Заговорници чланства Србије у НАТО као најважнији аргумент у прилог приступању Алијанси наводе да би Србија тиме обезбедила мир и водећу улогу у безбедносном смислу на Балкану. Као ништа мање значајни подвлаче се економски бенефити – средства за развој сопствене војне индустрије, перцепција инвеститора да је земља сигурно место за улагање, док привреда добија могућност да склапа пословне аранжмане којима државе које нису чланице клуба немају приступ.

Сведоци смо свакодневних спорења да ли је за Србију боље чланство у НАТО-у или војна неутралност. Расправа о будућем безбедносном концепту не може и не сме бити сведена на питање да ли волимо НАТО или не, да ли желимо чланство у тој организацији или не, већ да ли НАТО јесте и може ли бити оквир за најоптималнији безбедносни концепт Србије.

Позиција војне неутралности, уз сарадњу са НАТО-ом кроз програм Партнерство за мир – ПзМ (од 2006.), и одржавање традиционално добрих односа са Русијом, за Србију је у овом тренутку најбоља опција и са економског и са политичког становишта.[1]

Увод

Нестанком равнотеже снага и блоковске поделе након свршетка дугог раздобља “хладног рата“, настале су радикалне промене у међународним, посебно европским односима у којима је измењен и геополитички и стратегијски значај авнојевске Југославије. Она више није представљала “елеменат равнотеже снага“ у европским и балканско-средоземним односима. Разбијањем Југославије, распадом СССР-а и Чехословачке у Европи су створене многе нове државе, чиме је извршена ревизија резултата оба светска рата. Садашњи политички тренутак у свету карактерише чињеница да су САД остале једина суперсила, а НАТО једини војно-политички савез у Европи, чиме је доведен у питање његов опстанак. Сједињене Америчке Државе су започеле далекосежне промене унутар организације, радећи на даљем ширењу НАТО-а на Исток. [2] Покретањем програма “Партнерство за мир“ и иницијативе СЕЦИ[3], САД су обезбедиле утицај на земље источне и централне Европе, као и на Балканско полуострво, које има велики значај у њиховим плановима, с обзиром на свој геополитички положај.

Радикално измењена политичка физиономија света, уз распад реалсоцијалистичког система, нестанком Варшавског уговора и уједињењем Немачке нарушена је глобална равнотежа снага, која је до тог времена, на свој начин, деловала као чинилац извесне стабилности. Снаге које од тада до данас доминирају намећу сасвим нова правила понашања.

Глобализација и територијално проширење Северноатланстког пакта и појачани интервенционизам нови су феномени с далекосежним (и опасним) последицама по светски мир и безбедност, па и по опстанак и развој неких малих и средњих сила изван Савеза. Нови офанзивни концепт интервенционизма, ширења и јачања, односно “мира и партнерства“, “војне претње“ и “управљања кризама“ изван територије НАТО-а, срачунат је на претварање Савеза у војни сервис Уједињених нација или у “светског полицајца“, који насиљем намеће западне вредности, оружаном интервенцијом кажњава “непослушне“ владе и “неподобне народе“ који се супротстављају или ометају успостављање униполарног светског поретка под хегемонијом Запада.

Криза на простору СФРЈ била је значајан “алиби“ за дуготрајно војно уклињавање САД и НАТО на простор Балкана под видом “заштите америчких виталних интереса“ и подршке савезничким државама, како то САД често истичу. Сједињене Америчке Државе су на Балкану добиле нове савезнике – бивше чланице Варшавског уговора и бивше југословенске републике које су желеле пријем у НАТО или “Партнерство за мир“. То је значајно утицало на однос САД и НАТО према Југославији, јер она више није била потребна као “тампон зона“ између Истока и Запада. Због тога је СФР Југославија добила само вербалну подршку од САД, уз наглашавање да настале проблеме треба да реши Европа. Међутим, брзина решавања проблема није одговарала Америци, па је преузела иницијативу у решавању кризе, чиме је показала неопходност свог сталног и активног учешћа у догађајима на Балкану. Резултат је био прекид рата у БиХ и Споразум из Дејтона.[4] Задржавање “спољног зида санкција“, уз подршку шиптарским терористима на Косову и Метохији агресијом на СР Југославију од стране 19 водећих држава НАТО названом “Милосрдни анђео“, довео је до даљег разбијања СР Југославије отцепљењем Црне Горе маја 2006. године и Косова и Метохије самопроглашењем Републике Косово фебруара 2008. године. На основу наведеног, садашњи и будући положај Балкана, а тиме и Србије још није сасвим одређен, а зависиће умногоме од односа Руске Федерације и САД и НАТО према целокупном питању Балканског полуострва, односно добиће одговарајуће решење, вероватно, кроз разграничење сфера утицаја постојећих центара моћи.

Осим настојања НАТО да обезбеди raison d’etre и нову улогу у европским односима, та војно-политичка алијанса истовремено постаје својеврстан “војни сервис“ Уједињених нација, па и више од тога, делујући и изван Савета безбедности, наводно у име “светске заједнице“. Отуда и мишљење да “Запад, заправо, користи међународне институције, војну моћ и економске ресурсе да би водио свет на начин којим обезбеђује своју премоћ, штити западњачке интересе и промовише западњачке политичке и економске вредности“.[5]

Доласком нове администрације на чело САД 2017. године даљи развој догађаја неизвестан је. Многи процеси тек су у зачетку. Из садашње перспективе тешко је предвидети све опције.

НАТО: кратки историјат и основне информације

Северноатлантски савез (North Atlantic Treaty Organization – NATO) је војни савез основан на самом почетку “хладног рата“ потписивањем Вашингтонског уговора, 4. априла 1949. godine.[6] Савез су основале водеће економске земље Запада са циљем да се успостави колективни систем одбране пред тадашњом “совјетском претњом“. Члан 5 оснивачког уговора прописује да су се “чланице НАТО-а сложиле да ће оружани напад против једне или више њих у Европи или Северној Америци бити сматран нападом против свих њих“.[7]

Након слома СССР-а 1991. године, појавила се идеја да је НАТО изгубио смисао свог постојања. Америчка спољна политика морала је да утврди своје нове базичне детерминанте. Поставља се стога и питање прилагођавања НАТО-а новој међународној ситуацији, која подразумева и концептуалне и практичне иновације. Радикалне промене на Истоку Европе довеле су до тога да се СССР, од главног ривала САД, преобратио у њиховог неопходног партнера у настојањима за очување глобалног колосека суперсила, али истовремено је постао и велики проблем за њих због неизвесности и опасности које носи са собом процес ерозије и дезинтеграције совјетске државе.[8]

Основне одлуке НАТО у којима је ова организација реаговала на далекосежне промене у међународним односима изазване распадом источноевропског блока и социјалистичког система, као и радикалним променама и затим и кризом у СССР-у, усвојене су на три главна састанка ове организације: самит НАТО одржан у Лондону 06. јула 1990. године, Савет НАТО, одржан у Копенхагену 7. јуна 1991. године, и самит НАТО одржан у Лондону 7. и 8. новембра 1991. године. Карактеристични елементи војнополитичке стратегије НАТО изражени у одлукама на наведеним састанцима, у најкраћем и у целини узев, били би следећи. Пре свега, с једне стране истиче се континуитет оригиналног основног циља НАТО да “штити слободу и безбедност свих својих чланова“ и да “оствари правичан и трајан мирољубиви поредак у Европи“, а с друге стране се наводе неопходне иновације које треба да прилагоде НАТО и његову стратегију и политику битно промењеним приликама у Европи.

