У овом раду се полази од евидентних промена у хијерархији глобалне моћи, изгледног детронизовања САД са челне позиције, њиховог потискивања из Евроазије и пројектованог кинеско-руског преузимања водеће улоге у свету. То ће, према овом аутору, неминовно произвести и преуређење Европе у виду великих простора, те деатлантизацију Балкана и стварање „новог балканског субпореткаˮ.
Актуелна геополитичка „архитектураˮ Балкана резултат је униполарне доминације атлантистичког Запада под вођством САД и успостављена је после победе у Хладном рату и симболичког рушења Берлинског зида, у раздобљу када евроамеричкој заједници нико и нигде није могао да конкурише. Постепеном мутиполаризацијом она јесте доведена у питање, али се није суштински променила због раније постигнутих позиција и аквизиција САД, ЕУ и НАТО. Геодемографски, геокултурни, геокономски, геофинансијски, геополитички, геостратегијски и други трендови на глобалном, евроазијском и европском плану указују не само да се „заравњује пирамида глобалне моћиˮ (Степић 2020б, 22), већ да се „клатноˮ убрзано удаљава од Запада и приближава Истоку. То значи да ће се Pax Americana, лагано, онда све брже, па можда и стрмоглаво приводити крају, те да просторна слика светског поретка неће више моћи да опстане у виду збигњевистичке „велике шаховске таблеˮ, тј. као постмодерна варијанта хладноратовског Heartland-Rimland дуализма. Свет је већ неформално подељен на проамеричку (проатлантистичку) и антиамеричку (антиатлантистичку) групу држава, о чему, као лакмус, на посредан начин сведоче четири фазе давања/повлачења признања тзв. косовске независности (Степић 2018б, 31–41). Дакле, неминовно ће уследити преуређење света, и то не више у складу са хегемонијом једне, већ полицентрично, уз учешће више сила различите моћи где ни једна неће екстремно одскакати. Такав распоред главних актера не значи да неће бити хијерархијске динамике и њиховог глобалног утицаја у различитим видовима и дометима, те да ће се глобализацијски процеси зауставити, већ ће глобализам као тоталитарна идеологија какву је свет до сада упознао бити неостварива.
Није нереално очекивати да се постамерички (постатлaнтистички) свет формира у виду неколико великих блокова. Савремени процеси и трендови, као катализатор, допринели су да они постану уочљивији. У просторном смислу, неки од њих биће налик, а неки комбинација, хаусхофероликих и дугиноликих пан-области, коеноликих стратегијских сфера и/или хантингтоноликих цивилизацијских целина. Нову „блоковску структуру светаˮ могли би да чине Америка, Еврорусија, Исламска Афро-Азија, Црна Африка, Југоисточна Азија и Аустралија, и Антарктик (видети Stepić 1997, 37–41)[4], а она ће првенствено да подразумева сукцесивно потискивање утицаја САД из Евроазије и свођење на монроовске габарите Северне и Јужне Америке. Промена, наравно, подразумева и Европу, која ће престати да буде „најбитнији амерички геополитички мостобран на евроазијском континентуˮ и неће више служити као „одскочна даска за прогресивно ширење демократије дубље у Евроазијуˮ (Bžežinski 2001, 57). На тај деклинистички тренд Запада указују рецентни процеси кризе ЕУ („прединфарктно стањеˮ) и НАТО („мождана смртˮ). Упоредо са ослобођењем од „америчке окупацијеˮ, а да би се избегао опасан „вакуум моћиˮ и индуковани „геополитички хаосˮ (Рамоне 1998), одвијаће се преуређење мегакопна Евроазије и њене окружујуће акваторије. Не сведоче ли (не)посредно о томе бројне интеграционе иницијативе, а нарочито реализација како кинеског „свиленогˮ премрежавања, тако и руског неоевроазијства, мада не без отпора и покушаја онемогућавања њихових инструмената? Узимајући у обзир да пред собом имају уздрмане, али још увек доминантне САД, једини начин на који би Кина и Русија могле да „преузимањеˮ Евроазију учине бржим и ефикаснијим јесте да делују комплементарно (Stepić 2020v, 197) и да поделе зоне одговорности како не би упале (биле увучене) у замку пренапрегнутости. То значи да прва сконцентрише највећи део своје пажње и моћи „пуног спектраˮ на Индо-пацифички регион (избегавајући конфронтацију са Индијом), а друга на Европу (избегавајући конфронтацију са Немачком), те да брижљиво кондоминијумски управљају централном Азијом као експлозивним „Евроазијским Балканомˮ (Bžežinski 2001, 117). Ово никако не би требало да доведе у питање кинеску варијанту глобализације, најпре са економским предзнаком, нити руску ренесансу као глобалног „играчаˮ, првенствено у војно-стратегијском домену. Напротив!
