У серији текстова аутора Луке Порпата, који се могу наћи на интернету, на енглеском језику, видимо један пример злоупотребе нове помоћне историјске науке, палеогенетике и генетике. Ова наука може помоћи историји у утврђивању доприноса хаплогрупа стварању и кретању људске популације на такав начин што секвенцира информације из мушког Y гена. Проблем наступа када се одређени резултати представљају широј јавности, са циљем да данас сутра ти налази буду уврштени у интернет енциклопедијско или академско знање, света. Појављује се један низ лажних стручњака са унапред припремљеним тезама, које се понављају и постају временом научна истина. Такав један стручњак је Лука Поропат који сугерише да су Хрвати дошли у првом таласу досељавања Словена као део великог прасловенског племена из постојбине, док су Срби дошли као малена елита која је владала над већинским недиференцираним Јужним Словенима, пореклом Хрватима.
Да одмах демистификујемо намере „истраживача“. Основна теза од које jе Поропат пошао је сасвим дневно политичка и психолошка. Млада хрватска нација изборила је своју државност и посебност 90-тих из опште југословенске творевине. У владајућем дискурсу новонастале државе инистира се на посебности, па би самим тим и у историјској науци било пожељно доказати ту посебност у односу на ривалске суседе или остатак мрских Јужних Словена. Кад се подастру докази из писаних, археолошких и палеогенетских истраживања ствар постаје много компликованија по браниоца ове тезе, јер се појављују бројне контрoверзе.
Палеогенетска истраживања су напредовала последњих година и дају историчарима могућност да употпуне своја знања о историсјким догађајима, познатим из писаних и архелошких извора. Поропат се подухватио посла на клизавом терену, да напише на енглеском језику, прихватљиву и политички употребљиву синтезу ове проблематике. Он се дакле обраћа Западној јавности са циљем да тезе које пропагира доспеју тамо где је намерио. Највећи пик Поропат има на И2а „динарску“ – југ (ПХ908), која је највећа хаплогрупа међу Србима али и међу данашњим Хрватима у југоисточној Европи а солидно је заступљена и међу осталим јужним Словенима, па је отуда зову и опште „јужнословенском“. То није прихватљиво Поропату и владајућем естаблишменту Хрватске.
Шта заправо тврди Поропат у својим синтезама и да ли те тврдње имају везе са историјском истином? Проблем је што је баш ова хаплогрупа солидно заступљена и у данашњој далматинској Хрватској. Та група сугерише дубоку генетску везу између две данас различите нације, два већ тад по имену различита племена. Ту чињеницу, Поропат, покушава да некако искриви, на такав начин, да се, пре свега, оповргне теза, да је реч заједничкој јужнословенској хаплогрупи, која је пре свега централно везана за Србе. Зато он иде у дубље дефинисање подгупа како би направио неку разлику. Сам види да је јако мало таквих добро дефинисаних подгрупа да би се извела било каква сувисла синтеза у оном смеру у којем он хоће да је изведе. У следећем делу, он се труди да управо ту хаплогрупу представи као ексклузивно хрватску, и ту му иде на руку прерано закључивање неких истраживача. Срби на Балкану, посебно претпостављена елита су тобоже потпуно били уништени од стране првог Бугарског царства у 9. веку, па поново насељени, одакле из Хрватске. Лепо је то смислио Поропат у којем видимо познату конвертитску психологију, на делу.
Одакле је на Балкан дошла хаплогрупа И2а –(ПХ908)
У једном свом мултидисциплинарном чланку са називом „Јужнословенско порекло и И2а-динарски југ (ПХ908)“ Поропат закључује, да је главно кретање Словена у југоисточну Европу било са подручја Источне Европе, отприлике Источних Карпата и Западне Украјине. Он ту јасно каже, да су носиоци ове хаплогрупе већински дошли са истока, из данашње Влашке а тадашње Склавиније или Доњег Дунава у првом таласу досељавања Словена. Он ту сугерише, да српско име ту иза Карпата није нигде посведочено а хрватско јесте. Ту се он наравно наслања на неке теорије појединих ауторитета. Наравно нису у праву ни ауторитети ни Поропат, јер више поузданих извора налази српско име источно од Карпата, (о чему смо писали овде). Он ту реафирмише мишљења неких историчара о директном пресељењу Словена на Балкан, које сматра главном генетском мустром каснијих Хрвата.