Из изложеног се види да се НАТО, како војно тако и политички, прилагођава новонасталој међународној ситуацији, а у томе је основно настојање САД да, упркос битно смањеној ратној опасности, очувају активну и утицајну улогу овог војног савеза у Европи и кроз то обезбеде своје даље одговарајуће присуство у овом региону. Ипак, с правом се може поставити питање: од кога НАТО данас треба да брани прокламоване вредности Запада, када су дојучерашњи противници те вредности прихватили као своје? Посредни одговори на ово питање су веома различити: једни наглашавају да комунизам још није мртав, други истичу опасности од исламског фундаментализама, национализма и тероризма, трећи говоре о “крају историје“ због фундаметалних промена у СССР и источноевропским земљама,[9] док политички и војни чиниоци у НАТО савезу и даље истичу потребу његовог јачања, док земље Европске уније настоје да редефинишу свој заборављени одбрамбени савез – Западноевропску унију.

Упркос обећању Сједињених Америчких Држава да Украјина и Грузија нису и неће бити укључене у акциони план НАТО-а (Membership Action Plan) који би их ставио у процедуру укључивања у Савез због противљења Русије, а делом и неслагања са таквим ставом од стране Немачке и Француске, које нису желеле, у то време, да ризикују даље погоршање односа са Русијом. Без обзира на све, извесно је да ће Сједињене Америчке Државе наставити са притисцима и условљавањима да ове две земље наставе своје евроатлантске интеграције.

НАТО и његов програм “Партнерство за мир“ (ПзМ), који је осмишљен и усвојен 1994. године на самиту НАТО у Бриселу с циљем повезивања с народима у централној и источној Европи, у Русији, и у другим земљама бившег Совјетског Савеза, и интегрисања у безбедносну архитектуру Европе. Чланице ПзМ раде на одржавању демократије, толеранцији разноликости, поштовању права мањина и слободе изражавања.[10] Његов саветодавни механизам омогућава чланицама да се консултују с НАТО-ом о специфичним безбедносним претњама. Војне јединице разних земаља изводе заједничке вежбе и изграђују узајамно поверење. У вези с тим, најбоље је што степен учешћа и активности одређује свака земља појединачно, зависно од своје политике, финансијских могућности и интереса.[11]

НАТО се први пут војно ангажовао после краја “хладног рата“ управо на Балкану, током распада СФРЈ. НАТО авијација је учествовала у акцији “Operation Deny Flight“ фебруара 1994. године, као и у бомбардовању положаја босанских Срба 1995. године у грађанском рату на простиру БиХ. Агресија 19 економски водећих земаља света и чланица НАТО пакта,[12] без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, је прва велика акција НАТО снага у којој су учествовале готово све чланице, укључујући и Грчку, која се формално противила овој акцији. Снаге СФОР-а које су биле стациониране у БИХ од потписивања Дејтонског уговора (у почетку под именом ИФОР) биле су сачињене од трупа НАТО чланица. Снаге КФОР-а такође претежно чине чланице Савеза.

Постоје бројни проблеми са којима се НАТО данас суочава, како у свом односу са Русијом (питање изградње одбрамбеног ракетног штита у Чешкој и Пољској, питање НАТО експанзије на исток, питање статуса Косова итд.), тако и унутар самог Савеза (подела око рата у Ираку између тзв. “старе Европе“ и америчких савезника; одбијање немачке владе да се додатно ангажује у Авганистану, итд). Без обзира на све, чињеница је да НАТО остаје витална алијанса западних демократија којој стреме све земље у нашем окружењу. Међутим, неслагања која су у НАТО-у избила крајем 20. века, а посебно око интервенција у Либији, Ираку и Сирији, као и поводом размештања америчких нуклеарних ракета средњег домета у западној Европи и ракетног штита према Руској Федерацији, указују на овакав суд.

НАТО – средство глобализације америчке моћи

Америчка глобална хегемонија је подупрта једним развијеним системом савеза и коалиција које буквално обухватају читаву планету. Међу њима је најзначајнији Атлантски савез.[13] Атлантски савез, којег институционално представља НАТО, повезује најпродуктивније и најутицајније земље Европе и Америке, стварајући од Америке кључног учесника чак и у унутаревропским пословима.

После распада Варшавског уговора (пакта) водеће земље чланице НАТО пакта процениле су да би распуштањем те војне силе имали далеко више штете него финансијских уштеда. Наиме, није тајна да је највећи профит и најбржи обрт капитала постизан управо производњом и извозом наоружања и друге војне опреме. Уз то, војноиндустријски комплекс је за собом вукао целу гаму савремених технологија и производа за цивилне потребе. Процењено је да се рецесија у развијеним западноевропским државама нагло продубљује с престанком деловања хладноратовске трке у наоружавању. То се негативно одразило и на друге земље које су у извозној листи својих производа имале јаче ставке наоружања и војне опреме, укључујући тада СССР и СФРЈ. Дакле, НАТО има стартегијски значај у остваривању националних интереса западноевропских држава и САД, у првом реду економских, јер су одбрамбени интереси, у новим условима, прешли у други план. Зато су чланице НАТО-а веома брзо извршиле доктринарне и практичне организационе промене с циљем да та војно-политичка организација с временом замени и снаге ОУН у “успостављању мира“ у свим регионима света, односно новог светског поретка. У том смислу у ходу су редефинисани циљеви и намене НАТО-а, његово премештање и структурна трансформација. При том се максимално експлоатише неуравнотежени, мултиполарни, хаотични “поредак“ у свету настао нестанком биполарне блоковске равнотеже сила. Тај хаос се плански повећава распламсавањем сукоба, посебно у досадашњим социјалистичким и несврстаним земљама. Тако се развијене западноевропске земље и САД богате на рачун даљег економског сиромашења неразвијеног дела света. На тај начин се, уместо тромог “хладног рата“, сада ствара и отвара више мањих врућих ратова у којима је интензивнија потрошња ратног материјала, а тиме и његова производња. Отуда се војни ефективи тог Савеза, а посебно САД, све више приближавају локацијама енергетских извора на Блиском истоку и трасама транспорта нафте из Каспијског базена, тј. регионима будућих жаришта сукоба, како би се из близине контролисали токови регионалних и локалних криза и тиме “штитила национална безбедност“ САД. НАТО је на путу да оправда своје постојање тако што се, за почетак, поставља као чинилац успостављања и одржавања мира у свету у сарадњи са ОУН претендујући да из те улоге с временом потпуно истисне војне снаге ОУН “као неефикасне“, што САД у случају Ирака, па и Косова и Метохије, већ чине. Дакле, НАТО је тежио да постане самосталан фактор у решавању регионалних конфликата и да се отараси зависности од Савета безбедности УН, као што је био случај у БиХ. Али, баш у БиХ НАТО је искористио УН као маску да би “озаконио“ сопствено бомбашко “миротворство“. Косово је, после тога, пружало могућност да НАТО постане независан од било које друге међународне организације.[14] У том циљу разрађивана је и усавршавана моћна медијска подршка, одабирана је одговарајућа фразеологија, обезбеђивано је неопходно “прикривање“ концепције, а све то је тебало да увери свет у неопходност улоге НАТО-а као лидера у систему европске безбедности. Тако су се појавиле идеје о партнерству, дијалогу и сарадњи са другим земљама које нису чланице НАТО, на бази узајамног поверења, попут програма “Партнерство за мир“.[15]