Сходно наведеним глобалним предусловима, један од великих светских и евроазијских била би Еврорусија, простирући се од Атлантика до Пацифика. „Ефекат доминаˮ резултирао би извлачењем Европе из позиције америчког вазала и следствено – деатлантизацијом и стабилизацијом Балкана (детаљно Степић 2017, 9–37). Блок Еврорусију одликовала би вишезначна хетерогеност, те би она, стога, била лабаво повезана и првенствено на западу (у Европи) састављена од неколико великих простора – Германског, Скандинавског, Латинског и Руског (Православног), те Англосаксонског фрагмента са очуваним прекоокеанским везама. (карта 2) Они би произашли из неминовног распада (самоукидања, имплозије?) ЕУ као „подударне са Западном цивилизацијомˮ и НАТО као „безбедносне организације Западне цивилизацијеˮ (Hungtington 1996, 161), те трансатлантских биполарних, а потом и униполарних интеграционих рудимената. На тим рушевинама градиле би се популационо-просторно мање, али чвршће повезане интеграционе јединице које би чиниле групе досадашњих држава у постојећим границама, уз неколико могућих изузетака (нпр. Белгија, подељена на Валонију и Фландрију). Њихове најмоћније државе окупљале би око себе оне мање моћне јер, како истиче Дугин, и „у геополитици делује принцип магнета: ако сте јаки привлачите, ако сте слаби – сами ћете бити привучени” (Babić 2018). Кохезија великих простора заснивала би се на резултанти првенствено културно-историјских, геополитичких и економско-гравитацијских чинилаца, што значи да би државе-језгра – Немачка, Шведска, Француска и Русија, те Енглеска (на челу очуваног или подељеног Уједињеног Краљевства) – формирале неокласичне интересне сфере можда „мекихˮ граница, интензивних међусобних веза и вишедимензионалних прожимања, али ипак јасне деобе утицаја и надлежности.
