Константин Николајевич Леонтјев (1831-1891.) један је од значајнијих руских философа друге половине XIX века – мислитељ чији живот није тако лако свести на штуру уводну биографију. Зато нам савест неизбежно налаже да, пре свега, нагласимо узалудност сваког покушаја да живот човека сажмемо у пар реченица, између године доласка и одласка – јер сваки је човек много више од тога… А, живот Константина Леонтјева је уистину био особен: племић по рођењу, лекар по позиву, добровољац у Кримском рату и потоњи дипломата са службом на Балкану. Мислилац донекле близак славјанофилству (према Сергеју Левицком, док се Николај Берђајев уздржава од такве оцене), иако ће по одређеним темама битно одступати од идеала славјанофила прве генерације. Ипак, остаће занавек заинтересован за судбину словенства о коме ће размишљати, писати и чија ће га судбина итекако болети. Следбеник је Николаја Данилевског, човека изразито конзервативних схватања и несумњивог противника либерализма. Ширину своје мисли Леонтјев је доказао успешним романима (надахнуће је налазио и у животима турских хришћана), као и геополитичким прогнозама, које је сместио у филозофско-богословске радове, а неки од његових закључака су послужили као основа за евроазијски покрет. Леонтјев, Православни хришћанин, који је позивао на сарадњу Руса са источним, азијским народима, а своју искрену веру посведочио и примањем монашког чина у Оптини пустињи, пар месеци пред смрт. Преминуо је од пнеумоније као монах Климент, остављајући иза себе дело вредно промишљања.
Уједно и славјанофил и критичар Словена, познат по песмистичној формули да „словенство постоји, али да славизма нема”, Леонтјев је једино у неговању византизма видео залог будућности Русије и опстанка балканских хришћана. Ове мисли најјасније је изразио у познатој студији Византизам и словенство (1875.) и зборнику Исток, Русија и Словенство (1885-86.). Његово дело се заснива на личном искуству дипломате који је годинама, свакодневно, имао прилику да сусреће представнике балканских народа (најчешће Грке и Бугаре), да упознаје народне карактеристике, међусобне односе, као и процесе обнове њихових држава и токове њихових друштава. Искусном оку научника-дипломате нису могле промаћи бројне мане балканских хришћана и он је о њима писао упозоравајући руску јавност о не тако идиличној слици на Истоку.
Његове забелешке, данас доступне и на српском језику, остале су сведочанство љубави и разочарења једног славјанофила, чији се снови нису поклопили са стварношћу у коју се лично уверио на Балкану. Оне су својеврсне јеремијаде – редови горке туге за народима чије се политичке елите, према Леонтјеву, подражавајући туђе узоре, одричу својих самобитних словенских основа друштвеног живота.
Као и рани славјанофили, Леонтјев је веровао да обнову словенских држава на Балкану мора пратити и васкрс њихове духовне културе. Штавише, сматрао је да Православље, које је видео као кључни чинилац у стварању словенских држава у Средњем веку, ту улогу мора да одигра и у новом.
Циљ овог текста није искључиво да преприча дело великог писца (као да је то могуће), већ да издвоји оне мисли, које се чине занимљивим и пророчанским у односу на судбину Срба у минулом веку; оцене су, можда, грубе, али ваља их изнова промислити и, поучени историјским искуством прошлог века, из њих извући одређене закључке. Православље се, према Леонтјеву, не би смело маргинализовати и гурати у – модернистички речено – секуларну сферу, већ је неопходно пригрлити га као извор надахнућа за устројство државе и друштва. Овакав византизам, Константин Леонтјев је видео као неопходност у заштити народне словенске културе пред налетом западне која се, као и у данашње време, представљала као универзална. „Византијски дух, византијска начела и утицаји, као сложено ткиво нервног система, у потпуности су прожели читав великоруски друштвени организам”, наглашавао је Леонтјев, при томе истичући православни царизам и аристократију која има васпитну улогу у народу, као кључне тековине ромејске цивилизације које су одредиле живот Русије. Даље, писао је да је такав „византизам дао снагу (Русима) у борби с Пољском, са Швеђанима, са Француском и Турском. Под његовим окриљем”, настављао је, „ако му останемо верни, имаћемо снаге да издржимо и притисак целе интернационалне Европе…”
Међутим, на Балкану је Леонтјева чекало другачије чињенично стање. Млади бугарски национални покрет јачао је, али не под заставом византијског лика Спаса, већ егалитарних вредности којима се Леонтјев толико противио. Леонтјев је то увидео и у испровоцираном бугарско-грчком спору, започетог из жеље бугарских првака за националном црквом (Егзархијом), по цену раскола са Васељенском патријаршијом.
Леонтјеву је тадашње држање бугарских првака дало повода да закључи да бугарској елити у овом црквеном питању није на уму православна вера, већ национални рад за ослобођење, који може бити у оквиру Цркве, али и против ње.
Нагласићемо да је Леонтјев тежио да упозна не само предводнике бугарског националног покрета, већ и просечног бугарског човека за кога је сматрао да, ипак, поседује мање верског жара од просечног Великоруса. Све ово довело је до мрачних прогноза: бугарски прваци, иако номинално хришћани, почињу рад на националној обнови расколом и тешко да се може веровати да ће се у скоријој будућности вратити православним основама живота. Тако је Константин Леонтјев констатовао да код Бугара не види ништа конструктивно и стваралачко, већ само негацију – и то оног византизма који је уткан у сâме темеље Руског царства које је, природно, неопходно за опстанак Словена.
