Писање најраније античке српске историје и историје раног средњег века, која је свакако постојала, је најтежи посао за наше историчаре. Извори за овај период који откривају шта се дешавало са носиоцима српског имена на самом почетку његовог појављивања су малобројни, често противречни и етимолошки нејасни. Ова тема је у директној вези са самим значењем имена Срби. Ако су Срби били неособено словенско племе са енигматичног и сиромашног севера Европе онда ова теза постаје немогућа. Али шта ако је име допутовало кроз руске степе?Показује се на парадоксалан начин да научници на Западу или Истоку имају јаснију идеју о значењу имена Срби од нас самих.

Први могући спомен племена Срби налазимо још код класичног аутора именом Плиније Млађи из првог века нове ере (69-75) који помиње племе по имену Serri , који су живели у непосредној близини Кимеранаца, вероватно на Црном и Азовском мору .

Према александријском географу Клаудију Птоломеју (око 100-170. нове ере) неки сасвим идентични данашњем етнониму, Срби (Serbi) су насељавали простор између Керауниских планина (северног огранка источног Кавказа) и реке Ра („Рашки“ према грузијском језику, звучи познато) (Волге). Птоломеј Србе налази у степи, међу Сарматима другог хронолошког периода, у племенском савезу Аорси. Аорси су били најисточније сарматско племе, које је обитавало на доњем току Волге и на истоку све до Аралског језера. У кинеским изворима називају их именом „Јен-Тс’аи“. Каснији прокопијеви Анти као етноним носе управо овај назив.

Жупанићеви Черкези

Словенац Нико Жупанич је први указао на везу између помена сарматског племана Сери и Сербои око Меотског језера (Азовско море) и Кимеријског Босфора. Савремена лингвистика је у грчком облику овог етнонима препознала јасно – Срби. Многи наши историчари данас не мисле да је тако и сматрају да се ту ради о случајном сазвучју. Жупанић је покушао и да одреди простор где су ови потенцијални антички Срби могли живети. По њему то је простор између ушћа реке Дон и ушћа реке Кубан у руским степама. Жупанић је етимологију етнонима видео у адигејском језику, па је и Србе покушао да повеже са простором обитавања овог племена. Многи лингвисти и истраживачи оспорили су везу са адигејским језиком, који је азијско-турског порекла.

Истраживачи са правом примећују да је Жупанићева етимологија на климавим ногама и да би Србе најпре морали тражити у крилу прото-индоевропске лексике а не неке друге.

Жупанић и остали аутори се слажу у једном, да је један део Срба из степа прешао на јужне падине Кавказа а део отишао са Сарматима преко Дона до Карпата или Дунава, где се пословенио а потом расуо са Словенима по Висли, Одри, Лаби (Елби).

Сулимирски и Источни Алани

Пољак Тадеуш Сулимирски је извео тезу да су Срби и Хрвати дошли са Хунима, или од Хуна покореним Источним Аланима и да су се пословенили тек у Белој Србији и Хрватској око Елбе. Међутим није извесно тако рано јављање неких несловенских Срба на простору Бохемије.

Срби се под именом идентичним данашњем извесно јављају међу Сарматима другог периода, такозваним Аорсима, а не Аланима. Аорсима светлим или белим племеном, које је носило златан накит и које је било водеће у том савезу. Они су поразили Ските бежећи пред Хунима и населили данашњу Украјину. Срби су само могли бити део њиховог савеза и као такви су се доселили међу Словене пре свега на простору Подоља у Украјини, шумско степске зоне где се морала одиграти етногенеза и пословењивање античких Срба. Кључан је ту начин живота и привређивања степских племена са Понта. Аорси су били према античким ауторима познати по закључивању споразума са околним племенима, по којима су им нудили заштиту, у замену за одређен данак, који је исплаћиван у натури.

Аорси а међу њима и неки Срби су племе које је пре Хуна дошло на простор деснообалне Украјине још у I – III веку . Неки Срби су се морали налазити међу тим досељеницима. Неки су могли остати у закавказју и подредити се Аланима. Оне који су остали спомње Порфирогенит у „Књизи о церемонијама“ и њихова историја је везана за данашње Осете. Објашњавајући етноним Дигор као самоназвање једног дела Осета, Р. Билмајер и Д. Бекоев, су у ирон дијалекту Осета пронашли реч  „тигвир“ , што значи „скуп, гомила, група “. Дакле могло би се у једној равни изједначити значење раније споменутих Сарбана и каснијих Дигора у значењу групе људи окупљених око неког заједничког посла.