Дакле из постојбине Словена где је добро посведочено само хрватско име, преко Карпата и Панонске низије у Далмацију, је директно у првом таласу стигла велика маса Словена, што нигде у изворима није посведочено. Посебно није посведочено, да су баш Хрвати дошли из тог правца, директно преко Карпата, већ западније из правца Висле или Чешке. По њему преци тих, до сада популарно названих „динарика“, су морали доћи директно са том хаплогрупом, јер се она данас налази у значајном проценту у Хрватској. То транспоновање данашњег стања распореда хаплогрупа, без историјске и археолошке перспективе, у прошло, Поропата не брине. Он има своју у напред постављену тезу, по којој „динарци“ односно карпатски Словени нису Срби и то је једино важно. Или ако су данас то Срби, они у ствари воде порекло од Хрвата, каже Поропат.
Поропат се ту користи застарелим историјским синтезама појединих пољских и руских научника, које немају реално утемељење а нису ништа друго до непотврђена домишљања. Ловмијански (1964), Седов (1995) и Мајоров (2006) наводе, да су Хрвати били „велико прасловенско племе“, „једно од најстаријих словенских племена“, које су се током период словенске сеобе распало. При том Поропат не објашњава просечном читаоцу чињеницу да Ловмјански Хрвате види у Повишљу, Седов на географски различитим и удаљеним локацијама у Карпатима, Судетима и у Полабљу и доводи их у другом таласу а не првом. Мајоров у свеобухватној синтези раздваја словенске Беле Хрвате на западу од старе иранојезичке старе Хрватске негде у степама.
Тезе чешког ауторитета Здењека Ване (1983), Поропат посебно рехабилитује и сматра их кључним за своју синтезу. Вана тврди да је у далекој прошлости хрватска територија „…простирала се на северу Карпата, данашња јужна Пољска и западна Украјина, одакле се ширило моћно словенско племе Хрвата, неки на југ, Балкан, други на запад до источне Чешке“. Вана ту, узгред, одмах до Хрвата ставља и Србе, посебно не раздваја та два племена међу Словенима. „…И Срби и Хрвати су по баварским географима из 9. века кренули од Карпата (јужна Пољска и Западна Украјина)“, каже у својим радовима ауторитет Вана. Тај део мишљења овога ауторитета уз позив на изворе баш баварског географа, некако Поропату измиче.
Поропат се приклања и тезама Ловмјанског који пољске Вислане и Лендзиане (Љахе) Баварског Географа (8/9 век) види као Беле Хрвате али га не брине зашто чувени, добро обавештени извор, не налази нигде име тог „моћног и древног“ словенског племена у свом попису словенских племена него користи друге називе. Изгледа детиње констатација да се сигурно крије ово име (Хрвати) испод имена Вислани и Љаси. Притом, као што рекосмо, наводно, крију се Хрвати под именом пољских а не украјинских племена на истоку. Сам Ловмјански управо пољске топониме типа Хробат сматра старијим од осталих, типа Хорват. Али то Поропата не брине и није му контрадикторно.
Постоји много проблема у означавању Хрвата као „великог прасловенског племена“. Много је више доказа да се ту ради о неком малом, страном, степском елементу међу већинским Протословенима.