Већ у септембру 1995. НАТО прелази на ваздушне операције – бомбардовање српских положаја у БиХ. Међутим, све то била је само предигра за прави рат НАТО против суверене СР Југославије од марта до јуна 1999. што ће означити прелазак у следећу етапу изградње система управљања светом – јавна демонстрација могућности насилне варијанте решавања проблема, тестирање “закона силе“, права употребе силе против других држава без одобрења УН, увођење приоритета одлука НАТО према одлукама УН и ОЕБС, рушење постојећег система међународног права, испробавање могућности управљања административним и информативним окружењем, провера реакције европских структура појединих држава, нарочито Русије, на легитимизацију агресије и минимизирање улоге Уједињених нација.[16] Истовремено НАТО добија повољнију позицију за своје даље деловање према Средњем и Далеком истоку као регионима предвиђања већих криза и сукоба на економској и војној позорници. [17]

Истовремено, Сједињене Државе се прибојавају да руско-кинеско “стратегијско партнерство за 21. век“ не обухвати Индију и Иран. Извесно је да су Русија и Кина силе које угрожавају америчку хегемонију. Штавише, оне поседују нуклеарни арсенал који би могао да угрози виталне америчке интересе.[18]

НАТО не представља само основни механизам за спровођење америчког интереса у Европи већ и основу за политички битно америчко војно присуство у Европи.[19] Уједињена Европа још увек у многоме зависи од америчке заштите из чега произилази да је свако ширење европског политичког утицаја аутоматски и ширење америчког утицаја.

Америка не може да створи јединствену Европу по своме – то је посао Европљана, посебно Француза[20] и Немаца, који су заиста посвећени европској политичкој и економској интеграцији. Овакав приступ, односно стратегија Америке претпоставља брисање и последњих трагова некад светих специјалних односа Сједињених Држава и Велике Британије. Понашање Сједињених Држава почетком 2017. године указује на могуће битне промене у досадашњем односу према Европи и НАТО.

Суштинска ствар у односу на ширење НАТО-а јесте то да је то процес потпуно повезан са ширењем саме Европе. Америчко-немачка сарадња веома је битна када је у питању спровођење проширења Европе на Исток.[21] Коначно, нова Европа још увек добија свој облик и уколико жели да остане геополитички део “евро-атлантског“ простора, онда је неопходно проширење НАТО-а. Стога је глобални интерес Европске уније, под немачким лидерством, лоциран у ближем геополитичком простору и усмерен на земље источне Европе, Балкана, Средоземља, Блиског истока, али им је и на том простору још неопходно предвођење од САД и НАТО-а којим диригују САД.

Западне силе, на челу са САД, нису случајно одабрале правац ширења зоне НАТО-а на исток и југоисток Европе. НАТО се тиме ставља на шпиц стратегије Запада о “контроли и управљању кризама“. Његова политичка и војна структура се такође прилагођава новој улози инструмента за “спречавање“, односно “превенцију сукоба“ и руковођење кризама. Проблем регулисања криза и конфликата непосредно је повезан са проширивањем зоне одговорности НАТО-а. Према новој структури и организацији НАТО-а једини услов за његово дејство ван сопствених граница јесте постизање консензуса земаља чланица. Ранија стратегија “истурене одбране“ замењена је концепцијом “смањеног истуреног присуства“ што подразумева непосредно базирање снага НАТО-а на кризним подручјима и изван територије земаља чланица (пример је Литванија). Ради смањења трошкова базирања те снаге се минимализују и служе као претходница и основица за интервенцију јачих снага према указаној потреби (пример је присуство у БиХ, Македонији, Кипру и другим кризним тачкама ван чланица НАТО-а). У суштини, као што се види, нова стратегија НАТО нема одбрамбено него офанзивно, интервенционистичко обележје. На основу тога се може донети закључак о претензијама НАТО-а не само да се прошири, за почетак, на целу Европу, већ и да његове амбиције досежу и у дубину евроазијског континента. Из његовог домета није искључена ни Африка, као ни други региони планете.

У складу са сопственим концептом о новом светском поретку,[22] САД настоје да остану економски, политички и војни темељ европске безбедности као окоснице светског система безбедности. Међутим, поглед Европске уније (Немачке)[23] на нови европски поредак укључује и варијанту евроазијске стратегије. То подразумева разбијање словенског, православног света и турско исламску интеграцију, да би се остварио мост између Европе и Азије, са претензијом да Европа постане нова евроазијска империја. Будућност те опције зависи од односа њених главних учесница – Немачке и Француске[24] и њихове моћи да за то придобију остале чланице ЕУ. Очито је да се ту ради о конкуренцији са НАТО пактом. Зато је природно што се за ту опцију заузима и Русија. У тој варијанти би САД стварно биле сувишне у систему европске безбедности. Због тога су сада на дневном реду међу западним савезницима и поларизовани ставови САД и ЕУ према систему безбедности у Европи који све више доводе до размимоилажења у решавању конкретних проблема безбедности, што показују и примери око ангажовања НАТО-а у БиХ и на Косову и Метохији.

Још од 1990. године НАТО је стално у процесу промена – прилагођавања измењеним условима и оспособљавања за “одговор на нове изазове“. Једна од новијих мера у том процесу јесте усвајање нове, суштински измењене командне структуре, “која ће обезбедити ефикасан, трошковно рационалан одговор на војне потребе Савеза у новом веку, а те потребе се односе првенствено на способност реаговања на локалне и субрегионалне сукобе“.[25] Војно реаговање на унутрашње и мале међудржавне сукобе у 21. веку значајно ће се разликовати од страних војних интервенција у време “хладног рата“, па и од оних у последњој декади 20. века. Њих ће, вероватно, обележавати неколико битних карактеристика: 1) употреба војне силе комбиноваће се с коришћењем других средстава моћи, с тим што ће политичке и економске мере претходити дејствима оружаних снага; 2) интервентне снаге оствариваће апсолутну супериорност над противником, пре свега у ваздушном простору, и 3) електронска дејства и удари с дистанце биће главни видови дејства тих снага. Циљеви војних интервенција образлагаће се хуманитарним разлозима, мада ће увек бити мотивисани политичким интересима главних иницијатора интервенција.[26]

Западни Балкан и НАТО, Партнерство Србија – НАТО

Стабилност и сигурност на западном Балкану су од кључног значаја за евроатлантску безбедност. Већина нација у региону су се већ придружиле НАТО-у, или су изразиле жељу да то учине:[27]

Албанија, Хрватска и Словенија су чланице НАТО-а; БЈР Македонија ће постати чланица чим буде решен такозвани “проблем имена“;

Црна Гора је у завршној фази приступања, остаје још процедура гласања у Скупштини Црне Горе и ратификација у парламенмту Холандије, међутим можемо сматрати да је Црна Гора већ чланица НАТО-а;

Босна и Херцеговина је такође је у оквиру Акционог плана за чланство (МАП), чије спровођење ће почети чим сва непокретна имовина која припада сектору одбране, и Србија је чланица Партнерства за мир, са потписаним ИПАП програмом, као најдубљим обликом сарадње неке земље не чланице са НАТО.

