 такав град. Пошто су се налазили на каснијој пољско-руској граници, борбе су и даље ту трајале. О томе нема спора. Аноним, међутим, не прецизира колико су упоришта имали Зеруани, што је чудно, јер прецизно дефинише потенцијална упоришта суседних племена, Таневца, Присана и других. Можда зато што је ово био само општи, надплеменски назив за групу племена из овог подручја, наведену поред њега.

У сваком случају, претпоставио бих да су Бужани (Бусани) били становници подручја око доњег Буга, а Срби > Червјани (Зеруани) – горњег Буга. Такође мислим да се прелаз у читању имена од Сербијанци до Червјаније догодио у 10. веку, када су Русини под кнезом Владимиром освојили ову област, која је тада припадала Лаховима, како је известио Нестор. Словени су користили црвену боју да означе запад (крваво залазеће сунце – његову смрт), баш као што је зелена означавала исток (поновно рођење дана и природе), бела север (кулминација сунчевог сјаја на небу), а црна југ (сумрак). Стога су Источни Словени морали дати своје име такозваним Червенским градовима (Црвена Рутенија) који су се налазили западно од њих.“

Приредио за вас Петровград.орг