Легенде и митови
Поропат констатује да, према хрватском origo gentis, петорица браће и две сестре, не наводећи њихова очигледно несловенска имена али на броју њих седам, доводе народ на југ. Поропат каже да то „незнатно“ подсећа на пет синова бугарског кана Кубрата. Питамо се како незнатно, кад само име Кубрата је потпуно идентично једном од хрватске браће, што очигледно упућује на тесну везу ова два племена, преко иранског, аланског супстрата? Дакле бугарски и хрватски origo gentis су позајмљени из истог предања. Седам је племена било које су довеле поглавице Мађара-Угара у Панонију из Србије, како каже мађарски Аноним, преко Карпата и не спомену Хрвате. Понављање броја седам указује на неку магијску, верску компоненту и објашњава порекло, тих изворних Хрвата. Ово порекло очигледно није прасловенско већ страно, степско, вероватније иранско, пре него било које друго. Древно словенско име овог етноса свакако није, упркос свим покушајима да се оно веже за словенску лексику. Да ли се ради о чобанима у степама или о градској стражи на Понту мање је битно, туђица је више него очигледна. Ти Хрвати нису били Словени.
Неким словенским научницима, па отуда не чуди ни Поропату, те чињенице, као да ништа не говоре и упорни су у ширењу тезе о словенству свих могућих Хрвата, свих и свуда, јер ето кнез Владимир ратовао је са неким Хрватима и они заједно са Русима нападају касније Цариград. При том се нико не запита како се то и они код Лабе и они код Прута сви зову Бели? Ту и тамо неки убаце и појам Црвени, који би најбоље било да на опште одобравање хрватских националиста протегну до Дона или Арахозије. Згодно је и због измишљене Црвене Хрватске на српским земљама непоузданог попа Дукљанина. Ту ускаче Поропат са Скиличиним Србима „који се зову и Хрватима“, као још једним доказом за хрватство Срба. Како се не сети да спомене Далмила, Чеха који у XIII веку каже „У народу Срба постоји земља која се зове Хрватска“. То се не уклапа у његову тезу. Нереалне митоманске конструкције само погодују манији хрватских шовиниста. Кад читамо овакве небулозе, не чуди што имамо случај појединих хрватских новинара, који праве телевизијске путописе кроз Русију и Украјину, Пољску и Чешку тражећи древни пут тих великих Хрвата.
Осим очигледно несловенских имена тих древних Порфирогенитових Хрвата, постоје арапски извори који наводе да хрватски владар на реци Прут у познатом Курдабу, арапског извора, пије кобиље млеко попут степских номада. Хозирозе на Пруту налази Баварски Географ, са карактеристичним турским наставком „ози“ у 9. веку и по свему судећи са овим владарем је ратовао руски кнез и Печењези али да ли и њеми можемо прикачити епитет Бели? Бели би према опет иранском одређивању страна света било Западни, па се питам где би онда били Плави/Зелени (источни) а где Црвени ( јужни)? Све то изгледа веома нејасно и пружа прилику за разигравање маште. Узгред, та употреба боја је дефинитивно иранског порекла.
Сви досада сачувани извори упућују на тезу руског научника В. Седова о степском, антском и иранском пореклу изворног племена. Кад смо већ и код иранске теорије и ту има проблема. Хрвати се у степској сарматској културној фази не помињу као посебно племе, за разлику од Срба него као занимање и лично име повезано са занимањем, градског стражара грчких полиса на Црном Мору. Име је ту извесно иранског порекла, понављамо име а генетика је у том тренутку различита, типично степска, несловенска. Тамо где у словенском свету постоји неки већи градински комплекс, као помињани Курдаб међу Тиверцима или Краков међу Висланима ту имамо и помен овог етнонима међу Словенима. То упућује да ту немамо посла са племеном него са мањом групом људи иранског а потом домаћег порекла, који се тако називају јер обављају одређену друштвено корисну службу. То је нека мања група наоружаних људи који за рачун кнеза, жупана обавља у словенској средини одређен посао, чувања самог кнеза, жупана и његовог градишта.
Дакле постоји пуно нелогичности у навођењу кључних доказа за унапред постављену тезу да су на простору Праг-Корчек културе постојали само некакви јединствени, велики и значајни Бели Хрвати. Раширеност етнонима у словенском свету, упућује пре на присуство неког словенима страног, елитног, вероватно иранског елемента, који се временом асимиловао у словенској средини, пре него на неку велику „прадједовску“ групу самих Словена иза Карпата која је носила етноним Бели Хрвати?!
