Данас смо дошли овде не само да обележимо тај најстрашнији дан у новијој истрорији, него и да посведочимо пред свима да је сваки злочин вечан и да не може да се заборави и оправда, а најмање да може да слави, рекао је председник Србије Александар Вучић у Бачкој Паланци на обележавању Дана сећања на све страдале и прогнане Србе током „Олује“.
Србија је данас, у име својих, проговорила, и то без трунке мржње, без позива на освету, без жеље за било чим другим осим за истином, и елементарном правдом, поручио је Вучић.
„Србија је проговорила оном правдом због које и данас понављам оно што најмање желе да чују. Да никаквих Олуја, за Србе, зато што су Срби, више никада неће бити. И да ћемо стајати уз свој народ, за свој народ, не угражавајући никог, не претећи ником, али и не дајући на себе и своје. И немамо ми чега више да се стидимо, зато што смо Срби“, поручио је председник Вучић.
У Бачкој Паланци су, указао је, сви Срби и њихови политички представници, из БиХ, Републике Српске, Црне Горе, и из Хрватске, и сви Крајишници, каже, где год да живе, од Бусија до Канаде, од Футога до Аустралије, треба да знају да нису сами и да Србија можда и може без Крајине, али без Крајишника не може.
„Драги пријатељи, Крајишници, данас смо дошли не само да обележимо тај најстрашнији дан у нашој новијој историји, дан у којем је отпочела голгота читавог једног народа, народа на чија леђа је натоварен крст рода, порекла и вере, и народа који је шибан мржњом, него и да посведочимо, пред свима, а поготов пред онима који су заборавили, намерно или случајно, да је сваки злочин, вечан и да не може ни да се заборави, ни оправда. А најмање може да се слави – рекао је председник.
Он је упитао да ли неко може да замисли оне који ће да славе Јеленине сузе, девојке која је преживела „Олују“.
„Ако им је да славе, нека славе, а ми можемо са много поноса да гледамо у будућност, не само због Тесле и Милутина Миланковића, већ и због Крајишника који су овде код нас и који су будућност Србије и света. Када убијеш некога данас, убио си га и сутра; када прогнаш некога данас, прогнао си и његово јуче, прогнао си сваки детаљ читавог његовог живота, сву његову прошлост, сваки његов боговетни дан и сваки трен читавог његовог постојања. И нема оквира у који то може да се смести. Нема рама, нема одреднице, за нешто што је заувек ту, и у нама, и око нас. И није никаква случајност што су датуми, злочина због различитости, због вере и нације, исти. Нацисти су 4. августа 1944. године, провалили у сигурно скровиште јеврејске девојчице Ане Франк и одвели је у логор, да умре. Они који су, на исти тај дан, 4. августа 1995. године провалили у Крајину, убили више од две хиљаде људи и 250.000 прогнали, само су поновили исту ствар. Исти злочин против некога ко је различит, има другчије име, порекло и неког свог Бога. И у оба случаја, једина кривица и Ане Франк и Срба из Крајине била је не нешто што су урадили, него нечије убеђење да ће, без њих, нека земља, неки људи, бити лепши и бољи. У оба случаја тражено је и примењено коначно решење. У оба случаја, они који су другачији, оптужени су за само своје постојање. И није пука коинциденција то што је Хитлер, 1919. године оптужио Јевреје за то што се „множе“, и што је исту ту реч – „множили су се“, употребио Туђман, у свом говору у празном Книну, ослобођеном Срба, од сопствених становника. Мотив је, дакле, вечан, исто као злочин који је проузроковао. Мржња, у својој ирационалности, не препознаје ни време нити било какав крај, осим оног, коначног, да некога нема“.
