Проф. др Ђорђе Јанковић студирао је археологију на београдском Филозофском факултету, где је докторирао и започео каријеру наставника, прво асистента, па доцента. Још на почетку научне каријере усмерио се на преднемањићке векове, што потврђује и наслов његове докторске дисертације Становништво Балкана у 6–7. столећу, археолошка истраживања. Бавио се касноантичком и средњовековном археологијом Балкана, а учествовао је и у бројним археолошким истраживањима, и о њима написао многе научне радове. Због храбрих научних ставова које детаљно изнео у књизи „Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије“, неусклађених са ставовима колега професора с Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, Јанковићу је 2009. одузето звање доцента, чиме му је ускраћено да предаје студентима. Све до пензионисања и представљања у Господу био је професор на Високој школи СПЦ за конзервацију и уметност.
Књига Ђорђа Јанковића Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, у издању београдске „Хришћанске мисли“, Хиландарског фонда, Универзитетских образованих православних теолога из Фоче и Задужбине „Николај Велимировић и Јустин Поповић“ из Ваљева, тематски је везана за две његове претходне књиге Српско поморје од 7. до 10. столећа (2007) и Српске громиле (1998). Све три књиге заснивају се на Јанковићевом мишљењу да Словени потичу из српског Подунавља, да су Срби, које историјски извори називају Илирима, староседеоци Балкана и да је хришћанство на Балкану засејао Апостол Павле. Књига осветљава развој апостолске Помесне цркве Срба, коју је касније Свети Сава преуредио и усмерио путем којим иде и данас.
Ово дело, на око четири стотине страница, поред уводног и закључног дела, састоји се од три целине: Од Старог завета до Константина Великог, Устројавање Цркве Илира – Срба и Обнављање Помесне цркве Срба. Садржи и опширну библиографију, општи регистар и илустровани додатак на квалитетнијој хартији где је објављено око 180 већих и мањих фотографија у боји, као и цртежа најважнијих археолошких артефаката на које се Јанковић позива. У саставу овог додатка је и 16 карата у боји.
Развој Цркве Илира – Срба Јанковић углавном прати приказујући црквено градитељство, као и све градитељске мене које су условљавале политичке прилике у Римском царству, у чијем су саставу биле провинције у којима су живели Срби. Посебна пажња посвећена је цркви у илирској провинцији Далмацији. Пратећи историју цркве, Јанковић упоредо прати и то како се у црквени живот укључивало илирско – српско становништво Балкана. Упоредо с тим указује и на друштвене процесе који су се у то време одвијали у окриљу Византије, како се у 7. веку обнављала српска државност, како су се јављале и опстојале српске династије и државе које су оне стварале.
Јанковићеви ставови поткрепљени су археолошким, историјским, па и етнолошким доказима. На бројним илустрацијама приказани су остаци богомоља, двораца и других грађевина из тога времена које су минулих деценија истражили и обрадили археолози. Приказана су и многа гробља, предмети из свакодневне употребе, посуђе, накит. Ти археолошки налази поређени су с открићима археолога у Панонији, на Карпатима у Украјини.
Књига Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије је и најтемељније приказује историју Срба у временима која су претходила Немањићима. Ово о чему Јанковић говори не може се наћи у десетотомној Историји српског народа, у издању СКЗ-а. Важно је истаћи и то да је Јанковић значајну пажњу посветио и простору на коме се развила средњовековна босанска држава за чије становнике историјски извори сведоче да су Срби. Бавио се и тиме како је настала измишљотина названа богумилство, како су и зашто камени надгробни средњовековни мрамори или белези перименовани у стећке.
ТЕЗА О ОБНОВИ ЦРКВЕНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ У ДОБА СВЕТОГ САВЕ У ИЛИРИКУ
Професор Ђорђе Јанковић је о овој тези у једном од интервјуа рекао: „У мојој реконструкцији историје СПЦ постојала је архиепископија за Србе у Далмацији од цара Ираклија, од кога су Срби добили провинцију Далмацију у наслеђе. Она је, изгледа, деловала и у Северном Илирику, тј. сливу Мораве, после разарајућих аварских напада око смене 6. и 7. столећа, када су уништене многе епископије. Мислим да је седиште архиепископије било при храму Светих Апостола у Пећи, јер је то био наш највећи храм 7. столећа. Његов средишњи део и данас стоји, како мисли Милка Чанак Медић, а остале просторије пружају се испод садашњих бочних цркава и припрате. Због његовог положаја на источној граници Далмације, а Косово је већ било у Илирику, мислим да је та архиепископија држала и Северни Илирик, у коме су такође живели Срби, али и други Словени. После српских војних пораза од Бугарске, почев од 9. столећа, архиепископија је прво премештена у Дољане код Подгорице, а затим у Дубровник, када су Бугари освојили највећи део Србије. У сливу Мораве и у словенским просторима око Солуна, Бугари обнављају архиепископију Прву Јустинијану, али са седиштем у Охриду. Убрзо пошто је Србија обновљена 927, Рим забрањује словенску Литургију 935. године у Сплиту. Када је Византија заузела Дубровник, Срби су остали без седишта Помесне цркве на свом тлу, и почело је укидање народног језика. У Дубровачкој архиепископији, као и у Охридској архиепископији, надвладала је грчка Литургија у 11–12. столећу. Војиславићи онда користе антипапу да оснују Барску архиепископију за своју земљу, али је она брзо постала латинска, што је изазвало жесток одговор Стефана Немање. Пошто је сада држава обухватала области две старе архиепископије, Свети Сава их сажима у једну јединствену цркву – Архиепископију Далмације и Рашке, по натпису у Милешеви. То је признато у источним патријаршијама и у Риму. Дакле, Свети Сава је обновио оно легално стање из 7–9. столећа, пре покрштавања Бугарске. Наравно, темељ је црква Илирика коју је засновао Апостол Павле постављајући Андроника за епископа Словена у Сирмијуму. Свети Сава није заборавио Панонију, али још увек има јако мало података о збивањима у Посавини“.
Петровград.орг препоручује Вашој пажњи ово капитално дело српске археологије у издању „Хришћанске мисли“