Град Зрењанин (Вел. Бечкерек, Петровград) обележава на достојан начин сто четврту годишњицу од ослобођења града у Првом светском рату, а Дан ослобођења уједно је и Празник града Зрењанина. Уприличена је промоција вредне публикације “Записници Српског народног одбора у Великом Бечкереку 1918”, у издању Музеја Војводине и Историјског архива града Зрењанина.
На промоцији књиге “Записници Српског народног одбора у Великом Бечкереку 1918”, у препуној Барокној сали Градске куће, говорило је неколико истакнутих личности, који су осетили потребу да подцртају значај празника и публикацције.
Председник Скупштине града Чедомир Јањић, указаo je на значај и вредност публикације.
(…)“Ради се о заиста вредном материјалу, који не само што фактографски побројава догађаје у преломним данима бурних историјских промена у нашем граду, већ на посебан начин одсликава и атмосферу тог времена и високу моралну и националну свест људи који су учествовали у раду одбора. Посебно је занимљиво како су окончаване седнице у првим данима након ослобођења. Српски народни одбор тада већ представља власт у граду, седницама председава др Славко Жупански, а низ предлога се усваја уз поклич “Живео”. Појединим седницама присуствује маса суграђана. Једним записником, од 26. новембра, чак се констатује следеће: “Присутних је било – које мушких, које женских – преко једне хиљаде, те стога није било могуће имена пописати”. Записници предочавају и наредне кораке Српског народног одбора, који превазилазе локалне оквире и указују на слање посланика из Великог Бечкерека на Велику Народну Скупштину, на којој су исказане тежње Срба из Војводине о прикључењу Краљевини Србији. Приложено је у овој књизи и 26 других докумената о раду Одбора, који такође снажно сведоче о атмосфери и збивањима у граду, у првим данима по ослобођењу. Све то представља драгоцено штиво и за наше суграђане који желе да се боље упознају с тим славним данима и догађајима у историји града, и за историчаре који ће се даље бавити овим темама”(…)
Архивски саветник Историјског архива Зрењанин Ванда Војводић Мицова је овим поводом рекла:
Фонд „Српски народни одбор у Великом Бечкереку“ је у Историјски архив Зрењанина стигао из Архива Војводине 1989. године. Све до 1997. године он је био у депоу архива, нико га није истраживао, нико га није сређивао, док наш колега, покојни Милан Ђуканов, није те године узео да га истражује и сређује. Фонд садржи драгоцену грађу која сведочи о догађајима од 31.10. и 17.11. 1918. године. Записници које овде приређујемо су писани руком. Доста има нечитко написаних делова. Писмо је ћирилично, искључиво црно мастило је коришћено, Првог записника од 31. 10 нема и нисмо сигурни да ли је вођен. Знамо да је била напета ситуација, ратна, па се о таквим формалностима није водило рачуна. Зато имамо сведочење др Славка Жупанског, који каже, да су се тада састали у порти Саборног храма и договорили о оснивању Српског народног одбора. Ови Записници, које смо обрадили, су замрзнута слика овог историјског тренутка и они сведоче како је дошло до формирања српских органа власти, које су проблеме имали приликом преузимања власти. Како је основана гарда, како је организована жандармерија, како је регулисан железнички саобраћај, како је успостављено нормално функционисање једног града. Ми смо ова истраживања даље наставили и за десетак дана у штампу улази и друга књига, која говори о значајним личностима из Великог Бечкерека која су учествовала у преломним догађајима 1918. године.“
Заменик директора Музеја Војводине, кустос и историчар Зоран Вељановић, рођени Зрењанинац, је између осталог, рекао:
(…)Ови Записници су књига која је произашла као резултат наших дугогодишњих истраживања. Предисторија њиховог настанка је оваква. На ову 104. годишњицу уједињења и ослобођења ми у Војводини имамо тек друге по реду записнике који су објављени. Пре ове наше књиге покојни академик Богумил Храбак је објавио записнике темишварског народног већа 1956. Године у Зборнику Матице српске за друштвена питања. Од тада до ове наше књиге Записника из Великог Бечкерека није објављена ни једна страница. Постојало је 211. политичких општина, организованих као одбори, већа од Темишвара до Новог Сада, од Панчева до Сегедина и Баје. Резултати овог истраживања, показују одјек тежње српског народа у Војводини за правдом и слободом. Они одржавају једну црвену нит од Мајске Скупштине 1848. године у Сремским Карловцима где су Срби изгласали Српско Војводство, позивајући се на привилегије које су аустријски цареви давали Србима