Сарадња Србије и НАТО је импресивна – 2005. године Србија је потписала споразум који гарантује слободан транзит НАТО снага кроз Србију до Косова, 2006. године Србија је постала чланица “Партнерство за мир“ и отворила Канцеларију НАТО усред српског Министарства одбране. Године 2009. Србија је започела, а 2015. године је усвојила Акциони план индивидуалног партнерства (IPAP), да би Народна скупштина исте године ратификовала и SOFA споразум са НАТО, који подразумева “специјални статус“ НАТО војника на територији војно неутралне Србије, и стављање им на располагање српске војне инфраструктуре. Последњи календар међународних војних вежби Војске Србије подразумевао је 22 војне вежбе са структурама НАТО, наспрам само две са Русијом.[28]

Србија и НАТО су у последњих неколико година унапредили ниво сарадње по питањима као што су реформа одбране и планирање за ванредне ситуације, и верујемо да постоји још много тога што бисмо могли учинити у нашим билатералним односима, а од чега бисмо имали узајамну корист. У практичном смислу, сарадња НАТО-а и Србије кроз програм Партнерство за мир је углавном фокусирана на јачање војне интероперабилности Војске Србије са државама чланицама НАТО-а, како би могла да учествује у међународним операцијама подршке миру. Та сарадња може омогућити Србији да својим снагама допринесе операцијама под вођством НАТО-а. Она подједнако унапређује способност Србије да допринесе и међународним мировним операцијама које предводе Уједињене нације или Европска унија. Наравно, НАТО поздравља ангажман српских снага у мировним операцијама у било ком оквиру.

Србија и НАТО су се у априлу 2009. године усагласили око првог сета од 19 Партнерских циљева. У мају 2010. године, тај сет циљева је знатно проширен.

НАТО и Србија су основали Групу за реформу одбране НАТО-Србија како би подржали реформу система одбране и помогли у спровођењу Партнерских циљева. Група за реформу одбране је сачињена од шест секторских радних група, а пленарним састанцима, који се одржавају свака четири месеца, заједнички председавају Србија и НАТО.

Оно што је важно за НАТО, када је Србија у питању, је да у сваком тренутку – без обзира у којем оквиру – са њом одржи снажан политички дијалог и добру практичну сарадњу с циљем решавања заједничких безбедносних изазова, које ће бити заснована на међусобном поштовању.

Србија у НАТО – аргументи за и против!

У јавности се често полемише на тему за и против НАТО. Неосновани аргументи у прилог чланства често се износе у јавност. Један такав аргумент, који чини више штете него користи, гласи да је улазак у НАТО предуслов за улазак у ЕУ. С друге стране, противници уласка Србије у НАТО такође често износе аргументе који су више засновани на емоцијама него на објективној анализи и разумевању ове проблематике. Рецимо, тврди се да ће српски војници морати да дају своје животе у име туђих империјалних интереса и против воље грађана Србије.

Већ дуже време на делу је политика да се Србија методом корак по корак, иза леђа јавности, увуче у чланство НАТО. На једној страни, формално, и даље је на снази Декларација Народне скупштине Србије према којој Србија води политику војне неутралности, што свакако искључује везивање, поготову, придруживање или чланство у било каквим војним савезима, па ни у НАТО. На другој страни, претходна Влада је пузећим стилом, готово, потпуно предала земљу у загрљај НАТО. Закључили су се тајни и јавни уговори, договори, планови и аранжмани којима се потпуно обесмишљава тзв. статус војне неутралности утврђен актом Народне скупштине.[29] За наоружање и другу војну технику, војну инфраструктуру и индустрију уводе се стандарди НАТО.[30]

Тако је (13.фебруара 2015.) у Београду одржан “стручни“ скуп на којем су НАТО приврженици – углавном, из интереса (по неки и из убеђења) – говорили о наводном благостању у којем би се Србија нашла уколико би прихватила чланство у НАТО. Пре осамнаест година “пут у бољи живот“ нуђен нам је преко збацивања “ауторитарног режима“, “демократизације“, “лустрације“, прочишћења свести од заосталих идеја, као и силних донација западних добротвора.[31] Задржавајући и даље све такве “аргументе“ у процесу мењања свести (испирња мозгова), у садашњој фази западни ментори, обилато користећи ефекте дубоке економско-социјалне кризе, отворено нуде чланство у НАТО као кључ “бољег живота“, односно раја за Србију.

До потписивања новог документа (ИПАП) најављеног као основе највишег степена сарадње Србије и НАТО? долази у марту 2015. године само неколико дана пре обележавања годишњице почетка агресије НАТО 1999. године, дакле, уочи помена жртвама агресије, уочи сећања на прогон стотина хиљада Срба и других неалбанаца са Косова и Метохије, сећања на разарања процењена на преко 100 милијарди САД долара, на коришћење оружја са осиромашеним уранијумом, разарања болница, школа, породилишта, фабрика, радио и ТВ станица и релеја, трафо станица, преносне електро-мреже, рафинерија. Влада Србије сарадњу са НАТО подиже на највиши ниво у време заоштравања глобалних односа Запад – Исток, САД – Русија, посебно, у вези са сукобима у југоисточној Украјини. То заоштравање многи аналитичари карактеришу као нови “хладни рат“ чији је суштински узрок у експанзионистичкој, интервенцио-нистичкој и освајачкој политици САД и НАТО.

Овим документом Србија се практично кандидује за чланство у НАТО у време када у свету јача отпор хегемонизму и империјализму, када постаје јасно да концепт униполарног светског поретка и либералног капитализма, које симболизује и намеће НАТО, представљају велики баласт и кочницу изграњи праведнијег и хуманијег света. Свет не прихвата империјални тоталитаризам и хијерархијске односе већ се све одлучније и све успешније бори за свет слободе и равноправности. У документу који се потписује са једном војном организацијом налази се и изјава о окончању приватизације! Какав интерес има НАТО за окончање приватизације у Србији? Одговор је релативно јасан, лак и логичан: Интерес НАТО се састоји у томе да се корпорације из земаља чланица НАТО пакта (државне, приватне, мултинационалне) домогну и преосталих економских потенцијала у Србији. Преведено на конкретнији терен, то значи да је НАТО заинтересован за приватизацију Телекома, ЕПС-а, Дунав осигурања, ПКБ-а, пољопривредног земљишта, рудника, вода, природних богатстава, свега што је вредно из јавног, државног, или друштвеног сектора![32]

У својој суштини, нови документ Србије и НАТО означава кандидовање Србије за чланство у НАТО-у и напуштање политике војне неутралности. То што је око 75% грађана Србије против чланства у НАТО као да никог не занима. Србији као мирољубивој европској земљи није место у НАТО агресивном, освајачком савезу одговорном за злочине против мира и човечности, велике људске жртве и разарања наше земље 1999. године. Такође, треба се дистанцирати од политике пузајућег учлањења Србије у НАТО, јер сматрамо да је то супротно националним и државним интересима, супротно циљевима мира и безбедности у Европи. Таква политика не поштује вољу народа и игнорише историјска искуства Србије у 20. веку што може имати кобне последице. Јачање неутралности и уравнотежених односа са свим важнијим факторима међународних односа захтев је актуелног тренутка. Неутралност земље треба уздићи на ниво уставног принципа јер таква политика произилази како из геополитичког положаја, тако и из историјског искуства Србије.