Генетичке контраверзе
Недостатак одређених подгрупа у генетици које би доказале тезу о директном досељаваљу Белих Хрвата преко Паноније у првом таласу ограничава могућност јаснијих претпоставки и закључака, а то на моменте констатује и сам Поропат. По њему, савремени генетски маркери на територији данашње Хрватске, након толиких векова и пресељавања становништва „показују неку повезаност“ са налазима у југоисточној Пољској, западној Украјини и Словачкој. Обзиром да Хрвате види као први талас Словена, он очекује да су хрватска племена била сличнија „прадједовском“ становништву. Али подаци су контрадикторни иако Поропат стално покушава да их натера да иду у жељеном правцу.
Поропат, на моменте, мора да каже и истину да данас не постоји етничка група предака која је очувала хрватски „прадједовски“ етнички идентитет као хипотетичку репрезентативну групу за поређење дистрибуције хаплогрупа И-ДНК. Потом, ипак, наводи он хипотетички Русине (вероватно Лемке) као потенцијалну референтну групу за данашње поређење. То је популација која живи на западу Украјине и у области пољског Кракова, који се сматрају у украјинским и руским енциклопедијама потомцима Белих Хрвата. Ако се већ наводи у енциклопедији мора да је за поређење. То што у истој области постоје и њихови суседи Бојки који су у новом веку себе сматрали Србима а данас их под утицајем ватиканске пропаганде трпају у Хрвате, њега то не дотиче. Уосталом кад могу Крашовани са Тимока, средњовековни Тимочани да буду данас Хрвати, што не би могли и унијатски Бојки, Бели Хрвати.
Русини су испитани али у Војводини од стране српских генетичара, Веселиновић и др. (2014). Панонски Русини (200 испитаних) из региона Војводине у Србији имају Р1а 43%, наводно најмање половина има Р-ЦТС1211/М558 подгране, али друга половина је очигледно М458, што баш и не иде на руку почетној тези Поропата. Уз то и подједнако око 20% И2, од чега само 5% тзв. „динарик“ И-ПХ908.
Поропат у објашњењу жали што студије из западне Украјине понекад немају добро дефинисане подгрупе. Упркос томе јасно излази да и међи њима проценат Р1 – М458 има значајан постотак у Украјини, чак и већински према свим досадашњим студијама. Занимљиво не закључује да ни у овом случају као ни у случају осталих наведених словенских испитаника предвиђени „прадједовски“ генетски маркер нема неки значајнији проценат И-ПХ908, тако да он међу овом популацијом није ни био доминантан.
Практично целину И2 у Украјини представља само источни И-ЦТС10228>И-И3120, а према Миелник-Сикорска и др. (2013), становништво Лавовске области је 44,82% Р1а од чега је Р-М458 13,65%, а укупна остала 28,57% а друга половина отпада на остале подгрупе. Заправо та половина није сигурно цела карпатско-далматинска. Опет и ту је од само 2,5% И-ПХ908, дакле у још мањем проценту заступљена него међу Русинима.
Према Утевска и др. (2015) скоро исти проценти Р1а и И2-П37.2 (25-30%) налази се у Закарпатској области, док се у Черновцијској области И2 са 35% јавља чешће од целокупног Р1а-М198*. Дакле само међу карпатоукрајинским Гуцулима, као изразитом планинско-сточарском становништву тај проценат је значајан, док у остатку Украјине и југоисточне Пољске он је скоро миноран, нешто мање миноран него у Лужичкој Србији али ипак миноран. Поропат и ту има објашњење да је дошао мали број оснивача на Балканско полуострво и познатим „ефектом оснивача“ изродио сву осталу данас бројну популацију. Ако је тај број био мали, како онда говорити о великом делу племена који се отцепио и доселио носећи са собом прадједовске гене.
