Многи људи у земљи и иностранству не схватају шта се то тачно догађа протеклих месеци у нашој држави Србији. Можда је време да саслушамо човека који говори о томе као историчар и универзитетски професор, одговорно, са великим политичким и академским искуством, по оној епској „ни по бабу, ни по стричевима…“, реално и трезвену у времену страшних дезинформација које колају друштвеним мрежама. Само за трезвене и озбиљне људе ма ког политичког убеђења.
Блокаде факулетета у Србији трају од 2. децембра 2024, повремени протести од Нове године. До сада блокадери су успели да зауставе рад универзитета – испрва недемократски и силом, али данас је та тоталитарна дистопија стекла масовну подршку студената. До сада није дошло да назнаке краха режима. Штрајк у школама није успео, осим у београдским гимназијама, претворио се у жалосну пародију самовлашћа и злоупотребу малолетника. Адвокати штрајкују по жељи – једна од главних перјаница им је онај који је по налогу режима разбијао Народну странку Вука Јеремића. Штрајк пољопривредника до сада није имао значајније резултате. Проглашена је победа „генералног штрајка“ проглашног у петак 24. јануара, али је свуда па и у центру Београда велика већина преузећа, продавница и државних служби радила. Тамо где се подршка потписује, рецимо на презаштићеним научним институтима, потписује око половине запослених.
Нејасни студентски захтеви, у суштини засновани на некрополитици, пробудили су нешто дубоко у нашем друштву, родитељско. На Београдском универзитету међу професорима више нема опозиционара и демократа – данас онај ко хоће да буде активан треба да „наступи као родитељ“. Постоји рецимо „Удружење професора за подршку студентима у блокади“ – као удружење родитеља малолетних играча америчког фудбала, или удружење навијачица – чирлидерсица.
Најнеобичнији утицај, можемо да кажемо и успех, блокаде је крах унутрашње организације Српске напредне странке. Пре свега на универзитету ова странка никада није била јака, али деценијска власт свакако је уз њу приљубила све могуће каријеристе и опортунисте који у сваком друштву овог света чине важан сегмент младих људи на студијама. Њих практично више нема. Режим се осипа на свим странама. Мање је необично што на факултетима у овом трентуку има више мађарских и хрватских родољуба него српских. Перјанице српског национализма или су се затвориле у своје кабинете, твитују или пишу по порталима, или су – попут националног рефоматора Професора Мила Ломпара – умислили да су Коштуница из 2000. године, па су похитали да се препоруче политибироу предвиђених власти у Србији – удружењу „Проглас“. Чујемо да ће у случају нерегулисаног пада Вучићевог режима професор Ломпар бити кандидат новонастале опозиције за председника. Иако је реч о врхунском интелектуалцу и познатом професору, изгледа на основу наступа са антисрпским странама и интервјуа Ђукановићевој Побједи, да је професор Ломпар заборавио да нема иза себе странку или коалицију, већ да улази у државну политику као Ћосић 1992. године. Само Ћосић је онда био марионета домаћег режима, не странаца. Познајем професора Ломпара и високо га ценим, сарађивали смо некада давно. Зато бих желео да поручим цењеном професору: „Поштовани професоре, ако себи дозволите да постане Сејдо Бајрамовић или Здравко Кривокапић неке антисрпске власти, то неће допринети ни Вашем угледу ни месту у историји. Молим Вас, уважени професоре, досетите се шта значи бити председник без скупштинске већине. Такође, унапред Вас молим за опроштај, али и наш коректан однос ће након Вашег уласка у такву власт заувек нестати.“
Режим је до сада показивао стабилност. Упркос идеолошкој и програмској пустоши у коју се одавно претворио, претходно разарајући и корумпирајући опозицију, поред масовне издаје и дезертирања оних које свих ових година привлачи – каријериста, криминалаца и егзибициониста. Супериорна организација, која се пре свега огледа у медијском и мрежном рату, те тоталитарна форма и бесмислени захтеви блокадера, учинили су режим рањивим и у потпуности изгубљеним.
За разлику од протеста из 1991. и 1996. ова блокада одиграва се у изборној години у САД. Јасно је да је нова администрација постигла споразум са својим претходницима – компромис се види у омогућавању председнику САД Трампу да изврши део унутрашњих рефоми и његовој спремност да оствари континуитет извесних политика, између осталих спољне. У том контексту треба посматрати догађаје у Сирији, Грузији, Словачкој, Србији и Црној Гори. Упркос подршци САД и Русије институционалним решењима из једне од званичних изјава владе САД види се да је у изгледу заузимање институција од стране болкадера. Тако ваља посматрати и блокаду најважније раскрснице у Београду. Од почетка је јасно да нема довољно снаге за револуционарну смену режима. Ипак, слабости режима, његова нестабилна популиситичка и масовна политика, пружају могућност да у случају меке нове несреће, рецимо пада Палате Београд („Београђанке“) или рецимо деловања режимских снајпериста који из сасвим неразумних разлога пуцају на блокадере, довели би до брзог пада власти.
Будући да пратимо ширење демокартије од Сарајева 1992, преко Кијева 2014, до Тбилисија 2024. можда једном исти сценарио негде и не успе. Можда би зато било добро да владе САД и њихових сателита из Квинте покажу уздржаност. Сигуран сам да би сваки минер и стрелац недостајао у држави у којој у миру њени грађани годишње убију у просеку 20.000 невиних цивила.
Приредио за вас Петровград.орг