ДР МИЛАН МИЦИЋ – ВРАТИТИ ДУГ ЈУНАЧКИМ ПРЕЦИМА СРПСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА

У Зрењанину ( Вел. Бечкереку и Петровграду) ценралном граду српског Баната одржана је промоција књиге др Милана Мицића „Колонистичка насеља (1920 – 1941) Банат, Бачка, Срем. Ради се о још једној значајној књизи у издању Банатског културног центра из Новог Милошева које води књижевник Радован Влаховић. Др Милан Мицић је одржао на скупу запажену беседу и изнео закључке о историјском периоду 1920. – 1941. када је трајао велики колонизациони талас којим је Краљевина СХС касније Краљевина Југославија, насељавала своје „северне земље“.

Одрастао сам у тој добровољачкој средини и клими и то сам осећао дубоко емотивно… Раније нико није просто био заинтересован за тему колонизације добровољаца. У периоду између два светска рата на простор северних крајева, Банат, Бачка, Срем и Славонија у близу две стотине насеља досељено је око сто хиљада људи који су се борили за државу Југославију. У ствари изборили се за њу а борили се за Србију. Изборили су се за државу за коју се нису борили. Борили се за Србију своју отаџбину, коју никада раније пре тога нису видели. Само су чули да постоји. То су били и српски оптанти из Румуније и Мађарске који су се определили да живе у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. То су били и Срби беземљаши највише из Баната. О томе мало знамо а ради се о око хиљаду породица који су се у процесу колонизације раселили, колонизовали по Банату. Најбољи примери су рецимо село Стајићево и знатан део села Александрова. Значи ми о том свету данас ништа не знамо односно српска културна јавност не зна. Генерално о нашим прецима добровољцима постојало је нешто што се у времену Титове комунистичке Југославије звало као једна врста „стида од памћења“ или „страха од сећања“. На овом примеру се неговала, врло брижљиво, врло систематски „култура заборава“.

Ако данас спомињемо ову епоху онда треба да знамо да су наши преци прошли кроз нешто што се зове „култура заборава“ и ми сви који смо се и дада окупили овде покушавамо, сад на сто година, јер наши су се преци доселили између 1921. и 1923. године, да кроз разне програме, кроз књиге, кроз изложбе обновимо сећање на њих. Обновимо сећање на њих, без обзира на то што се неговала „култура заборава“ јер они су направили таква дела да историја то памти а једино је праведно оно што историја запамти и историја их није могла заобићи. Они су створили једну државу, ујединили су Србе, та држава се звала Југославија а што је још важније они су показали толики животни витализам и подигли су из ничега на четири коца, на лединама скоро пет стотина насеља, изградили своје куће, изградили јавне зграде, формирали јавни и друштвени живот, формирали породице, подигли гробља у којима су лежала њихова деца умрла на почетку колонизације од туберкулозе, слабости, неусловних и нехигијенских услова.

Ова колонизација између два светска рата је била најнеусловнија и најнехуманија а она је само сегмент колонизација које су вршене у Славонији, Барањи, Бачкој, Банату и Срему од 18. века до данас. Аустријска држава, Хабзбурзи су предузимали своје колонизационе мере када је то њима одговарало како би населили своје људе. То су чиниле и обе Југословенске државе и зато данас на простору Војводине имамо такав етнички мозаик…Сви негде лутамо између ове равнице и старог краја. Ти наши преци колонисти, добровољци, који су дошли из динарских крајева и оптанти и Банаћани, који су дошли из Румуније и Мађарске, били су људи који су изашли из једног великог рата. Из једног рата који је узнемирио људе, дубоко их пореметио, избацио их из равнотеже. Човек из 1914. и онај из 1918. није био исти човек. То су били већ људи потрошени у рату. Бог је људима дао у животу једну количину енергије и некад наиђу такве историјске ситуације, велики преломи где се та енергија страшно мора трошити, као што су ратови, сеобе.

