У историји имена градова, улица, тргова, споменика су обележја темељних, идентитетских, националних вредности. Историја заиста познаје термин многострукост у вредновању људи идеја и догађаја и увек је питање чега из те многострукости желимо да се сећамо, које вредности желимо да негујемо и којe вредности следимо. Два многозначна појма из наше националне и локалне историје су Зрењнин и Петровград.
После седам деценија колико град на Бегеју носи име Зрењанин, ово име је ушло у део идентитета оних који су у њему рођени али истовремено са падом владајуће комунистичке идеологије преиспитан је његов историјски значај. Покренуте су грађанске иницијативе у вези повратка симбола из грађанске прошлости коју поново живимо а која носи име Петровград. За заговорнике останка имена Зрењанин име Петровград се види као промена али за заговорнике имена Петровград то је повратак оном идентитету који је био и који је ближи ономе што наше друштво данас баштини. Баштина имена Зрењанин је комунистичка дикатура пролетаријата и та се симболика не може прикрити накнадном антифашистичком и аутошовинистичком интерпретацијом.
Зрењанин симболизује вредност антифашизма али Зрењанин симболизује и антивредност идеолошки искључивог комунизма, који је своје политичке противнике без милости елиминисао. Жарко Зрењанин, истина није дочекао крај рата, погинуо је у борби не само против фашизма него и за друго друштвено уређење. Дакле симбол Зрењанина је крајње амбивалентан јер се ради о борби против темељних вредности грађанског друштва парламентаризма и демократије, која се поново вратила на ове просторе. Као што је био предводник антифашистичког устанка у Банату он је био искориштен као „икона“ идеологије која је изградила поратни политички дискурс у СФРЈ и АП Војводини. Он је у правом смислу симбол антифашизма али и симбол победе комунизма у овом делу света. У потоњој историјској интерпретацији данашњих историчара “војвођанера” Зрењанин постаје симбол сепаратистичке политике покрајинског руководства у време распада Југославије. Он сам није био заговорник аутономаштва и војвођанерства како се оно види данас али се његово слагање са анационалним и национално погубним тезама КПЈ-у о опасности од великосрпске хегемоније у Југославији, може оценити као вредносно негативно у светлу стварања србофобије и формирања нових нација на тлу српског етноса.
Име Петровград симболизује национално – српску, монархистичку али ништа мање и грађанску и парламентарно – демократску идеју у овом делу Србије. Истовремено ово име симболише и антифашистичку борбу јер је иницијатива за његово доношење учињена 1934. године, непосредно пред убиство краља Александра Карађорђевића, прве жртве фашизма у ондашњој Европи. Владара Југославије су покушавали да убију и комунисти али је то фашистима пошло за руком. Градско веће Великог Бечкерека, упркос жестоком отпору пронацистичких ревизиониста, је упутило валидан и законит захтев да град понесе назив свог ослободиоца – Петровград. Почетком 1935. Краљевска банска управа Дунавске бановине и званично преименовала Велики Бечкерек у Петровград. Тадашње грађанство је овим чином трајно уписало ово име у темеље вредности овога града. Могао је он до тада у неслободи стотинама година носити неко сасвим друго име и може то и данас али тај тренутак назвања по ослободиоцу, просвећеном владару убеђеном демократи који се залагао за парламентарну монархију, остаје у историји као камен међаш, неуппоредива вредност.
Треба имати у виду заиста тежак положај државе Краљевине Југославије у тренутку доношења ове епохалне одлуке о назвању града Петровградом. У Европи су се демократије повлачиле пред облицима репресија и диктатура, црвених и црних. Можемо говорити да је и владавина краља Александра Ујединитеља била аутократска али морамо имати у виду општи историјски контекст аутократске Европе тога времена. Владар је прибегао и репресији према екстремним политичким и терористичким покретима, питање је да ли је имао избор. Тоша Рајић који је предложио Градском већу да се промени име, био посланик у парламентарној монархији свога доба а не некој идеалној демократској држави али је имао свести о потреби одбране државе и нације на простору Баната у тренутку када се млада држава сиочавала са унутрашњим и спољнополитичким проблемима. Краљевина Југославија није била идеална држава каквом се често представља Социјалистичка Југославија, у њој је било репресије, корупције, имала је заторе за политичке неистомишљенике али је то ипак била наша, заједничка држава која се борила са социјалним и политичким проблемима и одолевала им. Комунисти су тежили да направе нову и бољу Југославију али утопијски експеримент није успео. Национализам је оптужен у делу јавности за распад државе али су разлози за распад лежали много дубље.
Теза да име Петровград у садашњем друштву неминовно изазвати повећање етничке дистанце између већинског српског народа и мањина се намерно протура у нашој јавности од стране аутошовиниста из квазинаучних кругова. Зрењанин је неоспорно био по националности Србин али он је био интернационалиста и комуниста. Ставови Жарка Зрењанина о освети мађарској националној мањини у Бачкој у вези са познатим догађајима око рације 1942. који нису били ни мало толерантни се у историографији неког прошлог идеолошки искључивог времена свесно прећуткују, од стране заговорника останка имена Зрењанин. Они би заиста могли да повећају етничку дистанцу између нација у нашој мирној и толерантној средини. Краљ Петар нема хипотеку осветољубивог расположења према националним мањинама, његове епохе. Отуд чуде оптужбе да би име Петровград требало да повећа етничку дистанцу међу етносима на овом простору.
Заиста, ако би смо у закључку били реални, онда би смо рекли и то да име Петровград није само српско – већ и грађанско, хришћанско, светско и говори о хришћанском културолошком кругу, док је име Зрењанин заправо није име већ надимак изведен од хрватског повијесног топонима Зрињ на Банији. Предак који га је добио је свакако био Србин са Баније кога су локални Срби Банаћани тако назвали. Бројни грађани несрпске националности који живе у Зрењанину су добили право да град називају својим традиционалним називима, зашто би их вређао назив Петровград? Ако је то случај требало би да размисле о свом национализму и србофобији. Већински народ и држава Србија су дали сва мањинска и људска права али ваљда и већинска нација има права да вреднује личности из националне историје, као и све нације у окружењу. Или нема право јер растакање ове нације можда није завршено јер великосрпска хегемонија је срећно скован појам који живи?
Петровград.орг