Балкан – историјски потврђен индикатор великих геополитичких трансформација и већ неколико деценија реактивирани кризни регион услед евро-амерички индукованог клајнштатераја у постјугословенском простору – следствено, мора бити реконфигурисан. Његова деатлантизација је неопходна не само ради дугорочнијег смиривања, стабилизације и враћања у „природно стањеˮ, већ и из превентивних геополитичких мотива – ради онемогућавања да у евентуално поново промењеним условима дође до редоминације доказано деструктивног таласократског Запада посредством традиционалних локалних експонената. То је круцијалан разлог зашто је неопходно да не остану зацементиране, већ да се пониште главне постхладноратовске тековине Запада. Сходно томе, бивши југословенски простор, без промене наслеђеног, спољашњег опсега, али са ревидираним новим, а некадашњим унутрашњим међама, нашао би се у три велика простора (упореди Степић 2017, 31):
Руски велики простор, православног цивилизацијског и неоевроазијског геополитичког идентитета, од некадашње југословенске државне територије обухватио би велику већину српских земаља. Та популационо-просторна целина данас, а нарочито пре физичко-миграционог десетковања, насељен је православним српским становништвом, као и његовим етничким дериватима, „пролиферованимˮ титоистичком декрет-етногенезом у „инстант-нацијеˮ (Степић 2018в, 228–231). Упркос систематском онемогућавању и покушајима вестернизације, он баштини снажне историјске, политичке, верске, националне, културне, војне и друге везе са Русијом, и са њом ће све више бити повезан економским, нарочито енергетским „нитимаˮ. Такође, имајући у виду позитивна искуства бројних муслиманских народа у самој Русији, припадност њему није у супротности ни са евроазијским, континенталистичким цивилизацијско-геополитичким идентитетом и дугорочним, објективним интересима балканских муслимана. Мада неће моћи да се избегну, требало би да буду сведене на минимум патерналистичке амбиције Турске према енклавама исламизованог балканског становништва од Крџалија до Цазинске Крајине и од Лудогорја (Делиормана) до Албаније. У сваком случају, како би се избегао поремећај читавог Балкана и ризик оружаног сукоба који би могао да се прелије и изван њега, саставни део Руског великог простора требало би без промене одавно установљених, углавном тзв. природних и етнички усаглашених граница, да постану Румунија и Бугарска. Такође у постојећим границама, али са нешто више дилема, припали би јој махом исламска, али фрагилана Албанија, те православна, иако традиционално таласократска и тренутно прозападна Грчка.
Германски велики простор, mitteleurop-ских геокултурних и геополитичких својстава, у свом саставу би имао територијално само незнатно промењену словеначку и знатно редуковану хрватску државу. Захваљујући тим ионако традиционално прогермански оријентисаним народима/државама, снажна Немачка задовољила би своје кључне, много пута током историје потврђене аспирације – формирала би зону утицаја која се у виду „завесеˮ кроз средиште Европе интермаријумски спушта од Северног и Балтичког до Јадранског басена. Уместо одавно прагматично напуштене маритимне „Идеје Хамбургаˮ, потом у Великом рату онемогућене телурократске „Идеје Багдадаˮ, те пораженог нацистичког експанзионистичког пројекта „Продора на Истокˮ (“Drang nach Osten”), овога пута добила би прилику („вентилˮ) да оствари – може се то назвати – „Продор на Југˮ (“Drang nach Süden”), тј. „Идеју Ријекеˮ. Тако би (поново) постала моћна регионална сила – не више „економски џин, а политички патуљакˮ, већ и истински, самопоуздани (гео)политички и геостратегијски „играчˮ – коме нека шира интеграција налик на Европску Унију не би ни била потребна. Таква Немачка, као средиште Германског великог простора, формално би била део Евроруског блока унутар преуређене Евроазије, мада би на основу далекосежне нагодбе и снажних економских веза, нарочито гасоводних вектора, директно са Русијом одлучивала о европским пословима, па са њом и поделила највећи део Балкана на неокласичне интересне сфере.
Латински велики простор у постјугословенском ареалу, изразито западне, римокатоличке верско-цивилизацијске припадности и мартитимног, таласократског геополитичког кода, простирао би се само у делу средњојадранског приморја и не тако дубоког залеђа које му гравитира по општем обрасцу литорализације. Своју „копчуˮ са главним делом латинског света тражиће трансјадрански, непосредно са италијанско-ватиканским великим заштитником, али ће гаранти његове сигурност бити и остале земље – Француска, Шпанија, Португалија. Будући да је у полукружном обухвату са копнене стране и да са непосредним суседством има дубоке историјске везе и нарочито језичке сличности, неминовно ће успостављати узајамне односе са знатно већим, балканским делом Руског великог простора.
Део веће студије српског стручњака Миломира Степића: Геополитичка перспектива реконфигурације постјугословенског простора који је објављен у часопису ИПС Национални интерес 2021. а који је пренео портал Стање Ствари