У наредном тексту, најпре ћемо изложити неке од аргумената, а затим покушати да одмеримо њихову снагу у светлу актуелне политичке ситуације у Србији.[33]

Србија и НАТО: аргументи за чланство

Водеће силе ЕУ су истовремено и чланице НАТО-а, и његови оснивачи, тако да се од почетка процес европских интеграција одвијао према правилу – НАТО је задужен за одбрану, а ЕЕЗ за привредни развој Западне Европе. Своју одбрану ЕЗ/Унија поверила је НАТО-у, те кроз оснивачке уговоре прецизирала да ће политика Уније на овом пољу бити усклађена са обавезама и безбедносно-одбрамбеном политиком која се договори и води унутар НАТО-а. Овим је потврђен апсолутни примат НАТО-а у питањима европске безбедности. Према Бжежинском, НАТО осигурава европску безбедност и стабилан оквир за постизање европског јединства, и то је оно што га чини историјски важним за Европу. Одржавање НАТО-а је од виталног значаја за евроатлантске односе и за јачање утицаја САД на европском тлу, чиме обезбеђују свој економски, политички и безбедносни глобални примат.[34]

Бжежински закључује да кључна чињеница у ширењу НАТО-а лежи у повезаности тог процеса са ширењем саме Европске уније, недељивости појмова европског политичког јединства и европске безбедности. Уколико се жели да ЕУ постане географски већа заједница, са јаче интегрисаним француско-немачким језгром, као и да заснива своју безбедност на трајном савезништву са Америком, следи да као геополитички најизложенији сектор Европе, централна Европа, не може бити остављена по страни и искључена из осећаја безбедности који остатку Европе пружа трансатлантска алијанса.[35]

Импулс за повећањем заједнице је политички, историјски и врло конструктиван. Ширење НАТО-а је нужност.[36] Паралелност и међузависност процеса проширења Северноатлантског савеза, а и проширења Уније потврђена је и у последњем Стратешком концепту НАТО-а, из 2010.[37]

Северноатлантски савет је на самиту у Вашингтону 1999. године покренуо Акциони план за чланство[38] (енг. Membership Action Plan – MAP), у циљу свеобухватније и ефикасније припреме држава за чланство у Алијанси.[39] Кроз МАП су прошле све земље које су примљене у НАТО 2004. и 2009. године, а садашње учеснице су БЈР Македонија и Република Црна Гора. У априлу 2010. године, челници НАТО-а званично су позвали и БиХ да се укључи у Акциони план за чланство.

Програм Партнерство за мир доприноси јачању међународне безбедности, одбрани вредности и операцијама Алијансе, док истовремено служи и као својеврсна припрема држава-аспираната за њихово чланство у НАТО-у. Евроатлантски партнерски Савет и програм Партнерство за мир се налазе у центру концепције једне слободне, целовите и Европе мира. Нови стратешки концепт настоји да унапреди процес консултација и војну сарадњу са Украјином и Грузијом, узимајући у обзир и евроатлантске аспирације ове две државе.

Про-атлантску позицију за чланство у НАТО у Србији заступа неколико аналитичара, док су међу политичким странкама најјаснији заговарачи про-атлантске стратегије с циљем пуноправног чланства у НАТО-у водеће опозиционе странке, независно од чињенице што две трећине јавности Србије не подржавају проатланску опцију. Тако, ове странке у званичном осврту на ово питање, истичу пет разлога због којих је потребно да Република Србија постане чланица Алијансе: политички, безбедносни, економски, разлози везани за политички имиџ и значај Републике Србије, и неодрживост концепта војне неутралности. У односу на безбедносне аспекте, истиче се чињеница да би приступањем колективној безбедности система Алијансе, Србија осигурала своју безбедност и одбрану и добила најмоћније државе за савезнике. Уосталом, Република Србија није у стању да сама гарантује сопствену безбедност; што се политичких разлога тиче, те странке сматрају да се самим чином прихватања кандидатског статуса, држава обавезује на већу транспарентност, демократију и стабилност институција.[40]

“Србија мора врло пажљиво и одговорно да формулише визију своје безбедности за 21. век и да дође до стратешког концепта као дугорочног и одрживог пројекта државне и националне безбедности… Војна неутралност је, за сада, званична опција… Сви релевантни чиниоци геостратешког положаја Србије сврставају је у ред малих земаља у свету, са свим безбедносним додатним ризицима који произилазе из таквог статуса. Она је изложена највећем броју глобалних ризика, а некима и више од многих других земаља… Неутралност Србије није међународно призната, ни прећутно ни изричито, нити је реално очекивати да ће се то догодити… После неколико претпоставки М. Карагаћа закључује да је војна неутралност Србије “само фикција, а никако озбиљна опција“… Колективна одбрана и партнерство у оквиру НАТО-а је опција која свакако заслужује посебну пажњу. Наиме, због сопствене безбедности, интересовање Србије за НАТО је много веће него обрнуто, док интерес Алијансе за унапређење односа са Србијом произилази из чињенице да је она реални и незаобилазан чинилац на Балкану, те је утолико боље ако Србија буде део решења а не проблема… М. Карагаћа даље истиче “да је Србија пре агресије била чланица ПзМ или НАТО-а, до бомбардовања не би дошло јер бисмо били у положају да такву могућност искључимо као фактор притиска у преговорима“, додајући “НАТО као опција није нужно судбина, али јесте реалност Србије“.[41]

