Заговорницима о(п)станка имена Зрењанин, које можемо звати лажним опозиционарима и антипротивним критизерима свега постојећег, неокомунистима, НВО бригадама, рокфелеровим профитерима, људима којима се ето, одомаћило по навици а не по историјским аргументима, постојеће име, сада је омиљена тема заштите права грађана на референдум. Да ли је име Петровград промењено на реферундуму или насиљем КПЈ-у?
Заговорници останка нелегалног имена помешали су лончиће, емотивну везаност и навику овдашњих људи, причу о економском моменту, као да референдум не кошта. Они оптужују нелегално као њихови идеолошки претходници за „антиантифашизам“( ?) заговорнике повратка имена, у себи наклоњеним медијима. Ствара се граду непотребна или њима потребна атмосфера подела и мржње коју обилно емитују у својим коментарима на друштвеним мрежама према неистомишљеницима. Грађани се деле на некакве монархисте и републиканце, мада је та подела потпуно бесмислена у данашње време. Историја нам јасно каже када је та подела на наше и њихове почела.
Чувена комунистичка револуција је у нашем граду победила 1944. године али симболично се може рећи да је 1946. променом имена града започела своју епоху. Титоистичка врхушка из Новог Сада и Београда, у склопу опште острашћене хистерије уништвања свега што подсећа на претходну епоху, дала је наређење локалним револуционарима и промењено је име града 1946. године по свом политичком и војном активисти, народном хероју НОБ-а Жарку Зрењанину – Учи. Тиме је показала да јој је борба у НОБ-у која је била праведна и херојска антифашистичка била само покриће за обрачун са мрским симболима претходне епохе. Ту није било разума и осећаја за историјске токове, са мрским „угњетачима народних маса“ се требало обрачунати на свим нивоима. Много је страшније страдање конкретних политичких противника, који су ликвдирани у току успостављања нове власти или који су послати на робију и који нису сви били њихови или фашисти, већ добрим делом само политички противници режима. Страдање имена овог града је само метафора једне погрешне политике обрачуна са историјским памћењем једног народа.
То преименовање Петровграда у Зрењанин је учињено према свим до садашњим историјским знањима, која чекају свог истраживача, на нелегалан начин. Дакле то није била демократска промена већ би пре могли да говоримо о узурпацији и насиљу над легалним именом, у маниру револуционара, који су били победници у Другом светском рату. Градска скупштина састављена од комунистичких активиста је упутила захтев надлежном Министарству унутрашњих послова, које је водио тада сада већ познати Слободан Пенезић Крцун, чији је заменик дао одобрење за промену.
Одобрење тадашњег републичког МУП-а, на чијем челу се налазио Слободан Пенезић Крцун, је једини документ којим поносно машу заговорници опстанка нелегалног имена. Оно је стигло и требало је да о томе према важећем закону расправља формирана Скупштина АП Војводине али до тога никада није дошло. Не постоји ни један документ (Указ или Одлука) који говори да је о овој насилној промени било ко даље расправљао и да је донето бар неко какво такво легално решење, чиме би поступак формално правно био завршен. Уместо тога локални руководиоци у граду су једноставно почели да користе нови назив и то је било то. Користи се по инерцији до данашњег дана. Наш град се отуда потпуно лажно са становишта легалитета представља као Зрењанин а његово право име је и даље Петровград и демократске и одговорне власти би то коначно морале да констатују и отклоне више деценијску неправду.
Петровград.орг ће вас подробно обавестити о овој теми у наредном периоду