Писање најраније античке српске историје и историје раног средњег века, која је свакако постојала, је најтежи посао за наше историчаре. Извори за овај период који откривају шта се дешавало са носиоцима србског имена на самом почетку његовог појављивања су малобројни, често противречни и етимолошки нејасни. Показује се на парадоксалан начин да научници на Западу имају јаснију идеју о значењу имена Срби од нас самих.

Према александријском географу Клаудију Птоломеју (око 100-170. нове ере) Срби (Serbi) су насељавали простор између Керауниских планина (северног огранка источног Кавказа) и реке Ра („Рашки“ према грузијском језику) (Волге). Птоломеј Србе налази у степи међу племенским савезом Аорси (Бели, на индоевропским језицима) око Волге.

Жупанићеви Черкези

Словенац Нико Жупанич је први указао на везу између помена сарматског племана Сери и Сербои око Меотског језера (Азовско море) и Кимеријског Босфора. Савремена лингвистика је у грчком облику овог етнонима препознала јасно – Срби. Многи наши историчари данас не мисле да је тако и сматрају да се ту ради о случајном сазвучју. Жупанић је покушао и да одреди простор где  су ови потенцијални антички Срби могли живети. По њему то је простор између ушћа реке Дон и ушћа реке Кубан у руским степама. Жупанић је етимологију видео у адигејском језику, па је и етноним покушао да повеже са простором обитавања овог племена. Многи лингвисти и истраживачи оспорили су везу са адигејским језиком, који није индоевропски а Сармати другог периода су дефинитивно били Индоевропљани. Код Плинија и Птоломеја Срби се јављају источније, од претпостављеног простора по Жупанићу,  у астраханским степама, у реону данашњег језера Сарпа, чије име и данас подсећа на овај етноним.

Неки истраживачи са правом примећују да је Жупанићева етимологија на климавим ногама и да би Србе најпре морали тражити у крилу Прото-Индо-Европске лексике а не неке друге.

Жупанић и остали аутори се слажу у једном, да је један део Срба из степа прешао на јужне падине Кавказа а део отишао са Сарматима преко Дона до Карпата или Дунава, где се пословенио а потом расуо са Словенима по Висли, Одри, Лаби (Елби).

Сулимирски и његови Алани

Пољак Тадеуш Сулимирски је извео тезу да су Срби и Хрвати дошли тек са последњим таласом Сармата, такозваним Аланима и да су се пословенили тек у Белој Србији и Хрватској око Елбе. Срби се међутим јасно јављају међу Сарматима другог периода, такозваним Аорсима, светлим или белим племеном, које је носило златан накит и које је било водеће у том савезу. Они су поразили Ските бежећи пред Хунима и населили данашњу Украјину. Срби су само могли бити део њиховог савеза и као такви су се доселили међу Словене пре свега на простору Подоља у Украјини, шумско степске зоне где се морала одиграти етногенеза и пословењивање Срба. Аорси су били према античким ауторима познати по закључивању споразума са околним племенима, по којима су им нудили заштиту, у замену за одређен данак, који је исплаћиван у натури.

Ломини спрежници

Наш најчувенији лингвиста академик Александар Лома се такође, у једном свом ранијем раду, сложио са могућношћу, да су се Срби преселили пре најезде Хуна, током првог миленијума нове ере из Поволжја или Приазовља најпре у десно поречје Дњепра, где су постали особено словенско племе. Тек као потпуно пословењени они су продрли даље према Лаби (Елби) пред најездом неког другог племена са истока, вероватније Авара. Поједини истраживачи виде у племену Sebbirozi које спомиње Баварски географ негде у Подолији украјинској могућу етимолошку везу са источнословенским Србима. Етимолошки ово би могли бити Ломини Себри, Сјабри, спрежници.

Словенски другови посинци и сркачи

Украјинска реч „присербитисја“ чије порекло није нај јасније и значи „посинци“, „сркачи млека“, „који пијуцкају“, делује натегнуто као етимолошка одгонетка етнонима Срби. Следујући великом Милану Будимиру и његовом етимолошком путу ка „себрима“  ова реч  је академика Лому одвела да проучава могућу везу између етнонима Срби и економског термина „спрежник“, као могуће етимологије.

Једно је сигурно Срби су стигли на Балканско полуострво као већ пословењени. У делу „О церемонијама“ цара Константина Порфирогенита помиње се племе Сербан (Серботе) на подручју Кавказа,  за које А. Лома сматра да би могли бити они Срби из прицрноморских степа, који нису отишли за Подњепровље већ на Кавказ.

Изгубљени источнословенски Срби

Лома сматра да је један део Срба морао остати и иза Карпата. Податак тим о источним Србима јавља нам се код цара-писца Константина VII Порфирогенита (913-959), који је писао и о балканским Србима. Наиме, у Спису „О народима“ помиње се и племе Séribioi међу источнословенским племенима, које Александар Лома чита као Србји. Њихово име се изгубило али је по свему судећи последњи пут споменуто као Zeriuani Баварског географа. Од овог племена су, према овом спису из 9. века, потекла сва пламена Словена.

Ко су ти Масудијеви Срби

Такође, арабљански путописац и историчар Ал Масуди (896-956) оставио је помен источно словенског племена Surbīn. Из овога је изведен закључак да је током 9. и 10. века постојао јак племенски савез Срба на словенском истоку. Масуди види њихове обичаје сличне индијским, што етимологију имена руским научницима Трубачову и Топорову указује на индо-аријску етимологију.

Масудијево племе би најпре било оно које у делу „О церемонијама“ наводи Порфирогенит као Серботе (Црну децу) око Куре на Кавказу, између Цанарије и Аланије, према Осетији. Руски археолог Седов у својој синтези двоуми се између трубачовљеве етимологије и старијег мишљења Гимбутасове, која се опет позива на Казимира Мошинског и његове Србе-чуваре.

Запад боље зна ко смо од нас самих

Пољак Казимир Мошински је, први у исто време кад и Жупанић, поставио тезу о протоиндоевропском пореклу етнонима Срби, односно самог корена „сер – в“. Истовремено Мошински је у етнониму Хрвати видео иранизујући превод ове протоиндоевропске речи. Етимолошки речници на Западу су чини се веома близу историјске истине о етмимолошким коренима етнонима Срби. Етноним Срби, долази од Прото-Словенског „*sьrbъ (“ally (савезник), Serb, Sorb”), од Прото-Индо-Европског „*ser- (“to protect (заштитник), watch over ( који мотри около)”);  Латински servo (“I guard (чувам), I protect (штитим)”), Старо Енглески searu (“weapons (оружје), armor (оклоп)”), Литвански sárgas (“watchman (стражар)”), Ancient Greek ἥρως (hḗrōs, “hero”(херој)), и наравно у вези са етнонимом Хрвати, Ирански, Авестински‎ (haraiti),‎ (hauruuaiti, “to guard (чувари)”). Гледајући овлаш историју Срба, ова етимологија је више него потврђена.

Приредио за Вас Петровград.орг