ПРОФ. ТОДОР ВУЛИЋ: О СРБИМА У ДЕЛУ СУКОБ ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Семјуел Филипс Хантингтон (1927 – 2008) је био амерички политиколог и професор политичких наука универзитета Харвард и Колумбија. У свом чувеном делу „Сукоб цивилизација“ објављеном у часопису Forin afers 1993. говорио је и о Србима. Ових је дана након почетка бурних дешавања у Европи често цитиран аутор. Шта нам је као нацији у том делу поручено?

(…)На крају рецимо нешто и о Хантингтоновим опсервацијама о Србима и Србији у контексту његовог Сукоба цивилизација. У овој студији, он Србе спомиње на чак 47 страница или у просеку на свакој седмој страници и за разлику од Грка, недвосмислено нас сврстава у оквире православне цивилизације. (Грчка је по њему „аномалија“ и „православни аутсајдер у западним организацијама“ – Хантингтон, 2000: 181).

Могу наши европејци да упражњавају и сањају западњаштво до миле воље, међутим, према том њиховом Западу они су, чак и у односу на Грке, аутсајдери и аномалија на квадрат. Међутим, они су и врло употребљиви, али само као корисни идиоти и пета колона НАТО окупатора. Њихов конвертитски идеал – Србија у ЕУ, Србија у НАТО – је шарена лажа и још шаренија шећерлема коју им Запад обећава, а та шећерлема, пошто је виртуелна, ефикасно чува њихове блиставе зубиће од (малигног руског) каријеса. Србија ће бити примљена у ЕУ на светог НИКАД-а, само то нашим безалтернативним европејцима нема ко да саопшти.

Наравно, као учесницима Првог међуцивилизацијског рата, Хантингтон оним другим неевропским Србима посвећује дужну пажњу, али у тим његовим опсервацијама, као да му је CNN био примарни или чак једини извор. На пример: Хантингтон своје читаоце обавештава када су Срби почели свој језик називати српски и када су почели да пишу ћирилицом: „Срби, с друге стране, свој језик данас (после 1991 – примедба аутора) зову српски, а не српскохрватски и са западног писма својих католичких непријатеља прешли су на ћирилично писмо својих руских сродника“ (Хантингтон, 2000: 70). Шта ли би на ово рекао Вук Караџић? Или: „Босански Срби постали су екстремни српски националисти идентификујући се са Великом Србијом, Српском Православном Црквом и широм православном заједницом“ (Хантингтон, 2000: 298).

Дакле, у ова два цитата су побројана општа места српског космичког злочина и греха: прво Велика Србија (која би објединила српске етничке територије, као што Италија без префикса велика обједињава Италијане, Норвешка Норвежане или Пољска Пољаке); затим Српска Православна Црква, са којом се, гле опет злочина, Срби из Босне идентификују (а са којом би се другом црквом иначе требали идентификовати); српски језик, (наводно руска) ћирилица – све страшно да страшније не може бити. Заиста еклатантни примери екстремног српског национализма?

 Да не би били оличење нациналистичког зла, Срби за почетак треба да пристану да живе у малој Србији, коју им је тако великодушно одредио Берлински конгрес 1878; да клањају окренути Меки или Ватикану; да говоре хрватски (евентуално „црногорски“ или „босански“); да пишу латиницом и да мрзе све што је руско, укључујући Достојевског и Чајковског. Дакле, све оно што Србе у идентитетском смислу одређије је спорно, јер управо то што је спорно спречава њихово културно конвертитство у безалтернативне европејце, или другим речима – у аутсајдере и аномалију.

После тог српског екстремно националистичког злочина у одбрани сопственог културног и националног идентитета и интереса, следи наравно и легитимно питање: „ Ако је ваздушна моћ Запада могла да се користи као одговор на нападе сунитских муслимана на шиитске муслимане и Курде, зашто она такође није употребљена као одговор на нападе православних Срба на босанске муслимане“ (Хантингтон, 2000: 279).

Исто то је, према Хантингтону, питао и Сингапурац индијског порекла Кишоре Махбубани, једно време председник Савета безбедности Уједињених нација: „Многи који живе изван Запада виде да ће Запад извршити брзу одмазду према небелим Ирачанима или Сомалијцима, али не и белим Србима, што је опасан сигнал по било ком стандарду“ (Хантингтон, 2000: 64). И сад нека неко каже да у односу на Ирачане и Сомалијце нисмо били привилеговани?

Међутим, када  нас је коначно ваздушна моћ Запада на хистерично тражење CNN јавности и лично Џоа Бајдена сравнила са земљом, то је било само у складу са западним стандардом. Нема код Западњака бело-небело; све је код њих црно. А какви су по Хантингтону били ти босански муслимани због којих (и њима сличних), пo свеопштем мишљењу „светске“ јавности, заслужисмо толике бомбе? „У Босни, муслимани су водили крвав и ужасан рат са православним Србима (нису са него против Срба, и то у савезу са Турцима, Саудијцима, Иранцима, Хезболахом и НАТО-ом, као активним учесницима у том сукобу – примедба аутора), и били ангажовани у насиљу против католичких Хрвата“ (Хантингтон, 2000: 283). Дакле, пошто су муслимани били насилни према Хрватима – Србе треба бомбардовати! „Одмах по избијању рата босанска влада је позвала муџахедине.  […] Ту су биле и јединице из иранске Републиканске гарде и многи који су се борили у Авганистану“ (Хантингтон, 2000: 318). Дакле, пошто су у помоћ муслиманима из Босне дошли муџахедини – Србе треба бомбардовати! „У јесен 1992. герилци из шиитског либанског Хесболаха стигли су да обуче босанску војску“ (Хантингтон, 2000: 318). Дакле, пошто је у Босну стигао и Хезболах – Србе треба бомбардовати! „Босанска влада је користила муџахедине за ꞌтерористичке, илегалне и изненадне активностиꞌ“ (Хантингтон, 2000: 318). Дакле, пошто је „Босанска“ влада упражњавала тероризам и друге илегалне активности (чак и против сопственог народа) – Србе треба бомбардовати! Хантингтон цитира и Изетбеговићеву Исламску декларацију у којој овај пише: „ꞌНе постоји ни мир ни коегзистенција између исламске религије и неисламских политичких институцијаꞌ. Када је исламски покрет довољно снажан, он МОРА преузети власт и створити исламску републику“ (Хантингтон, 2000: 318).

Пошто Срби из Босне нису одушевљено пристали да живе у таквој републици са председником Изетбеговићем на челу – Србе треба бомбардовати! У завршници, Хантингтон објашњава и зашто су Американци стали на страну босанских муслимана иако су се Срби борили против архинепријатеља Запада: иранске Републиканске гарде, Хезболаха, авганистанских талибана и разноразних исламских калифата. „Амерички идеализам, морализам, хуманитарни инстикти, НАИВНОСТ и непознавање Балкана довели су Американце до тога да буду за Босанце, а против Срба“ (Хантингтон, 2000: 322). На ово објашњење би чак и „Босанци“ рекли – аферим. Ако је и од професора универзитета Харвард и Колумбија, ипак је превише(…)

Део чланка : Семјуел Хантингтон – Сукоб цивилизација, Археофутура