Луј Франше д’Епере, један од највећих војсковођа Првог светског рата, француски маршал и почасни српски војвода, поново, на стогодишњицу победе у Великом рату походи Србију. У Србији су објављени његови „Мемоари, Солунски фронт, Србија, Балкан“ у издању новосадског „Прометеја“.
Ово значајно историографско дело приредио др Војислав Павловић, директор Балканолошког института САНУ, и они су део писане заоставштине великог ратника, а куриозитет је да се они, љубазношћу његове унуке грофице Клод де Сен Пјер, први пут објављују и то баш у Србији.
Мемоари су настали на основу његових ратних дневничких белешки које је Д’Епере у последњем периоду живота редиговао, допунио и прекуцао.
Биографија чувеног војсковође
Луј Феликс Марија Франсоа Франше д’Епере рођен је у Алжиру где му је службовао отац, такође официр, а после завршетка чувене војне академије у Сен Сиру служио је у франсуским колонијалним трупама широм света. Током Великог рата учествовао је као командант у пограничним биткама августа 1914. године, а Пета армија је под његовом командом преокренула ток рата у чувеној бици на Марни када је одбачена немачка офанзива. За команданта групе армија Исток постављен је 1916. године, а 6. јуна 1918. постаје главнокомандујући генерал на Солунском фронту, где је ратовао заједно са српском војском. Он је стратег офанзиве на српском сектору Солунског фронта која је имала за циљ да из рата избаци Бугарску, што се и догодило после победе француских и српских дивизија у бици код Добропоља септембра 1918. годинео. То је одлучило исход рата на Балкану и створило услове да до новембра исте године буде ослобођена цела Србија. За ратне заслуге Д’Епере је 1921. године у Француској добио чин маршала, али пре тога исте године краљ Александар му је доделио и почасни чин војводе српске војске. Умро је у Сент Амансеу 1942. године.
О Србима као саборцима
“Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих војничких одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви; то су људи слободни, горди на своју расу у господари својих њива…
Али дошао је рат. И, ево, како су се намах, окупљени око свога Краља и своје заставе за слободу земље, ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам ја горд што сам их водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине.”.Луј Франше д’Епере
Поводом убиства краља Александра
После убиства краља Александра кога је звао својим другом по оружју, Д’Епере је у позоришту амбасадора у Паризу одржао надахнут говор.
„…За бивше борце Источне армије, краљ Александар није био само цењени владар једног пријатељског народа; био је садруг у борби, војник ког су видели у његовом дугачком сивом шињелу како обилази блатњаве ровове, пркоси бомбардовањима, живи живот војске далеко од бучних и искварених метропола. Видели су тог Вођу једне армије без земље како се искрцава у Солуну, како у Битољу поново осваја прве комадиће своје отаџбине и, коначно, после грмљавине наших топова, како пробија бугарске линије и тријумфално улази у своју престоницу… Владар узвишене душе, Александар је војницима Источне армије враћао са захвалношћу оно што је од њих примао у дивљењу… Када је свака нада за мир била изгубљена, принц Регент лично је преузео Врховну команду српске армије. Тад је почео период због кога је за живота постао легенда и који ће његов лик учиниоти бесмртним докле год слободна срца буду куцала у људским грудима…“
Оригинал његових списа се и даље налази код његове унуке, а микрофилмовани рукописи се чувају у архиву историјског одељење француског министарства одбране и они до сада ни у целини ни у деловима никада нису публиковани. Књига „Мемоари, Солунски фронт, Србија, Балкан“ је једанаесто, од дванаест поглавља које носи назив „Моје командовање на Истоку“ и односи се на период од јуна 1918. када је Д’Епере стигао у Солун до јануара 1919. када је прешао у Константинопољ. Књига је вишеструко корисна како стручној тако и широј јавности у Србији и топло је препоручујемо.
Петровград.орг