Према истраживањима које је истакао за поређење у граду Кракову, Р1а је скоро 50% од који Р-М458 износи 32%, дакле убедљиво је најчешћа а ова Р-558 је на само око 11% и то И-ЦТС10228 од чега је 3% И-ПХ908. Хрвати су овде морали бити убедљива мањина међу већинским Словенима друге групе. То кореспондира само са оним ауторима који их виде као ексклузивну војничку дружину а не као „велико прасловенско племе“.
За поређење Поропат узима све могуће данашње Хрвате а јасно је да сви не могу (историјски и генетски) бити истог порекла. Савремени Хрвати под Р1а (око 20-25%) врло непрецизно, углавном припадају подгрупама Р-М558. Ова подгрупа доминира данас у Хрватској, али само релативно са (19,2%). У самој Србији и Босни као од вајкада делу српског етничког простора (коју хрватски истраживачи редовно групишу некако неутрално у средини а заправо штимовано) хаплогрупа Р1а и подрупа М558 је доминантна у односу на М458. Срби као и Хрвати су изворно морали бити ова протословенска подгрупа. Поропат се труди да Србе опише као већинску Р-М458, јер је она данас доминантна међу Лужичким Србима али ови Лужички Срби су се вековима развијали у сасвим другом правцу у тесном контакту са Балтичким Словенима, где је доминантна Р-М458 подгрупа. Археогенетски испитани Коледићи из околине Кезикесбурга које је навео су из много каснијег периода када су Лужички Срби већ су добрано били помешани са Полабским Словенима, тако да се не могу сматрати директно предачки везаним за Србе на Балкану. Данашњи Источни Немци су у великом проценту понемчени Полабски Словени, показују поменути налази из давнине сравњени са овим данашњим.
У данашњој Хрватској, узетој збирно, уколико је то правилно, обзиром на различит историјски пут појединих делова данашње Хрватске која има сасвим необичан изглед кифле, Поропат налази: Прво источну грану: РCТS3402, другу по величини западну: Р-ЦТС3402>Р-И2613 („карпато-далматинску“), трећу централну, општесловенску: Р-ИП343 и четврту, централну такоође бројну и међу Србима: Р-ЦТС3402>И33>ЦТС8816>И3301>Л1280.
Од ових које сматра лужичкосрпском међу Хрватима налазимо и мањинску: Р-М458 4,9%, равномерно подељено између западне Р-Л1029 и централне РЛ260, док је источна Р-З282 баш ретка у данашњих Хрвата (1,2%). Она опет говори да је слој тих правих иранских Хрвата међу већинским Словенима био веома танак. Од карпатске прасловенске И2 у хрватској налазимо И- ЦТС10228 > И-И3120 ( чак 30-35%), који је највећим делом представљен динарско-јужним кластером (И-ПХ908), док динарско-северни кластер је већи у Северној Хрватској.
Поропат је извео одређено генетско поређење са Србима који му служе као очигледно важан популацијски базен за поређење, јер треба доказати тезу о великој разлици.
Савремени Срби са Р1а (око 15-20%) углавном припадају подкласама Р-ЦТС1211/М558, дакле у том делу Срби су врло компактни за разлику од Хрвата и по том кластеру идентични а разликује се Срби и Хрвати само у подгрупама, она која је у Хрватској најмања у Срба је на првом месту. Кад већ разлика не постоји а очигледно не постоји, мора да су Срби заправо Хрвати.
Међутим да би направио већу разлику, Срби као Срби, по Поропату не могу да претендују ексклузивно ни на ову најмању предачку подгрупу. Хрвати су на свим тестовима, у поређења са рецимо српском групом, као нација, скроз не груписани и слични рецимо Румунима. То да су негруписани значи да су поједини делови ближи суседним нацијама него централној групи своје сопствене нације. Хрвати узети збирно, стоје нешто ближе компактно словенском скупу на северу јер деле генетику на северу своје територије са Словенцима, који су ближи Западним Словенима. Али напомињемо само у оном северном делу, где се име Хрвата проширило позно, тек након турске инвазије у 16. веку. Истраживачи у свету захваљујући штимованим резултатима из Хрватске добијају сасвим искривљену слику.