Наши преци су прошли чак два таква рата, прошли су једну велику нехуману сеобу, прошли су промену да пређу из једне државе у другу из једне униформе у другу. Прошли су чињеницу да им никада нису опростили они који су их од 1914 до 1918 у рату називали велеиздајницима а тако их је називала Аустроугарска држава. Сви носиоци идеја и идеологије те државе су то јако добро запамтили и добровољцима и њиховим потомцима и то је једна вечна омраза и та врста омразе се најбоље манифестује кроз заборав према том свету и према тим људима. То су били људи који су прошли и Други светски рат и ту су страдали јер су били симболи коју су бранили Краљевину Југославију. Они су били живи белег и симбол те државе и страдали су нарочито у мађарској окупационој зони, Бачкој. Били су протерани из из Хрватске независне државе.

Генерално о нашим прецима добровољцима постојало је нешто што се у времену Титове комунистичке Југославије звало као једна врста „стида од памћења“ или „страха од сећања“. На овом примеру се неговала, врло брижљиво, врло систематски „култура заборава“.

После рата, кад се све завршило, фебруара 1947. године Александар Ранковић, потписао је један акт, којим је Савез ратних добровољаца Краљевине Југославије прогласио за забрањену, замислите „фашистичку“ организацију и одузео сву имовину. То је био белег ударен на чело свим добровољцима и њиховим потомцима и то је био разлог, један од разлога да се ћути о њиховом имену о њиховом лику о њиховом делу али да се ћути и о њиховим насељима у којима су они били, трајали. Значи то је наш свет који се суочио са свим недаћама које је донео двадесети век. Они су тај век проживели, умрли и нестали а наша обавеза је да се њих сетимо. Да се сетимо њиховог витализма, њихове топлине, да се сетимо да су то били људи вредни помена. Историја није хумана наука ако не посматра човека. Сваки људски живот је вредан а ми када гледамо њих видимо велике животе, видимо велика имена, велике људе. Мој пријатељ Милан Бјелогрлић често каже да је то прочитао у једној мојој књизи да је ова колонизација била персонална. Тачно је и јесте персонална.

Наши преци су били персоне, људи од карактера, појаве, имена, знања, вредности, жилавости, спремности да се задовоље малим, спремности да се остане у не условима упркос другим околностима. То су биле такве карактерне громаде, личности. Када данас покушамо да се вратимо у то време из овог невремена у којем живимо ми немамо других у које ћемо погледати и видети ко смо… Можда је време, можда је дошао тренутак да сазнајући о овим људима и ми сазнамо ко смо. Можда је тренутак, да овај што Богдан рече „невидљиви народ“ постане видљив и нашим Србима који нису били у овој колонизацији а живе у Војводини, припадницима националних мањина који живе овде, који не познају, шта је суштина насељавања ових људи, трагедија нашег света и снага, да постану познати и у Београду и у осталим деловима Србије, који не знају ништа о њима о њиховој историјској величини јер добровољци су ослободили Кајмакчалан, они су били сваки пети војник који је пробијао Солунски фронт.

Њихов значај не крњи величину и значај читаве епопеје страдања и борбе српског народа у Великом рату, он је велича и зато тај помен тамо треба да се нађе о њима. Али и у крајевима планинским одакле потичу сви ти људи треба да се сачува помен о њима јер забораве људи све оне који се селе и одселе. У наредним годинама ја очекујем да ће на различитим тачкама не само у нашим селима и градовима у Србији бити на достојан начин обележена годишњица колонизације. Кроз књиге, изложбе, научне скупове, документарне филмове, рад са децом, кроз све оне активности који ће да нас подсете не само на њихов подвиг него да нас подсете на нас саме.

Од истор аутора на ову тему на Петровград.орг:

АМЕРИКАНЦИ – СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ ИЗ САД 1914 -1918.

НЕЗАПАМЋЕНА БИТКА – ( I ДЕО)

НЕЗАПАМЋЕНА БИТКА – (II ДЕО)

Приредио за Вас Петровград.орг