Исти аутор оправдава чланство у НАТО и следећим аргументима: “Уласком Србије у Савез, њена безбедност се повећава самим тиме што искључује непријатељство са НАТО-ом, а нарочито због тога што би ушла у систем колективне одбране и постала део моћне партнерске политичко-безбедносне организације, равноправан партнер са њеним чланицама и нашим суседима… Уласком у Алијансу, Србија би ојачала свој међународни положај јер би полуге њене спољне и безбедносне политике биле јаче, те би била привлачнија за страна улагања,[42] што би омогућило бржи економски развој… Отвара се и могућност не само за модернизацију и конверзију војне индустрије, већ и за производњу и продају робе широке потрошње тржишту које обухвата преко 900 милиона становника, а чији је војска велики потрошач. Модернизација и опремање сопствених оружаних снага је економски подношљивије од неутралности која је далеко скупља, а пружа мање сигурности… Ако Србија остане изван НАТО-а, све наведене предности отпадају јер би била окружена чланицама Савеза, и у сваком погледу би била у инфериорном положају, јер су средства Србије за очување безбедности далеко ограниченија од средстава која би имала као део Савеза… С обзиром да се Косово увек користи као емотивни изговор, треба поставити питање на који начин ће Србија бити сигурнија и лакше решавати и питање Косова, ефикасније га “одбранити и вратити под пуни суверенитет Србије“, ако смо због неутралности у затегнутим, а не нормалним и пријатељским односима са окружењем… Бојазан да би Русија постала непријатељ Србије је неоснована јер Русија није у непријатељским односима са НАТО-ом, нити са појединачним земљама чланицама. Најновије приближавање Русије НАТО-у ће утицати и на позитивнију перцепцију НАТО код нас… Неосноване су такође и тврдње да би Србија уласком у НАТО нанела штету стратешким интересима Русије и тиме довела у питање политичке (КиМ) и економске (снабдевање енергијом) интересе који зависе од подршке Русије… Веома је дискутабилно да ли Русија сматра Србију толико стратешки значајном. Русија испоручује енергенте чланицама НАТО-а, а што се Косова тиче, оно ће се свакако решавати и уз руску подршку дијалогу… депласирано питање да ли би уласком у НАТО Србија индиректно признала легитимитет војне интервенције против СРЈ 1999. године, и свим одлукама о коначном статусу Косова које се косе са њеним интересима“.[43]

Да би се утврдило да ли би Србија требало да постане чланица НАТО, треба да се размотре четири основна проблема.[44]

Прво, шта је циљ тога да се буде део система колективне безбедности? Ко је непријатељ овог система колективне безбедности од кога би се Србија бранила? Ко је тачно непријатељ? Тешко је идентификовати непријатеља на Балкану или у околини, који је у позицији да прети Србији или би био заинтересован за то. Штавише, чак и да постоје такви непријатељи, да ли би НАТО заиста прискочио у одбрану Србије? Члан 5 уговора о НАТО каже да је напад на једну чланицу напад на све чланице НАТО. Али не постоји ништа у 5. члану што обавезује једну чланицу да дође у помоћ другој.

Друго, мора да се схвати чињеница да чланство у НАТО стварно значи да се од Србије може очекивати да конфигурише своје безбедносне потребе према најмоћнијим чланицама, а посебно САД. То значи да ће као чланица НАТО Србија бити под притиском да се придружи САД у војним авантурама које имају мало везе са интересима и безбедношћу. Наравно, Србија не би била у обавези да се повинује таквим притисцима, али притисак би био већи и чешћи кад би била чланица алијансе.

Треће, НАТО је сила у опадању. Она је изграђена да задовољи специфичне претње између 1949. и 1989. године. Када је “хладни рат“ завршен и Совјетски Савез се распао, потреба за НАТО је брзо опадала. Западни војни савез је био прави инструмент да се супротстави совјетској претњи, али те претње више нема а архитекти НАТО нису били у могућности да савез реконструишу као одржив инструмент у савременом свету. У ствари, постојање НАТО није много више од продужетка хладноратовске поделе у Европи у 21. веку. Русија је изван тога и никада неће бити доведена у “клуб“. Такође, нема скоро никакву вредност “изван округа“. У Ираку алијанса није била од користи, а у Авганистану је била од врло мале борбене користи. НАТО је био добар за 1960, а не за 2010. и данас!

Четврто, Србија не би уштедела новац служећи као специјализована или посебна снага у НАТО. У зависности од тога која би споредна улога била одабрана за Србију, цена би могла да буде још виша него одржавање робуснијих војних капацитета. Чак и ако би чланство у НАТО донело уштеду, да ли би то било вредно чланства ако положај Србије не би служио безбедносним интересима Србије. Безбедносни интереси Србије леже пре свега на југу, а не да буде помоћни слуга САД у неком месту као што је Авганистан. Осим тога, као чланица НАТО Србија би била под притиском да купује опрему од партнера НАТО без обзира на то да ли јој је потребна.

С друге стране, ево неколико аргумената аутора у прилог НАТО чланству:[45]

Ако је Србија војно неутрална, опет ће се разликовати од земаља у окружењу, што може да буде извор нових конфликата.
Боље је бити члан моћног војног савеза који одлучује о безбедносним питањима него држава “на менију“ те исте војне алијансе.
Војно неутралне државе издвајају већа средства из буџета него државе чланице НАТО, што показује пример Шведске и Мађарске.
Србија не може стално да се враћа у деведесете године и на лоша искуства из тог периода него је време да се окрене будућности.
У политици, а поготово у односима између држава владају интереси, а не емоције.
Највећи број чланица ЕУ су и у НАТО, тако да је реч о два комплементарна савеза.
Војна неутралност није наша традиција, па нас она ни сада не обавезује.
Чланство у НАТО није услов, али је препорука за чланство у ЕУ. Тешко је рећи који је од ових аргумената важнији, али на неком референдумском тасу разлике међу њима би се свакако исказале.

Већина других аутора наводи следеће аргуменет за чланство Србије у НАТО:

Србија би ушла у систем колективне одбране, чиме би требало да се повећа безбедност државе. Ако би, на пример, била нападнута – то би било третирано као напад на све чланице НАТО. Исто тако, уколико би нека друга чланица НАТО била нападнута – то би значило и напад на Србију.
Придружила би се најмоћнијем војном савезу на планети и стекла савезнике међу најутицајнијим државама света, пре свега САД. За безбедност малих земаља као што је Србија, од пресудног је значаја да имају велике пријатеље, на које могу да рачунају. Србија би симболичким војним доприносом операцијама НАТО могла да ојача свој политички кредибилитет, имиџ и позицију у Вашингтону, Бриселу и осталим европским престоницама.
Србија би послала сигнал потенцијалним инвеститорима да је њена територија безбедна за улагања. Тиме би се повећао кредитни рејтинг и убрзао економски просперитет земље (кад је Румунија ушла у НАТО директне стране инвестиције у ту земљу порасле су за 141 одсто).
У НАТО су ушле све централно и источно европске посткомунистичке државе, међу којима и Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија, Хрватска, а БЈР Македонија и Црна Гора су у Акционом плану чланства, што је последња степеница пред улазак, док је БиХ чланица Партнерства за мир, и недвосмислено оријентисана ка пуноправном чланству. Ако Србија остане ван НАТО, са свих страна била би окружена њеним чланицама.
Србија би се придружила заједници западних друштава која деле либерално-демократске вредности. Србија би учврстила демократски правац у коме се крећу њене унутрашње прилике и дефинисала свој тренутно шизофрен и амбивалентан спољни стратешки идентитет.
Појачале би се полуге спољне и безбедносне политике. Одлуке донете у НАТО утичу на регионалну европску и глобалну безбедност, била Србија чланица или не. Ма како мала била могућност да се утиче на формулисање политике и правац доношења одлука у оквиру НАТО, и то је боља могућност од никакве.
Улазак у НАТО појачава спољне и унутрашње притиске на Војску Србије да се модернизује, професионализује и специјализује. Реформисана војска била би у стању да смањи војне снаге и повећа њихову употребну вредност, било у одбрамбене било у сврхе операција подршке миру далеко од своје територије.
Реформа сектора безбедности и организација војске по НАТО стандардима захтевају значајна средства. Међутим, неулазак кошта много више. Рачуница је проста: када је земља у систему колективне одбране, може да професионализује и специјализује своју војску. Кад сами гарантујете своју безбедност, морате да развијате много шири дијапазон војних способности. Пошто код нас још увек није изведена економска рачуница, довољно је поменути, на пример, истраживање МО Републике Хрватске по коме улазак у НАТО кошта три милијарде долара мање него останак ван савеза. Нема разлога да се рачуница за Србију драстично разликује.

