У Србији се често чују мишљења међу обичним народом: – Нећемо ми гинути у новим ратовима, нећемо на Хрвата, на муслимане… за све су криви политичари, они нас хушкају на рат, немојте дати да вас заведу… Јасно је зашто просечан Србин тако размишља, али просечном Србину није јасно да Хрвати и муслимани тако не размишљају. И није му јасно зашто не размишљају тако. Разлог је врло једноставан, однос Хрвата и муслимана према Србима се заснива на три темеља, три лажи:
„Великосрпска политика“
“Великосрпска политика” је лаж коју је 19. веку измислила Аустро-Угарска.
Како није имала колоније по свету, Аустро-Угарска је једино могла колонизовати Балкан. На путу Бечких колонијалних амбиција стајала је мала краљевина Србија. Срби су били једини народ који се сам ослободио од Турака. Румнима су помогли Руси, Грцима Енглези, а Срби су потпуно самостално изборили своју слободу. Но, већина Срба тада је живела изван те ослобођене српске државе, углавном на просторима под турском окупацијом.
Како је Турско царство бивало све слабије, било је само питање времена када ће се сви Срби ујединити у једну државу од Босне и Херцеговине до северне Албаније (тада још не постоји албанска нација, само разна племена која ни не причају исти језик) и Македоније (Старе Србије). Србија није имала ни најмање претензије да у своју државу укључи и Крајину и Далмацију које су тада насељене готово искључиво Србима, али је зато Аустро-Угарска хтела и Босну и Херцеговину и Србију, Црну Гору, Македонију. Сваки покушај Срба да се обране од великогерманске експанзионистичке политике Беча, Аустрија је прогласила “великосрпском политиком”.
Кад је у другој половини 19. и почетком 20. века почело велико католичење Срба и превођење у Хрвате, сваки Србин који би се томе одупирао био би проглашен “великосрбином”. А чак и када би Србија била у границама тзв. Велике Србије, од Македоније до Карловца, то опет не би била велика Србија јер је етнички простор Срба у средњем веку био далеко већи. Душанова Србија излазила је на три мора, према генетичким истраживањима, а и језично, северна Албанија, део Румуније и Бугарске је и данас насељен Србима.
Румуни су до 19. века причали славенски, део Бугарске који се наслања на Србију и данас говори дијалектом ближем српском језику него бугарском, северна Албанија је пуна српских топонима који на албанском не значе ништа.
Према томе, за Беч и Ватикан, сваки покушај Срба да се обране од њихових колонијалистичких аспирација био је проглашаван великосрпском политиком.
„Великосрпска хегемонија“
„Великосрпска хегемонија“ је лаж коју су измислили комунисти.
Након што је победничка српска војска ослободила Словенију, Хрватску, Далмацију, Славонију, Крајину, Босну и Херцеговину и Војводину и створила Југославију, где је Хрватима и Словенцима дала пуну равноправност, настала је друга лаж, она о великосрпској хегемонији. Комунистичка партија је по директивни коминтерне (централно тело свих комунистичких партија света) оптуживала Србе да владају Југославијом. Комунисти су као највећег противника свог доласка на власт видели Србе, народ са слободарском и државотворном традицијом који није трпео тоталитарне режиме.
Колико је њихова оптужба о великосрпској хегемонији била сулуда види се из следећих података: Загреб је имао највећи индустријски, популацијски и економски раст у краљевини Југославији и у својој историји за те 23 године „великосрпске хегемоније“ од 1918. до 1941.године. У Хрватској је само до 1932. подигнуто 27 одсто од свих укупних индустријских постројења у Југославији, а у Србији само 14 одсто. Од укупно инвестираног капитала Хрватска је добила 37 %, а Србија 17 %.
Хрватска је просечно плаћала по становнику 713 динара, док је југословенски просек био 777. Порез на земљиште у Србији је био двоструко већи него у Хрватској (5,56 : 10,53).
Иако су Хрватска, Словенија и Босна учествовале у нападу на Србију у Првом светском рату, Краљевина Југославија је немачку ратну одштету равномерно поделила на све делове Југославије.
Хрвати су чинили 23 % становника Краљевине Југославије, а свугде су били заступљени изнад просека.
