Шта нам о лику и делу беспрекорног комунисте Жарка Зрењанина Уче говори архивски извор број један, записник са његовог полицијског саслушања у Петровграду из 1936. године. Овај документ је објављен у трећој књизи, вишетомним Изворима за историју радничког покрета у Зрењанину, које потписује др Данило Кецић, на страни 414. Која је све имена полицији споменуо Уча као организаторе забрањене комунистичке партије у дубокој илегали? У великој провали полиције крајем те године и почетком следеће је ухапшен али после суђења њега није био међу осуђеним комунистима.
На самом почетку испитивања, која су вршили полицијски комесар др Божидра Ј. Вујин и чиновник Стеван Бирцлин, Зрењанин каже, да је 6. априла 1933. године био осуђен од Државног суда за заштиту државе због комунистичке пропаганде на три године робије у Лепоглави и Сремској Митровици: „На робији сам казну издржавао са осталим политичким кривцима и са којима сам мењао политичке мисли.“ Чини се да је период робије би кључан за политички успон Зрењанина у хијерархији КПЈ. У личном животу он је доживео бродолом јер га је оставила због полтике законита супруга.
Посета Јовановићу у пратњи полицајца
Априла месеца 1936. године иследник пита Зрењанина, да опише свој поступак и посету, у току спровођења из Митровице у Београд, истакнутом комунисти из Избишта, кога полицајац назива „Ђорђе“ Јовановић? Заправо се ради о чувеном Иси Јовановићу, рођеном брату Анђе Јовановић. Анђа је била прва жена још чувенијег Александра Ранковића „Марка“, човека који се у том периоду 1935., по изласку са робије, где је морао имати контакта са партијским другом „Учом“, нашао у самом врху фракције Јосипа Броза неформалног вође комунистичког покрета у Југославији. Зашто је заједно са полицајцем који га је спроводио посетио Анђиног брата покушао је да објасни сам Жарко: „Овом приликом сам врло мало разговарао о приликама на робији и том приликом му казао да сам жељан и надаље да радим на комунистичком покрету – спроводник није чуо наш разговор“. Зрењанин је навео и адресу његовог стана – Душанова улица бр 1. Београд. Очигледно Зрењанин се јавио својој главној вези у тајној рганизацији, који је био задужен да му се нађе по изласку са робије.
Контакти са комунистима у Вршцу
Уча је био упућен у Вршац, своју матичну територију. Зрењанин се састаје са вршачким комунистима и извесним Војом Завишиним. Овај га иформише о стању комунистичког покрета у Вршцу. „Овом приликом ми је казивао да покрет стоји врло слабо и жалио се на Срданов Славка, да није вољан да сарађује у покрету“. Славко је човек који је увео Зрењанина у политичке идеје комунизма, према званичном животопису. Политички је отац Жарка као комунисте. Завишин га именује као издајника и Жарко оставља званичну белешку о издаји комунистичког покрета свог дојучерашњег узора. Истовремено, Жарко себе нуди актуелном локалном руководству партије за даљу сарадњу.
Сасатанак са покрајинским секретаром КПЈ за Војводину
Завишин Зрењанину омогућава састанак са самим врхом покрајинске организације комуниста у Војводини. У Вршац долази Лазар Миланков, покрајински секретар илегалне КПЈ да се сатане са њим. Састанак се одржава у стану Петра Контија који се сада први пут спомиње као илегалац и комуниста. Не знамо зашто Жарко открива полицији идентитет овог човека ако не зато што је Конти човек самог Миланкова? „Овом приликом ме је Миланков Лазар обавестио, да је основан Покрајински комитет“. Жарко о овоме дакле, обавештава полицију и баца сумњу на Миланкова, да је он у самом врху ове организационе јединице. Миланков је заправо секретар, дакле сам врх покрајинске организације. Миланков му саветује да се не истиче у покрету и да се примири због полицијског праћења, дакле препоручује му пасивизацију, док Уча очигледно има друге планове.
Жарко пише писмо Јовановићу
Жарко, објашњава како је упутио, преко своје сестре Љубице, писмо свом главном претпостављеном већ помињаном Иси Јовановићу, кога назива Ђорђем и професором. То је човек кога је посетио у Београду. Жали се на ограничено кретање. Тражи да му пошаље неког добро изграђеног на идеолошком плану, комунисту, кројача, како би сарађивао са њим у Вршцу на обнови покрета. Наводно, Јовановић му није одговoрио на захтев.
