У књизи „Србија и Стара Србија о предању о Бакарном гумну“ подвучена је веза између овог топонима и ехатолошких визија српског народа. Бакарно гумно је топоним повезан са предањем које је очигледно постојало међу Србима о насељавању етноса у једном историјском тренутку на Балканско или Хумско полуострво и последњој бици својеврсном српском армагедону у коме ће Срби коначно поразити исконског противника.
У предању српског народа очигледно је још у средњем веку постојало предање које је Србе прво везивало за долазак овог племена на простор Македоније. Видимо да је то предње забележио почетком 18. века Јеротије Рачанин. Срби у том моменту нису знали за постојање по некима спорног списа Коснстантина Порфирогенита „ О управљању царством“. Зашто је постојало предање о доласку Срба прво у Македонију а не у неки други простор каснијих српских земаља?
„Митска паралела између Бакарног гумна и коначне, армагедонске битке, повлачена је по линији почетак-крај. По предању, Бакарно гумно је везивано за етногенезу Срба и њихово насељавање у српске земље. По том предању, које је по причи мештана забележио Јеротије Рачанин 1704. године, Срби су у време свог доласка у нову постојбину, однекуд од Солуна, прво пали на Овче Поље, где су исковали гумно од бакра, јер су били невешти у пољопривреди и нису умели да вршу жито на земљи. Када су се временом научили ратарству, праоци Срба су гумно оставили на Овчем Пољу, где је по веровању локалних житеља и даље лежало затрпано земљом.“
По аналогији са мишљењем на линији прво и последње забележено је и предање о последњем боју српском армагедону који ће се одиграти на тој митској граници.
„Рачанин даље казује да мештани веле „да ће ту велико крвопролитије од Турака бити на посе.“
Дакле најстарије предање које је Рачанин забележио било је везано за морвско-вардарски правац и саму област Овчег Поља. Наши историчари се нису потрудили да објасне постојање овог предања и донесу неке далекосежније закључке из периода сеобе народа.
„Током 18. и 19. века предање о гумну је почело да добија нове елементе. По верзијама које су у другој половини 19. века у разним крајевима Старе Србије и Македоније забележили Мита Ракић, Панта Срећковић, Јован Драгашевић, Милојко Веселиновић и Јован Хаџивасиљевић, Бакарно гумно је сматрано јужним међашем српске земље које су праоци Срба поставили још при свом досељавању, а на његово постојање под земљом је осим на Овчем Пољу указивано и код Скопља, у Прилепском пољу, јужно од Штипа, јужно од Охрида, код Костура и на реци Марици.
Велики број „локација“ једног гумна-међе последица је слабог познавања географије локалног становништва и жеље приповедача да се и њихов завичај уброји у границе некадашњег и будућег царства. Кумановци су зато гумно смештали на Овче Поље, а Штипљанци, Прилепчанци и Охриђани све даље на југ од својих градова. Претварањем предачког гумна, наводно старог колико и живот Срба на Балкану, у јужни међаш, предање о коначном обрачуну са Турцима изнад њега заокружило је логичну целину.“
Занимљиво је да је историјски гледано ширење српских средњовековних држава увек било усмерено према југоистоку и поменутој моравско-вардарској комуникацији. Кумановска битка у Рату за ослобођење Косова и Старе Србије 1912. између армије Краљевине Србије и Отоманске империје одиграла се управо на простору на коме је у народу кружило предање о последњем боју са Турцима. Дакле оно што се у народу предањски ширило показало се као историјски тачно у будућности. Остаје да видимо јесу ли се Срби у време досељавања кретали старим римским војним друмом у правцу Солуна или нису пре него што су одлучили да поседну српске земље у поречују реке Дрине, Босне, Неретве и њихових притока. Једини писани извор који ово предање потврђује је већ спомињани Порфирогенит који је као доказ о том боравку наводио топоним Србица код Солуна.
„Нови нараштај Срба коначно ће поразити Турке баш на својој праотачкој међи и преко њега ће их протерати из српске земље.“
Од српских етнолога овим појмом се бавио Миленко С. Филиповић. Никос Чаусидис је научник светског гласа који је посебно разматрао овај етнолошки појам. Он у свом пуном обиму укључује: „Мит о металном (бакарном/бронзаном) гумну”, присутан у топонимима, легендама, магијским причама и средњовековним апокрифним текстовима словенског света. Мит садржи: металне компоненте (гумно, дворац, поље, биљке, храна…); везу између митског гумна и космолошких митова о светој планини; однос „металног гумна” и „металне светиње”. Чаусидис увиђа сличност гумна са једним типом словенских паганских светилишта кружног облика, као и везу гумна са обредним хлебовима Словена из 19. века. Такоође увиђа везу хтонске митске слике и „реалних” локација металног гумна. Основне радње које се на њему одвијају су: борба између јунака и змаја; свети брак између хероја (=неба/космичке осовине) и Земље, (=тла на којој лежи гумно)…
Чаусидис сматра да је овај митолошки сиже у пуном обиму присутан на словенском истоку Русији, Малорусији и Белорусији а на западу само у Словачкој. Међутим предања о гумну постоје и у Пољској иако у негативном значењу, како то наводи А. А. Плотникова. Дакле он је прво општесловенски а намеће се закључак да је мит очигледно настао северно од Дунава а на Балкан и Малу Азију је доспео сеобом Словена и Срба.
Свети брак Срба (хероја) и Хумског полуострва (земље) је створен и трајаће до краја света каже мит о Бакарном гумну. Биће борбанепрестана али ће демону рогови бити сломљени.
Петровград.орг