На југу у Далмацији се види да су Хрвати потпуно преплетени са Србима, тако да се генетски не могу разликовати ни по подгрупама. Неки од данашњих истраживача као извесни Ваида из Пољске, тврди, да само подграна Р558 И2613 „карпато-далматинска“ претендује на назив ексклузивно „белохрватска“, док за остале то не може да се тврди. Значајан број Срба данас има и ову подгрупу, тако да ни она не може бити ексклузивно Хрватска. Ваида греши када тзв. “динарску“ И П908 види као бастарнску и ексклузивно хрватску, додајући јој онако узгред и Србе. Наше је мишљење да се Срби ту не могу додати узгредно, када је она данас најбројнија хаплогрупа међу Србима. Њено постојање међу Србима данас говори у потврду тези, да иза Карпата, гледано из балканског правца, мора да се рачуна и са постојањем источних Срба. Срби су ваљда дошли као Корчаковци и у Полабље и на Балкан? То што истраживачи заобилазе или одбацују изворе који говоре у прилог њиховог постојања на том простору је посебна тема. Ових ауторитета и истраживача који не виде Србе иза Карпата се посебно ухватио Поропат.
По Поропату Срби данас имају већински Р-Л1280 и Р-И35 и мањину Р-М458 (> Р-Л1029 са још већом мањином Р- Л260 и Р-З280, а такође имају високу фреквенцију И-И3120 (око 30-40%) коју углавном представљају И-ПХ908. Фреквенције ове последње хаплогрупе приближавају Србе Централној Молдавији и карпатоукрајинским Гуцулима на истоку. То су наводни Бастарни, наводни Германи, који су се мешали са Келтима и Сарматима у Закарпатју а по Поропату Хрвати. Црвени или Бели није ни битно, битно је да их је тлачила мањина Срба.
Подкласе Р-М558>Р-Л1280 и Р-М458>Р-Л1029 и Р-Л260 су често присутне међу Србима у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини. Поропат закључује да иако на основу база података излази да је маркер стигао из источне Европе, како он није скоро уопште заступљен међу Лужичким Србима, то јасно говори у прилог његове тезе, да су Срби дошли касније као елитна мањина.
Да би оставио утисак какве такве објективности, Поропат каже, да се ипак не може потпуно искључити могућа миграција дела и Р-Л260 и Р-Л1029 или неког Р-М558 подгране из средње Европе, на Балкан. Дакле иако није значајна, веза Срба са Западним групама Словена ипак постоји , па је то Поропату само потврда тезе да су мали и небитни елитни Срби владали од вајкада над Хрватима све до мрске српске буржоазије и црвених унитариста на Балкану.
Подгрупе Р-М458 и Р-М558 Срби деле и са суседним Бугарима, Македонцима и Румунима. Таква концентрација ове подгрупе у Бугарској даје некакав антски (посебна група Словена у Украјини) сигнал (сматра помињани Ваида) међу источним делом балканских Словена. Експанзија Срба на исток и југ историјски потпуно одговара овој конвергенцији са нацијама на истоку и југу, не видимо ту ништа спорно. Седов и Србе, као и Хрвате види као Анте и људе пореклом из овог ареала. Питање везе племена Север (Северјани) и Сереба (Серебљана) остаје као енигма.