Ломини спрежници

Српски лингвиста академик Александар Лома се такође, у једном свом ранијем раду, сложио са могућношћу, да су се Срби преселили пре најезде Хуна, током првог миленијума нове ере из Поволжја или Приазовља али он сматра најпре у десно поречје Дњепра, где су постали особено словенско племе. Тек као потпуно пословењени они су продрли даље према Лаби (Елби) пред најездом неког другог племена са истока, вероватније Авара. Украјински аутор Стетсјук види у племену Sebbirozi које спомиње Баварски Географ ( 9. век) негде у Подолији украјинској могућу етимолошку везу са источнословенским Србима. То је племе насељавало подножје древних брда Амадока и територију око реке Збруч и изворишта Северног Буга. То су топоними из раних мапа као Зеборов, Себоручх, Сбара, Сбарас, Сбаразх. Све у области Болоховска земља из руских извора. Етимолошки ово би могли бити Ломини Себри, Сјабри, спрежници, сарматски савезници словенских племена.

Лома етимологију етнонима Срб овако изводи: „Сто година после Золмзеновог чланка покушао сам да поређење*sębrъ са *Sьrbi обновим смештајући га у оквире фонетске регуларности. Могућност за то пружила ми је горепоменута Абајевљева етимологија осетског særvæt (4.6), која претпоставља стиран. *sabra‑ као пандан прасловенскоме *sębrъ (или *sebrъ) са даљим развојима а > æ [ǝ] br > rb > rv закономерним за сарматско‑алански. Моја претпоставка гласила је да је прелазни сарматски лик основне речи *sǝrba‑ посведочен око 150. н.е. посредством етнонима Σέρβοι негде око доњег тока Волге, на простору који су тада настањивали европски Иранци, Сармати и Алани, а да су се након тога ти предсловенски, сарматски Срби померили на северозапад, настанили међу Прасловене и постепено у њих претопили, остављајући делу њих своје племенско име које је у словенским устима регуларно дало *sьrb‑(Loma 1999: 340, нап. 16; 2000: 93).“

Словенски посинци и сркачи

Једна хипотеза коју заступа велики број словенских истраживача сматра изворном словенском етимологију етнонима Срби. У основи ове теорије је украјинска реч „присербити ся“ чије порекло није јасно и значи “ сродство по млеку“, „сркачи млека“, „који пијуцкају“. одатле изведени „посинци“. Најистакнутија теорија сматра да је прасловенског порекла. Према Хани Поповској-Таборској , која је такође тврдила о изворном словенском поријеклу етнонима, теорија даје закључак да етноним има значење породичног сродства или савеза, а аргументирају га Павел Јозеф Шафарик , Јосеф Перволф, Александер Бруцкнер ,Франц Миклосицх , Јан Отребски , Хеинз Сцхустер-Шевц , Григори Андреиевицх Илиински, ЈЈ Миккола, Мак Васмер , Францисзек Сłавски. Немачко-лужички научник Сцхустер-Шевц навео је *сръб- / *сьрб- корене у словенским речима које значе „гуцкати, жвакати“, које се налазе у пољском с(и)ербаћ , руском сербать , итд., а такође и сродне у несловенски језици, као што су литвански сурбти , средњенемачки сурфен , који сви потичу од индоевропских ономатопејских корена *сербх-/ *сирбх- / *сурбх- што значи „сркнути, дојити, тећи“. Према његовим речима, основа етнонима лежи у „сродству по млеку “ и „братству по млеку“ које је било распрострањено у раним етничким групама (између сродника и несродника) и тако је носило секундарна значења „оних који припадају иста породица, сродник“; „припадник истог рода, племена“; и на крају етноним (име народа, нације). Према Васмеровом етимолошком речнику, корен *сърбъ је највероватније повезан са руским пасерб (пасерб, „посинак“) и украјинским присербитисиа (присербитиса, „придружити се“) у значењу „савез“.

А. Ломи ова теорија не делује убедљиво као етимолошка одгонетка етнонима Срби јер у овој речи запажа пре позајмицу него аутохтоно словенску реч.  По Ломи: Настрану проблеми семантичке природе које ова етимологија покреће („сркати“ није исто шго и „сисати“ мајчино млеко), она пада већ на формалном приговору да се разликује интонација коренског слога у Ср̏би, где je узлазна (сх. краткосилазни нагласак стоји на месту старог акута), и код глагола р. сербáт’, слвнч. sŕbati, lit. sur̃bti, лат. sorbeo, грч. rhophéō итд., где имамо силазно интониран кратак слог.“

По Ломи етимологија словенске речи иде у овом правцу: „Две особе су *sębra ако уз међусобну сагласност ступају у привремену или трајну друштвену везу на равноправним основима: у обради земље, узгоју стоке, пчела, купопродаји (укр. ся́бер, блр. дијал. сябëр ‘онај ко нешто од другог купи или му прода’); више особа су *sębri ако користе заједничко пољопривредно земљиште итд. Одатле се спонтано развија значење ‘пријатељ’ (рус. другֱ,блр. ся́бар као семантичка иновација, уп. Boryś 2007: 207), које даље може прећи у термин сродства, најпре бескрвног (укр. ся́бер, блр. дијал. ся́бар ‘женин брат, шурак’, уп. брачни друг, с.‑х. пријатељ ‘својак’). Тек из те секундарне развила се, као терцијарна, слабо посведочена употреба којом се обухвата и крвно сродство (блр. дијал. сябр, себр ‘рођак, брат’). То треба нагласити због етимологија које за примарно значење речи узимају ‘крвни сродник’.“