У радовима Константина Леонтјева најчешће се могу прочитати анализе бугарског и грчког народа, док се са Србима није сусретао у тој мери. Једном приликом Леонтјев признаје да Србе мање познаје. Међутим, неке опште карактеристике положаја српског народа у XIX веку биле су му познате. Општа политичка и културна расцепканост српског народа довела је до „несразмерне разнородности историјског васпитања”. Даље, Леонтјев жали што Срби нису успели да сачувају ни старосрпске одлике свог друштва. Слично је мислио и Александар Гиљфердинг, такође славjанофил, који је био разочаран нестанком традиционалне српске задруге, као и наш социјалиста, Светозар Марковић. Срби, према запажањима К. Леонтјева, потпуно напуштају своју живописну одећу и фолклор. Овај спољашњи вид прихватања западних обележја није мимоишао ни војна лица која су, како писац примећује, „одевена на аустријски начин”.
Ипак, Леонтјев Србе не поистовећује са Бугарима чији је национални препород лако могао да их одведе и у црквени раскол. Та оцена ни не би била тачна, будући да је српским црквеним великодостојницима одувек била блиска идеја о обнови државности и да су, по нестајању средњовековне државе, и они сâми настојали да преузму одређене државне дужности. Тако је српски црквено-народни живот у Хабзбуршком царству био организован од стране карловачког митрополита који је неретко покушавао да се позиционира и као caput nationis, док у Црној Гори влада отворена теократија, а у Смедеревском санџаку и свештена лица учествују у Устанку. Међутим, ако српски државни препород није почео тако грубим кршењем канона као у случају Бугара, поштење нам налаже да се сетимо да су власти, недуго по обнови модерне Краљевине из ње прогнале српског митрополита. „Чему се може надати наша црква у овим земљама од иноверне и иноплемене владе, кад у Србији једноверна и једоплемена влада тако поступа са њом”, питао се Никанор Грујић, један од најзнаменитијих српских владика у Хабзбуршкој монархији.
Своје мисли Леонтјев износи јасно и научнички прецизно. Ипак, његово дело није лишено отиска оног људског које је потицало из дубине изневерених нада искреног славјанофила. Тако Леонтјев кличе надањима и вери у словенство свог претходника Алексеја Хомјакова, једне од најсветлијих личности у историји православне мисли у протекла два века – „надањима да ће по помрачењу турског полумесеца одмах синути православно Сунце на хришћанском Истоку”. Рани славјанофили видели су културе словенских народа у свом најчистијем, идеалном виду и веровали су да ће се политичке елите тих народа држати управо тих свештених корена у свим својим деловањима. „Како то да нисмо могли да схватимо да један бугарски учитељ, трговац, лекар, депутат, чак и министар из реда сељака или трговаца, није у стању да разуме и пожели оно што су тако добро разумели и желели Кирејевски, Хомјаков и Аксакови?…”, пита се Леонтјев и наставља, дубоко проживљавајући следеће сазнање: „Не осећају они то, не осећају оно што ми осећамо!”
Може се рећи да је Леонтјев оно словенско претпостављао Словенима. „По мом мишљењу, не треба хвалити и волети Словене, већ оно специфично словенско у њима, што их разликује од Запада, што их одваја од Европе”, говорио је. Међутим, код Бугара је у другој половини XIX века мало шта словенско успео да пронађе и то га је довело до преиспитивања безрезервне подршке Русије овом балканском народу. Верујући да је бугарски народ пошао путем који је одрицао сваку важност византизма, сматрао их је опасним по Русију и њено велико државно здање. Тада се пред Леонтјева поставила следећа дилема: крв или простор – крв (сродство, у овом случају Руса и Бугара) није довољан интегративни фактор у будућим панславистичким државним конструкцијама. Уместо тога, неопходна је заједничка идеја која ће повезати крвно сродне народе у заједницу духовног сродства. Дух, а не крв, сматрао је Леонтјев, има превагу. Идеју (славизам) која би обухватила све словенске народе није нашао ван оквира византизма, Православља, што му је дало повода да запише да је панславизам неизбежност, али да је само Православни панславизам спасење. Нажалост, судбина државне заједнице јужних Словена показала је управо мањак уједињујућег фактора, уједињујуће идеје чији је недостатак означио и трагичну пропаст државе у крви. Леонтјеву се може приговорити да је, ако не исувише умањивао значај крви, онда свакако запоставио значај колективно несвесног и сâмих психичких обележја словенских народа који су уз подстицај византизма дали оно, што називамо Православним словенством.
Међутим, проћи ће још пар деценија док знаменити руски научник Георгиј Федотов не објави своје Светитеље старе Русије у којима је показао сву особеност Православља на словенском тлу. Такође, општи је утисак да је Леонтјев у извесној мери био неправедан према ослободилачким тежњама балканских народа. Међутим, дело Константина Леонтјева, и уз све замерке, остаје значајно сведочанство о човеку чија је лична драма везана за судбину словенства. Његове оцене и анализе могу се учинити грубим, али не и злонамерним ако се схвате правилно, као дело славјанофила који их не изговара ликујући, већ да упозори – да, како сâм каже, олакша души својој. Схваћене само као јеремијаде, ове речи вапијућег у пустињу постижу циљ и постају смернице ка духовној обнови која ће бити достојна племените мисли Хомјакова и Кирејевског.
ИЗВОР: https://www.geopolitica.ru/sr/article/leontjev-pravoslavlje-kao-izvor-nadahnutsha-za-ustrojstvo-drzhave-i-drushtva