[1] Декларација о војној неутралности Србије, чл. 2: Војна неутралност је најсигурнији гарант мира, а политика војне неутралности најбољи пут да се Србија развија и напредује у складу са сопственим интересима.

[2] Савез значи стање створено међудржавним уговором или неформалним споразумом који садржи реципрочне или неједнаке обавезе пружања војне и политичке помоћи у претпостављеној ситуацији или у новонасталим околностима. Савезништво претпоставља постојање заједничког противника или непријатеља или заједничке опасности, подударност геополитичких и стратешких и других интереса, одређену снагу савезника и корист од тога, страх од хегемоније или надмоћи друге државе или групе држава и жељу за стицањем преимућства на основу заједничких акција. Сматра се да је заједничка војна сила и војна сарадња, поред економије и дипломатије, значајан чинилац и метод интеграције и одржавања војног савеза, те да се војним савезом превазилазе национално-лингвистичке, цивилизацијске и идеолошке разлике. Према циљевима, савези држава могу да буду офанзивни (освајачки, агресивни), дефанзивни (одбрамбени) и мешовити, а према брју чланица – билатерални и колективни (мултилатерални) савези.

[3] СЕЦИ – Иницијатива за сарадњу у југоисточној Европи, односно иницијатива за повезивање земаља југоисточне Европе.

[4] Петковић, В. М., Петковић, М. В., “Однос Сједињених Америчких Држава и Северноатлантског пакта према Југославији“, Војно дело бр. 1, 1999, стр. 29.

[5] Хангтинтон, С., Сукоб цивилизација, “ЦИД“, Подгорица, 1999.

[6] Блоковска организација Варшавског уговора основана је 14. маја 1955. године (као одговор на пријем СР Немачке у НАТО) и упркос временском размаку у односу на оснивање НАТО пакта оба блока настала су реаговањем будућих земаља чланица на јединствену геополитичку ситуацију у Европи и политичку климу обележену изузетним узајамним неповерењем и супарничким духом носилаца два супротстављена политичка система и две идеологије.

[7] Чланице НАТО-а су: Белгија (1949), Британија (1949), Данска (1949), Француска (1949), Холандија (1949), Исланд (1949), Италија (1949), Канада (1949), Луксембург (1949), Норвешка (1949), Португал (1949), САД (1949), Грчка (1952), Турска (1952), Савезна Република Немачка (1955), Шпанија (1982), Чешка (1999), Мађарска (1999), Пољска (1999), Бугарска (2004), Естонија (2004), Летонија (2004), Литванија (2004), Румунија (2004), Словачка (2004), Словенија (2004); Албанија (2009.) и Хрватска (2009). Чланице ЕУ које нису чланице НАТО-а су: Аустрија, Финска, Ирска, Кипар, Малта, Шведска.

[8] Драматичан развој ситуације након распадаСССР-а условио је симултано прилагођавање Америке тим променама. Када су 09. децембра 1992. године Русија, Украјина и Белорусија склапале споразум о стварању Заједнице Независних Држава у тексту су нашли одраза свих пет принципа које су САД обзнаниле 04. септембра исте године као руководеће смернице у својој политици према променама у СССР-у, које ће и даље следити у процесу еволуције Совјетског Савеза. Ти принципи су: прво, на совјетском народу је да одреди будућност Совјетског Савеза; друго, промене граница могу се вршити само на миран начин и споразумно; треће, демократија и људска права; четврто, пуно поштовање појединца, укључујући једнак третман мањине; и пето, поштовање међународног права и обавеза. Шире видети у: Wireless File, USIS Belgrade, 10 Decembar 1991, p. 8.

[9] “Оно чему смо сведоци није просто крај “хладног рата“, нити пролазност једног посебног периода послератне историје, већ крај историје као такве: ово је крајња тачке идеолошке еволуције човечанства и универзализације либералне демократије Запада, као завршног облика људске владавине“. Френсис Фукујама, Крај историје, чланак у “The National Interest“, 1989.

[10] Wolfgang Manig, “Problems of Transformation of the Defence Establishments in Central and Eastern Europe“, in Wilfried von Bredow, Thomas Jager and Gerhard Kumel (eds), Europien Security (Basingstoke: Macmilan, 1997), p. 25. Овај рад се ослања на даља истраживања са Neilom Cooperom, “Security-sector transormation in post-conflict societies“, for the Centre for Defence Studies, London.

[11] Монтгомери Вилијам, Процес укључувања земаља југоисточне Европе у међународне безбедносне интеграције, Војно дело 4-5, 2002, стр. 159.

[12] Названа “кампања ваздушних напада на Србију“ 1999. године, или “Merciful Angel“ (“милосрдни анђео“).

[13] Петковић Л. Тодор, Глобална економија и пословна дипломатија, ВПШ “Чачак“, 2007, стр. 312-319.

[14] Гускова Јелена, Историја Југословенске кризе 1990-2000, књига 2, Београд, 2003, стр. 461.

[15] Ивашов Л., Економические аспекти балканскои војни, Наш савременик бр. 8, Москва, 1999, стр. 117.

[16] Исто, стр. 118.

[17] Нишић Станко, НАТО на Балкану, Добровољачки гласник број 13, година IX, 1999, стр. 148.

[18] Бжежински Збигњев, Велика шаховска табла, ЦИД Подгорица, 1999, стр. 27.

[19] Исто, стр. 50 и 75.

[20] Француска је годинама скупо плаћала своје одбијање да приступи НАТО-у и своју политику независног нуклеарног наоружавања. Да би дошла до већег политичког утицаја у Европи Француска се вратила у командне структуре НАТО-а током 1994. и тако постала de facto активан члан у политичком и војном одлучивању у НАТО-у. Од тада она настоји да се оствари већа равнотежа између америчког вођства и европског учешћа, односно већу улогу за колективну европску компоненту.

[21] Збигњев Бжежински, оп. цит., стр. 78.

[22] САД се после завршетка “хладног рата“ осећају позване да организују нови светски поредак. Зато он и представља амерички светски поредак, залаже се за “мир“ који “по потреби укључује и рат ако је то у интересу оваквог светског поретка“. (Политика, 19.7.1998. стр. 33).