Осим Завишина, Жарко спимиње и извесног Брадваревића који je ангажован на комунистичкој пропаганди у околини Вршца. Брадваревић му говори о провали у месту Кусићу поводом пребацивања неког Говедарице, нејасно је где? Можда у иностранство, СССР. Потом потанко говори о неспособности студента права Марка Петровића да у Београду набави машину за куцање, неопходну за партијски рад. Петровића опет Зрењанин упућује на „професора“ Јовановића у Београду, да реши проблем.
Означавање Миланкова као секретара
„Иследник: Означите лица, за која сте ви имали знања да су учествовала у комунистичком покрету?
(Из изјаве Жарка Зрењанина дате полицији у Петровграду 1936.)
Жарко Зрењанин: Знам да су учествовали у комунистичком покрету: Миланков Лазар, као секретар П. К., Конти Петар и Корнауер (Рудолф). За Петровића Марка не знам, да је активно учествовао у покрету, знам да је по убеђењу комуниста…За своју сестру (Љубицу) знам позитивно да није учествовала у покрету…“
Пад Лазара Миланкова
У јуну месецу Лазар Миланков се налази са Жарком у Вршцу а у новембру 1936. године бива проваљен и ухапшен са целим Покрајинским комитетом и 122 члана окружних и месних комитета. Миланков је пао као човек фракције Петра Милетића, односно издан је од совијетске службе. Спискови југословенских комуниста проваљени су у бечкој организацији коминтерне и послати су југословенској полицији на тацни. Наком полицијске тортуре коју наводно није издржао, Миланков је на суђењу, одао и већу групу комуниста и симпатизера, што му је замерено. Јасно је међутим да је полиција у напред знала имена његових сарадника.
Броз преузима партијску организацију у Југославии након Милетићевог пада. Званичан став партије је да се изађе на изборе у Краљевини Србији у сарадњи са хрватским и аутономашким странкама. Комунисти у коалицији са „оцем аутономаштва“ у Војводини Дудом Бошковићем учествују 1938. на изборима заказаним за ту годину али без успеха, сматра се и зато што је читава организација у Војводини била потпуно разбијена а и комунисти нису знали зашто би гласали за Мачека. Миланков је побегао из Сремске Митровице тек са чувеном групом робијаша тек 1941. године, после априлског слома. Већина комуниста из те групе, наводно следбеници Петка Милетића, припадали су Титовим противницима у редовима КПЈ, које усташе умало нису ликвидирале.
Жарко Зрењанин тада бива ухапшен али пуштен услед недостатка доказа. Занимљиво је да 1938. године, према званичној комунистичкој историографији, место Покрајинског секретара за Војводину преузима управо Жарко Зрењанин. То је тренутак када са успоном фракције око Јосипа Броза почиње и успон самог Зрењанина. Фракција око Броза искористила је пад Милетића ако својим дописима коминтерни није и активно допринела. Званична историографија говори о великој провали у Бечу где су спискови комуниста у Југославији доспели у руке полиције а на основу којих је изведено хапшење Миланкова крајем те године.
Успон Жарка Зрењанина
Након пада Миланкова Зрењанин постаје главни човек партије у Војводини и не можемо се отети утиску да је иза те одлуке стајао помињани Иса Јовановић, који се овде наводи као „професор Ђорђе“, односно сам Ранковић и јасно Јосип Броз. Иса је био високо позициониран комуниста, који је радио широм земље на организацији забрањене Комунистичке партије. Ухапшен од стране полиције 1939. заједно са сестром Анђом и касније чувеним Темпом и изведен на суђење али је у недостатку доказа ослобођен оптужбе. Следеће године у Сарајеву постаје секретар ПК КПЈ за Босну и Херцеговину. Учествовао је у Народноослободилачкој борби и био касније члан АВНОЈ-а, на заседању у Јајцу. Сестра Анђа, Ранковићева прва жена, је погинула током рата у Херцеговини. После рата, Иса је у Војводини и Србији обављао истакнуте улоге и на крају је проглашен и народним херојем 1953. године. По свему судећи сестра и брат Јовановићи су најзаслужнији за политички успон Жарка Зрењанина Уче који се у партијским превирањима и чисткама по свему судећи определио за струју Јосипа Броза заједно са покрајинским секретарем за Србију Александром Ранковићем.
Петровград.орг