Антрополошке контраверзе
Поропату је (из неког разлога, ваљда да додатно антрополошки оснажи своју тезу) као значајна референца запао за око рад М. Шлауса „Краниометријски односи средњовековних средњоевропских популација“ а шта нам говори ова значајна студија – Нови докази о експанзији хрватских популација током 10. до 13. века (2000), у поднаслову нам говори следеће. По овој бомбастично названој анализи, има се осећај да су у Далмацију дошле нека значајна популација и то цела под хрватским именом. Да видимо одакле је дошла? Испитани су стари Хрватски локалитети из Далмације (Нин, Данило, Мравнице, Брибир) и два из југозападне Босне (Бугојно, Гомјаница). Сви наводно припадају кластеру са старопољским налазиштима (Цединиа, Вишлица, Леднички). На мапи студије, Нин у Далмацији и Цединиа на северозападу Пољске у параметрима су у основи идентични. Никако није јасно зашто је узет Леднички на крајњем југу Пољске према Висли као стартна тачка миграције овог антрополошког типа? Једино је објашњење да се то налазиште, далеко на северу некако срећно повеже са другим изворима, па се ту ето пронашло јужно-пољско налазиште и ако се оно мање поклапа од северозападног. Поропат ту наводи и други истраживачки рад како би покушао да докаже како је постојао директан пут Хрвата са Горње Висле, преко локалитета Нитра-Лупка (Словачка)> Заласабар-Десосигет (Западна Мађарска) > Нин-Ждријац (Далмација).
Као упоредну референцу у овом раду кориштен је антрополошки рад Т.А. Рудич о средњовековним налазиштима Галич (2011) и Зеленче (2015) као и старија украјинско-руска антрополошка литература. Ту је био циљ да се повеже и простор Западне Украјине где руска школа потпуно нереално истиче постојање некакве Беле Хрватске или још нетачније Велике Хрватске што годи ушима данашњег малог и неиживљеног хрватског национа на Балкану. Наводно ова студија је пронашла блискост између средњовековног галичког и средњовековног хрватског становништва (колико у њој видимо и чешког, моравског и Лужичког па би и тамо ваљало протегнути појам Велике или Беле Хрватске по некима) све у циљу прибављања кључних доказа који говоре о њиховом заједничком пореклу.
У студији се посебно инсистира на томе да се „хрватско становништво“ из уског приморског језгра проширило се на север, у почетку у Босну и Херцеговину до 10. века, а затим у Загорје (Северна Хрватска) и Славонију (Источна Хрватска) после XVI века, чиме је срце на месту и објашњено јединство свих ових историјски, генетички и антрополошки потпуно различитих компоненти савремене хрватске нације. Касније ће се Поропат упустити и у лингвистичке спекулације са циљем да покаже да је цели штокавски језички блок а ако не онда утешно само западни нераскидиво и ексклузивно везан за Хрвате.
Према овим антрополошким истраживањима, признаје се онако узгред, да почетни скелетни остаци Северне и Источне Хрватске не припадају овој пољско-старохрватској подграни, већ тзв. аваро-словенској а то је историјски био први талас досељавања Словена. Ту се отприлике наводи неки мали скуп словенских места западно/источно од Дунава. Пре би смо могли закључити да очигледно старохрватско-пољској подграни не припадају читав кајкавско-славонски и босански део, заправо ништа осим добро посведоченог северозападног далматинског дела.
Како овде видимо, антрополошки налази указују, да су стари Бели Хрвати припадали долихокраним антрополошким типовима какви су налажени у Пољској, међу Вендима, на западу словенског света и самим тим не видимо какви су им парњаци мезокрани антрополошки типови околине Лавова. Серија лобања из места Зеленче код Лавова је мезокрана и у самом раду се тврди да има најближе аналогије са Лужичком Србијом, ближе него са једном другом регијом. Данас у Хрватској постоји осим ова два типа и трећи брахикефални антрополошки тип, тако да кад се праве аналогије са „Хрватском популацијом“ мора да се води рачуна, о којим данашњим Хрватима је реч, како би се извукли правилни закључци. Написати само „Хрватска популација“ ништа не значи, јер то ни генетски ни антрополошки а ни историјски није била уједначена зона и материјал, на северозападу, истоку и југу.