Председник Србије је навео да је мржњи „довољно што „Србин“, и „српско“ да спали све у Кистањама, Лунићима, Ружићима, Ђитићима, Кућима, Крикићима, Трескавици, Цивљану, у Доњем Лапцу, Бенковцу, Цетини, Книну, Двору, Србу, Глини. . .“
„Код Дрниша су убили штене, недалеко од усташких Чавоглава, под оптужбом да је „српско“. Убијали су и краве, вадили им очи, просипали дроб, и остављали их у центру српских села, као опомену, и јасну поруку – не враћајте се. Делили су летке, са обећањем да ће они, који се усуде опет у Хрватску, да буду заклани. Бомбардовали су колоне избеглица, пљували их и каменовали, силовали, убијали крај кућа и крај пута, потрудивши се да пир буде крвав, и да нико, од Срба, не оде из Хрватске, без казне. Казне која му је додељена само зато што је Србин. И ако то није намера, шта је онда намера? Ако то није етничко чишћење, шта је онда етничко чисћење? Ако то није злочин, највећи злочин од свих злочина, злочин због крви, нације и вере, како, онда тај злочин изгледа? Не знам. Али знам да данас славе, и да никога, претходно, бар из пуке пристојности, за тај злочин нису казнили. И неће. Баш као што неће никада да признају Јасеновац, и све његове жртве, и као што неће да признају да су убили више стотина хиљада Срба током Другог светског рата, када су, по први пут, стварали независну државу Хрватску, само за Хрвате и ни за кога другог. Но, то су они, и то се сигурно неће променити. Али нешто друго, сасвим сигурно хоће. Србија се мења. Србија, која јако дуго није схватала да трагедије не почињу када се не разумеју речи, него када се не разуме ћутња. И ту ћутњу, тешку ћутњу свог народа, својих Крајишника, нисмо разумели, превише дуго, готово пуних 18 година. И ћутали смо на ту ћутњу, плашећи се да кажемо ништа друго, него оно што јесте. Нисмо смели да кажемо, „злочин“. Ни да кажемо, „погром“. Ни да кажемо, „чишћење“. Ни, „истребљење“, „убијање“, „силовање“, „паљење“, „пљачкање“. Данас, смемо. Данас је Србија, у име својих, проговорила. Данас Србија говори у име свих Крајишника. Без трунке мржње, без позива на освету, без жеље за било чим другим осим за истином, и елементарном правдом. Оном правдом због које и данас понављам оно што најмање желе да чују. Више никада никаквих Олуја, за Србе, зато што су Срби, неће бити. То је моја порука Србима и свима другима. И нећемо више, Милораде, бити само уточиште за наш народ, за наше Србе. Бићемо заштита за сваког од њих, стајаћемо уз свој народа, и никоме нећемо дозволити да га прогони и понижава. И немамо ми чега више да се стидимо, зато што смо Срби. Сувише је, драги Крајишници, великих Срба, а поготово великих Срба, из Хрватске, оних због чијих проналазака данас своју срамоту не славе у мраку, и без микрофона, да би се ми стидели. А како ћете Тесли да промените род, Тесли од оца православног свештеника и мајке Српкиње да кажете да није Србин? Него шта је? Као и Миланковић и велики Крајишници који овде живе. И ти Срби, и Личани и Кордунаши и Далматинци…нама су дали највише. Оставили су они, и Хрватској, своја велика дела. Али, још више су дали нама. Срби, Крајишници, донели су овде, у своју кућу, сав свој таленат, марљивост, сву генијалност тог крша у којем су се родили и који те тера на велика достигнућа, и дали нам, све то, онако као што деца дају родитељима – рекао је председник Вучић.
Његова светост патријар српски Иринеј, који је служио парастос, рекао је да је дан када се догодила хрватска војна и полицијска акција „Олуја“ један од најстрашнијих дана српског постојања на овим просторима.
Патријарх Иринеј истакао је да је то страдање било такво да се и небо постидело од недела људских.
„Страшна трагедија, та мржња која је почела у прошлости наставила се током „Олује“, а што је трагично – присутна је и данас“, рекао је патријарх Иринеј на централној манифестацији обележавања Дана сећања на убијене и прогнане Србе у хрватској војно-полицијској акцији „Олуја“, 4. августа 1995. године.
Он је навео да су се ту сабрали да обнове тужно сећање на невино пострадале, који су имали једину кривицу што су били Срби и што су припадали православној вери.
„То је био страшан дан наше историје. Оно што је најтрагичније они нису пострадали од руку неког непознатог народа нити непознате религије већ од браће хришћана који су припадали, са малим разликама, једној другој вери хришћанској“, рекао је патријарх Иринеј.
Према његовим речима, ово страшно зло неће донети добро никоме. Патријарх је нагласио да се и данас, после две деценије, Срби питају шта је тај народ руководило и мотивисало да дигну руку „на браћу своју са којима су дуги низ година делили поднебље и земљу“.
Српски патријарх је рекао да је једино институција Цркве могла да заустави то зло које је изненадило не само српски народ већ сав народ света, поготово хришћанске народе.
„Ако има неко ко је затајио и ко је могао да то зло заустави, то је била Црква. Нажалост, и њихова и наша трагедија. Да је то учинио неки непознат народ, можда би имали некаквог разумевања, али то је био народ са којим смо заједно живели, имали исту државу“, навео је патријарх Иринеј.
Према његовим речима, Црква која је позвана да шири љубав, народ који чита Јеванђеље, који се моли Богу и истом спаситељу, заборавио је коме припада и ставио се на сасвим другу страну која не може никада и ничим оправда.
Он је указао да је велика хришћанска врлина опростити као што Бог опрашта нама.
„То смо и ми позвани и надамо се да ће то бар некога покренути да размисли шта је било и да пожели да се такво зло никада више не поново и то не само код нас“, рекао је патријарх.
Он је додао да је опрост једини пут и начин да се зло излечи и одстрани, те пожелио да Господ дарује љубав да се зло, које је српски народ доживио, никада нигде не деси.
„Ми смо православни хришћани позвани да то (опраштамо) чинимо и чинићемо“, рекао јепатријарх Иринеј, те нагласио да се не види да друга страна тако нешто чини.
Петровград.орг