Удружењe ратних војних инвалида и породица погинулих бораца Зрењанина организовало је свечаност у својим просторијама и том приликом освештало спомен-собу, посвећену седамдесет петорици бораца, палих у одбрани српског народа на простору некадашње Југославије, од 1990-1999. године. Присутне је поздравила председница Удружења Ратних војних инвалида и Породица погинулих бораца Јованка Павловић. Јованка и сама жена палог борца се обратила присутнима изузетним текстом нашег књижевника Стефана Симића, који завређује пажњу.
Када нам одлази неко драг, не боли смрт, већ боли све оно што иде после. Боли празнина која никада неће бити попуњена. Боли немогућност да још нешто урадимо за њега. Боле речи које нисмо рекли, а могли смо. Боле сузе. Боле успомене. Боле ћутања… Боли то што знамо да никада више нећемо бити заједно, што нећемо да га видимо и што неће да нам се јави. Боли то што ће свуда да нам фали и што ће увек бити тај неко који недостаје…
Када нам одлази неко драг, не боли само његова смрт већ и живот који је могао још да траје а угасио се. Боле победе подједнако као порази, успеси подједнако као неуспеси и све се, одједном, на тренутак, поравна, постаје бесмислено, празно. Када нам одлази неко драг, одлази и музика коју је слушао, људи које је познавао, снови које је сањао, одлазе његове дилеме, његове тајне, његови страхови. И све боли… Боли када поставимо питање да ли је све било узалуд? Да ли смо погрешили? Или, да ли је могло другачије?
А добро знамо да није…
Боли када се сетимо да га нема. Боли свако сећање на њега. Боле фотографије. Боле места којима смо пролазили. Боле речи које смо рекли. Боле речи које нисмо рекли, а морали смо. Боле његови пријатељи. Боле његове љубави. Боле свачије љубави када размишљамо о њему. Боли све што подсећа на њега, сваки делић овог света…
Када нам одлази неко драг, не боли само бол, боли све друго. Боли што заувек нестаје и што га више нигде неће бити. Боли сазнање да никада више неће моћи да се радује, да се смеје, машта, трчи, плаче, воли. Боли све оно што је могао да уради, а није. Боли све оно што је тек требао да прође, а није. Боли пролеће, боли сунце, боли море, боли
небо, боли киша. Боли све оно што живи без њега, боли читав свет…
Када нам одлази неко драг, све одједном стане, заустави се на тренутак и подсети на пролазност, на године које су прошле и које ће проћи. Правимо искорак из садашњости и постајемо део бескрајне ванвременске недокучиве стазе која води само у једном смеру.
Када нам одлази неко драг, одлазимо и ми заједно са њим. Један део нас, можда најлепши. Одлази оно нешто што смо имали са том особом и ни са једном другом. Одлази са њим и један део нашег живота који смо проживели и који се управо његовим одласком завршио и претворио у сећање.
И на крају, када нам одлази неко драг, не боли смрт, већ боли све оно што иде после. А после, нажалост, не иде ништа. И управо то ништа највише боли.
Приредио за Вас Петровград.орг