Изгубљени источнословенски Срби

Ако су Словени повезани са простирањем археолошке културе Праг-Корчек-Пенковка, јасно је да је нуклеус те културе био у Подољу и Јужном Побужју. Ова култура настаје у 5. веку и тада је морало доћи до савеза победничких степских Сармата са Вендима који су поникли у прибалтичком региону Повишља. Намеће се веза са Венеди-Сарматима са Појтингерове табле који се лоцирају у Закарпатју. Лома сматра да је један део Срба морао остати и иза Карпата. Податак тим о источним Србима јавља нам се код цара-писца Константина VII Порфирогенита (913-959), који је писао и о балканским Србима. Наиме, у Спису „О народима“ помиње се и племе Séribioi међу источнословенским племенима,који плаћају данак Русима, неки име племена поправљају у Север(јане) али академик Лома чита ово како пише, Србји. Њихово име се повукло пред именом Руси али је по свему судећи то су Zeriuani Баварског географа споменути у 9. веку. Од овог племена су, према овом спису поменутог Баварца, потекла сва пламена Словена.

Управо ове земље многи истраживачи данас повезују са територијом тзв. Червљана док су у 19. веку савим јасно говорили да су у питању Srbjanie (Распонд, Лелевел). Њихове земље у другој половини 10 – у првој трећини 11. века постале су предмет интересовања и војне експанзије водећих кнежевских династија Пшемисловића. Чеси су поседовали део земље до реке Буг до отприлике 979. године. Рјуриковићи и Пјасти, Руси и Пољаци у периоду 979-1031. наизменично су поседовали земље између извора реке Буг и средњег тока реке Висле. Откуд толико интересовање за поседовање баш те територије ако није у питању свест о пореклу са те територије.

Ко су ти Масудијеви Срби

Такође, арапски путописац два пута помиње Србе, једном очигледно у Полабљу а други пут негде на истоку Сраба (Ф. Барјактаревић), Ас-Сраба (И. Цвијовић). Очигледно је да се ово племе распало у сеоби народа. То је већ помињани Ал Масуди (896-956) оставио је помен источно словенског племена Surbīn. Из овога је Лома извео закључак да је током 9. и 10. века постојао јак племенски савез Срба на словенском истоку. Баварски географ тврди да поседују 350. градина што је веома велики број за малу област око данашњег села Цермно, за које се претпоставља да је било седиште Zeriuana. Масуди види обичаје поменутих Срба сличне индијским, што етимологију имена руским научницима Трубачову и Топорову указује на древну индо-аријску етимологију самог етнонима Србин.

Масудијево племе би најпре било оно које у делу „О церемонијама“ наводи Порфирогенит као Серботе (Црну децу) око Куре на Кавказу, између Цанарије и Аланије, према Осетији. Руски археолог Седов у својој синтези двоуми се између трубачовљеве етимологије и старијег мишљења Гимбутасове, која се опет позива на Казимира Мошинског и његове Србе-чуваре.

Закључак

Српски академик Александар Лома је чини се најближи истини када је у питању етимологија етнонима Срб: „Ако се иза sar’ǝy претпостави *sabra‑ka‑ то би била фонетски тачна а значењем веома блиска паралела речи *sabra‑ претпостављеној у основи осет. særvæt. У том случају, не бисмо имали посла са „скитско‑европском изоглосом“, већ са источноиранском речју коју су Сармати донели из средњеазијских степа и предали суседним народима, у њеном првобитном лику *sarbra‑, који се доста једноставно тумачи из горепоменутог *sar у прилошком значењу ‘скупа, заједно’ и глаголског корена *bar‑ / br‑ од пие. *bher‑ ‘носити’, као сложеница: ‘заједнички допринос’. Балтословенско е од стиран. а објашњава се слабљењем a > æ посведоченим већ у сарматском (где се дати глас предаје грчким ε, лат. e); појава је својствена и најранијем слоју иранизама у угрофинском (уп. Гамкрелидзе/Иванов 1984: 921–929).

Другачија супституција у *pa‑sьrbъ, *Sьrb(j)i одражавала би доцнију рецепцију сарматског редукованог а као [ǝ] у доба када је познопрасловенски већ поседовао полугласе. За пољ. дијал. sibrat могло би се помишљати да је плод сингуларизације иранског колектива одраженог у осетском særvæt.“

Приредио за Вас Петровград.орг