за ратне заслуге широм Европе. Осим права на име, језик, веру, писмо ћирилично, обећали су им територијалну аутономију са војводом на челу. Десетак година је то и било с тим што је цео Тамишки Банат укључен без граничара а Србин био подвојвода. То је дакле, нагодбом, укинуто. Одјек те тежње, за правом и правдом и слободом, била је промена става након укидања аутономије, где су сада српски прваци дошли до идеје и намере, да се отцепе од Аустро-Угарске, која им је укинула аутономију, Било је јасно да ће се та земља распасти, јер таква је била ситуација на Солунском фронту, после 15.08. када је српска војска пробила фронт и незадрживо кренула ка северу. То је учврстило др Жупанског и банатске Србе у одлуци да се отцепе од те и такве државе, која је гушила њихова основна права и присаједине се матици Србији.(…)
Директор Зрењанинске Гимназије Душан Радаковић је овако беседио:
(…)Ово је био први Српски народни одбор на овом подручју, преко Саве и Дунава до 01.12. 1918. године, до стварања краљевине СХС. Управо тог дана је и наш суграђанин др Славко Жупански постао жупан. Занимљиви дани и догађаји, брзо су се дешавали, са сломом Аустроугарске, капитулацијом Немачке у Првом светском рату. У оснивању одбора, узели су учешћа ти дивни људи, који су имали у себи дух патриотизма. Имали су храбрости, имали су визионарства, да ураде велике ствари. Не смемо дозволити да их икада заборавимо. Сви ти њихови потези су и данас светла. Можда се, са ове дистанце, виде више, него из оног периода. Формирали су Српску народну гарду 01.11. и са њоме преузели власт у граду. Ретко је да велики историјски догађаји иду мирним путем. Заузели су потом важне институције, пошту 07.11., па потом банку 10,11, па 12.11. железницу. Све је то рађено мирним путем. То је велики допринос српског одбора. Оно што је још занимљиво, преласком српске војске у Банат, 08/09. 11. је делегација Великог Бечкерека отишла у сусрет и тражила од српске војске, Друге армије, војводе Петра Бојовића, Моравске дивизије, да дођу и они долазе. Тог 17.11. 1918. сан постаје јава. Бригадир Ристић се са балкона обраћа народу, са овог балкона, чувеном реченицом. Гарантује свима безбедност и нарочито поздравља дичне соколове који су прошли путем од Солуна до Бечкерека, деспота Ђурђа, одневши победу. Велики број грађана је био присутан. Постоји још једна занимљивост а то је да су 25.11. Бачка, Барања, Банат и Срем присаједињени директно краљевини Србији а не као држава Словенаца, Хрвата и Срба посредно, То је велика ствар, визионарска (…)“
Директор ГНБ „Жарко Зрењанин“ Милан Бјелогрлић је на овај значајан дан закључио:
(…) Овакве књиге су нам, у мору других издања, најпотребније. Ову књигу би требало послати на многе адресе, у многе библиотеке, да остане траг о овоме. Сва наша несрећа, национална, потиче од нашег заборава и од тога што смо држали да је историја неки досадан предмет, Погледајте и те 1914. и 1941. „легитимни ратни циљ“ су биле библиотеке и архиви. Није то случајно. Нису окупатори овде долазили само да пљачкају природна богатства, радну снагу, то је споредно, али је кључно да нам избију сећања, да нам униште све трагове нашег постојања. Ми смо на ћутање о злочинима потом сами пристајали. Ко би нормалан пристао да се ћути о милион и двеста хиљада жртава, када је једна трећина Срба нестала у несрећама, у позадини и на фронту. Ми смо већ у краљевини СХС почели да ћутимо и зато нам се тако и вратило. Да то није било тако не би било Јасеновца са милион покланих и убијених, са јамама које не можете да пребројите. Опет наивност, добродушност, инвестирање у лепу паролу о братству и јединству. Немојте да чачкамо по ранама да идемо у неко ново друштво. Већ је 1924. Перо Слијепчевић у писму Кашанину, написао, Бога ми изгледа да смо се ми преварили, као да смо ми подстанари у овој нашој кући. Онда после Другог светског рата, након што смо опет победили и уз све оно добро у социјалном смислу долази опет наша слабост, заборав. Овог пута заборав геноцида, који смо доживели. Да би, ево, у наше време дошли у ситуацију да нас прогласе геноцидним народом. Иде предлог британске декларације да је у Сребреници почињен, замислите геноцид и да се другачије не сме говорити. Замислите тај безобразлук, те империје која творац толико зла у свету. С тога су овакве књиге потребне. (…)“
На промоцији је говорио и рецензент публикације историчар и директор Историјског архива Новог Сада Петар Ђурђев, чије ћемо надахнуто излагање уз сагласност аутора објавити у посебном чланку.
Приредио за Вас Петровград.орг