[23] Немачко уједињење драматично је променило реалне параметре европске политике. То је био геополитички пораз и за Русију и за Француску. Уједињена Немачка не само што је престала да буде млађи политички партнер Француске већ је аутоматски постала несумњиво прва сила у западној Европи, посебно преко њених великих финансијских давања за подршку кључних међународних институција (учешће за ЕУ је 28,5 одсто; за НАТО 22,8 одсто; УН 8,93 одсто, а осим тога она је и највећи акционар у Светској банци и Европској банци за обнову и развој), према: З. Бжежински, Велика шаховска табла, ЦИД Подгорица, 1999. стр. 65.

[24] Међутим, САД су изгледа на време предвидели такву могућност, па су на дуже стазе радили када су подржавали формирање Европске уније са заједничком монетом и финансирањем, око чега су неминовне размирице чланица. Изгледа да је та подвала уродила плодом, јер већ почињу да се кваре односи Немачке и Француске у вези с висином издатака за ЕУ, у којима Немачка “вуче кола“. (Види: Политика 26.10.1998. стр. 6, која преноси писање лондонског “Financial Times-а“, с насловом “Цена богатства“. У чланку се подвлачи да је Немачка од оснивања Европске Заједнице 1958. увек плаћала највећи део учешћа, желећи да покаже приврженост европској интеграцији. Међутим, после уједињења Немачке 1990. мења се њено расположење према Унији. Сада се већ противи да плаћа 25 пута више од Француске).

[25] Klaus Naumann, NATO’s new military structure, “NATO Review“, spring 1998, pp. 12.

[26] Опширније: Мирковић Тодор, “Рат у савременим условима – локални сукоби и војне интервенције“, Војно дело, бр. 3/98, стр. 28-46.

[27] Lawrence Rossin (Амбасадор – заменик помоћника генералног секретара НАТО-а за операције), Нова Србија, нови НАТО – визија будућности за 21. век (New Serbia, New NATO: Future Vision for the 21st Century), Међународна конференција одржана у Београду 3-4. децембра 2010. године у организацији Форума за етничке односе Клуб 21, Зборник текстова – Косић Мирјана и Карагаћа Милан (ур), Београд, 2011., стр. 15-25.

[28] Бериша Хатиџа, “Заједничка безбедносна одбрамбена политика Европске уније и НАТО“, Мегатренд ревија, Вол. 12, Nо 3, Београд, стр. 291-310. Доступно на Интернет сајту:

http://sciindeks-članci.ceon.rs/data/pdf/1820-3159/20.pdf /14/02/2017/.

[29] Војницима НАТО пакта одобрава се слободан транзит и коришћење инфраструктуре Србије, без наплате или обештећења, припадницима НАТО гарантује се дипломатски статус и изузеће од административне, кривичне или грађанско-правне одговорности, кад год се, по било ком основу, нађу на територији Србије. Старешине и војници НАТО тако на територији Србије добијају далеко већа права него што их у Србији имају старешине или војници Војске Србије! Када је и чиме НАТО заслужио такве привилегије? Има ли уопште смисла тврдити да је Србија данас војно неутрална земља!? Или су све побројане концесије и привилегије дате НАТО “статусно неутралне“, попут “статусне неутралности“ бриселских споразума којима се Србија, са својим уставним и правним системом, потпуно повлачи из Покрајине, а сва права која Србија има према и на тлу Покрајине, по важећем Уставу, као и по резолуцији Савета безбедности УН, предају у руке илегалној “Републици Косово“?

[30] Вукадиновић Радован, “Србија напушта политику војне неутралности“, Из предговора другом допуњеном издању књиге Србија и НАТО, http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/srbija-napusta-politiku-vojne-neutralnosti.html 12/02/2017/

[31] На поменутом скупу изнета је и нова “статистика“ о жртвама “бомбардовања“ 1999, која укупан бнрој “страдалих људи“ своди на 758 (“Политика“, 14. фебруар 2015.), иако је током агресије животе изгубило преко 3.500 људи. Било би, заиста, интересантно сазнати критеријуме НАТО статистичара када у “страдале људе“ нису уврстили 1.008 погинулих и поименично пописаних војника и полицајаца Србије? Или, колико је убијених путника путничког воза у Грделичкој клисури увршћено у новообјављену НАТО “статистику“?

[32] У септембру ове годие ступа на снагу Закон према коме ће странци моћи да стичу право власништва на пољопривредном земљишту. Ступање на снагу тог Закона требало би да се одложи барем за 10 година, након чега би се питање поново размотрило, посебно због тога што се не зна да ли ће и када ће Србија постати чланица ЕУ.

[33] Филип Ејдус, Јефтиније је ући у НАТО, „Недељни Телеграф“ 19. септембра 2007. године.

[34] Бжежински, З., Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, 1999, стр. 70.

[35] Ibid., стр. 65.

[36] Ibid., стр. 73-76.

[37] Документ: “Стратешки концепт за одбрану и безбедност чланица Северноатлантског савеза“, Лисабон, 2010. Интернет: http://www.atlantskainicijativa.org/. /25/02/2017/

[38] Акциони план за чланство и Партнерство за мир су два одвојена програма. Први је намењен искључиво земљама које желе постати чланица Алијансе, а оне могу (и у већини случајева јесу) учеснице Партнертсва за мир што олакшава њихово учешће у МАП-у.

[39] О акционом плану за чланство видети на сајту НАТО-а: Membership Action Plan – MAP; http://www.nato.int/cps/en/natolive/topics_37356.htm. /25/02/2017/

[40] Ружин Нано, “Западни Балкан после Самита НАТО-а у Лисабону 2010 и усвајања новог Стратешког концепта“, Нова Србија, нови НАТО – визија будућности за XXI век, (New Serbia, New NATO: Future Vision for the 21st Century), Међународна конференција одржана у Београду 3-4. децембра 2010. године у организацији Форума за етничке односе Клуб 21, Зборник текстова – Косић Мирјана и Карагаћа Милан (ур), Београд, 2011., стр. 105. (Аутор чланка проф. др Ружин је Декан на Факулету политичких наука, Универзитета ФОН у Скопљу, као и бивши Амбасадор Републике Македоније у НАТО-у у периоду од 2001.-2008. године).

[41] Карагаћа Милан, “Будући безбедносни концепт Србије“, Нова Србија, нови НАТО – визија будућности за 21. век (New Serbia, New NATO: Future Vision for the 21st Century), Међународна конференција одржана у Београду 3-4. децембра 2010. године у организацији Форума за етничке односе Клуб 21, Зборник текстова – Косић Мирјана и Карагаћа Милан (ур), Београд, 2011., стр. 150-156.

[42] У Зборнику Центра за цивилно-војне односе “Економија и безедност“ (Београд, 2009), Т. Караулац у тексту “Ризик земље, стране инцестиције и НАТО“ показује да је веома тешко тврдити да сам улазак у НАТО позитивно корелира са СДИ, поготово у земљама које су извршиле реформе и једновремено са уласком у ЕУ ушле и у НАТО.

[43] Ibid., стр. 157-158.

[44] Стивен Е. Мајер, “Мит о Алијанси“, Политика, 22.02.2010. Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/mit-o-alijansi.html /25/02/2017/

[45] Ibidem.

(Наставиће се…)