Од свих судија, Хрвати су чинили 28%, односно касационих судија 40%, судија управних судова 34% и државних саветника 24 %. У читавом низу виших државних служби, Хрвати су учествовали са 29,74 %. Учешће Хрвата међу учитељима народних, основних и виших школа било је 26,1 %, учитеља грађанских школа 41,4 %, учитеља гимназија 27,1 % и учитеља учитељских школа 28,1 %.
Иако је на Београдском универзитету студирало 3.000 студената више, Краљевина Југославија је Загребачком универзитету давала 96% више средстава.
1918. кад је ушао у краљевину Југославију Загреб је био провинцијски градић који није имао ни 80.000 становника. 1941. Загреб је имао преко 300.000 становника.
Краљ Александар изградио је пола Загреба, отворио Загребачку филхармонију, фабрику електричних инсталација, Зоолошки врт, тржнице Долац, хотел Еспланаду, хотел Дубровник, пругу Загреб – Сплит, радио станицу, телефонску централу, католичко сјемениште, градско купалиште, далековод до Карловца, огроман стамбени блок највећи у историји Хрватске (цели центар Загреба), нове пруге, први „облакодер“ у Загребу и Хрватској, комплекс школа у Крижанићевој, Фабрику електричних сијалица, километре трамвајске пруге, нове стамбене комплексе на Трешњевки и Трњу који су до тада били села, железнички мост преко Саве, Ребро…
Према томе, сваки покушај Срба да одрже функционалну Југославију, слободну и независну, био је од комуниста, а касније и фашиста проглашаван „великосрпском“ хегемонијом.
Историја је показала да су Словенци, Хрвати, Муслимани, Македонци (и остале полуизмишљене нације) свој златни период – и економски и културолошки и социолошки – имали само у Југославији. Као што је Европа док је сарађивала са Русијом економски јачала и напредовала, а од када је увела санкције пропада, тако су и јужнословенски народи боље живели у заједничкој држави са Србијом.
Али, Америка Европу плаши Русијом, а јужнословенске народе Србијом.
„Великосрпска агресија“
Трећа антисрпска лаж је она о „великосрпској агресији“ коју су измислиле сепаратистичке елите у СФРЈ.
По тој лажи коју су измислили Туђман и његови западњачки налогодавци, за рат нису криви Хрвати коју су растурали Југославију, него Срби који су били против растурања Југославије.
За рат није крив Туђман који је избацио Србе из устава, који је извршио етничко чишћење Срба из хрватских градова и агресију на Крајину, него Срби који су се бранили. Није крив Туђман који се борио за уништење Југославије него Милошевић који је био за то да се у уређење Југославије не мења. Срби нигде нису прешли прагове својих кућа, а криви су за агресију.
Срби који су у Книну чинили 96 % становника, извршили су агресију на тај исти Книн, ваљда су сами себе окупирали?
Док су Срби певали о братству и јединству, Католичка црква је организирала оргомне проусташке митинге још од седамдесетих година које комунистичке власти нису забрањивале. 1971. почеле су масовне демонстрације у Хрватској, тзв. Маспок у којем се Србима из Хрватске претило прогоном. Где је био Милошевић 1971.?
На изборима 1990. хрватски народ је гласао за Туђмана и ХДЗ који су у свом програму имали излазак из Југославије, а Срби у Хрватској су гласали за СДП који је у свом програму имао останак у Југославији.
Према томе, сваки покушај Срба да бране своја вековна огњишта у Хрватској и Босни проглашен је „великосрпском агресијом“.
Хрвати и муслимани тврде да Срби већ више од 100 година проводе великосрпску политику, хегемонију и агресију. Зато је данас у Хрватској 4 % Срба, а 1910. их је било 25 % (само православних, без католика који су се изјаснили као Срби).
Зато је данас у Босни 30 % Срба, а 1895. их је било 98 % (од тога православних 43 %).
Докле год те три лажи буду темељ односа Хрвата и муслимана према Србима, западним центрима моћи неће бити тешко да их покрену у нове ратове против Срба.
Ове три лажи су идеолошки оквир за све ратове на Балкану последњих 100 година.
И за све нове ратове које ће доћи.
Срби, јесмо ли тога свесни?
Извор: intermagazin.rs