Закључак
Поропат се дакле обраћа западној квазинаучној јавности, користећи енглески језик у намери да покаже ексклузивност и древност Хрвата. Притом унапред каже да је непристрасан и да није националиста. Шта нам говори његово езотично презиме? Поропати су пореклом од Далматинских Морлака . Поропати су пореклом из западне штокавске зоне. Поропати се сусрећу као презиме у средњој Далмацији, Југозападној Истри и Ћићарији а у најновије време и у Италији. Значи у том грму лежи зец.
Боље би било да је Поропат кренуо од већ познатих извора него што се подухватио генетике. Када говоримо о историјској перцепцији Далмације, као добро посведочене историјске регије у изворима, јасно је да се ту мора разликовати зона до реке Цетине и она источно од ње, ако већ тражимо неке разлике између Срба и Хрвата, у раном средњем веку. Историјски извори првог реда тако говоре и не могу се априори одбацити, као што то покушава група историчара у хрватској историографији. Историјски и лингвистички гледано од X века штокавске миграције ка приморској Далмацији и јужним острвима су биле толико јаке источно од Цетине, за разлику од чакавског блока западније од реке. То сугерише долазак идентичног генетског маркера I-PH908 у тај део данашње Хрватске са истока и са копна и то оног источно од Цетине. Цетина за коју у 10. веку Порфирогенит сведочи да је на граници Србије и Хрватске је ту врло јасна и недвосмислена међа. Хрватска историографија се здушно труди већ вековима да оспори овај децидан навод Порфирогенита у жељи да некако садашњим Хрватима (икавцима и јекавцима) Херцег-Босне утисне хрватски историјски идентитет а јасно је да ту постоји само културолошки хоризонт заједничке римокатоличке вере. Поропат покушава да им да и посебан генетски идентитет у чему показује еугеничке амбиције. Осим славонских Хрвата, Хрвати Херцег-Босне су генетски идентични муслиманским Бошњацима а заједно ближи остатку источноштокавских Срба. Срби имају већински један монолитан блок, који је опет ближи молдавским, предачким протословенским маркерима а не зони Повишља са које је преко Моравских Врата дошла група Белих Хрвата и то је једино што се ту може закључити. Генетика нам не може помоћи да децидно разлучимо хрватске и српске маркере. Анализа молекуларне варијансе заснована на И-хромозомским СТР-овима (микросателитима) показала је да се Словени могу поделити у две групе: једну која обухвата Западне Словене, Источне Словене, Словенце и северозападне Хрвате, а другу – све преостале Јужне Словене. То је све што нам она као помоћна историјска наука сада може рећи.
Оно што нам ближа и добро документованаисторија говори је следеће. На подручју Балкана настрадао је огроман проценат пре свега мушког српског становништва, и то у јединственим размерама у глобалним оквирима, како географским тако и историјским управо од носиоца хрватске шовинистичке државне политике у XX веку. Паралелно с тим, и постојање константно спровођеног етничког инжењеринга на српском етничком простору, као и глобално раширеног феномена антисрбизма, такође представља важан разлог да се делатност оваквих писанија у медијском простору јасно обележи, као антисрпско. Највеће злочине су чинили једни другима они генетски најближи на Балкану. Они са психологијом конвертита.
Поменута хаплогрупа I2a (тј. њена „динарска“ варијанта, I2a-M423, најчешће уз додатне SNP-спецификације L621> CTS5966> CTS10228), која преовлађује код Срба, заједно са другом по присуству хаплогрупом R1a, превасходно је формирала општесловенски етнолингвокултурни комплекс иза Карпата или у Прикарпатју, како кажу Словени са оне стране Карпата. Српска лингвистика има доказе да је реч Срби ушла у протословенски језички фонд пре речи Хрвати а потом се појављивала као етноним свугде паралелно. Срби и Хрвати су суседски етноними и у Прикавказју и у Прикарпатју и у Полабљу и коначно на Балкану. Отуда се са етнонимом Срби мора рачунати као са историјском истином свугде где се говори о етнониму Хрвати, као са суседским, на срећу или на жалост по обе данашње нације.
Петровград.орг