Некадашњи ђаци чувених зрењанинских гимназија Прве, Друге и Треће, данас остварени људи у породичном и пословном животу, заједно су прославили 50 година матуре у граду на Бегеју.
„У незаборавну причу о ждраловима што се из младуначког јата разлете небеским пространствима и нестану неким, само њима знаним путевима, да би непогрешиво у одређеним временима поново долетели на простор свог одрастања, што им се нераскидиво уплео у животно трајање – вратила нас је једна матурантска бајка…“
Тако је ову, по много чему необичну и посебну генерацију гимназијалаца рођених 1955. године, пре 20 година описао новинар-хроничар листа „Зрењанин“ Момчило Стојков, тада поводом прославе 30 година матуре.
Ти исти ждралови су све ове године и деценије наставили да лете, још увек широм раширених крила, да би поново, после 50 година од завршетка Гимназије, слетели у своје гнездо, на простор свог одрастања и сазревања.
Иако је прохујало време оставило по мало трагова и ожиљака на њиховим лицима, загрљаји и осмеси пуни љубави и радости исказани приликом њиховог јубиларног сусрета и даље су били доминантни због прилике да се са задовољством присете својих школских, гимназијских дана, згода и незгода, безазлених несташлука, првих љубави, бунтовничких искорака којима су мислили да мењају свет на боље, али увек са свешћу да се у школи стиче знање и васпитање.
Не знамо колико су свет и окружење око себе успели да промене, али знамо да тај охоли свет у настанку, заснован на подвалама и преварама, упакован у такозвани демократски, безалтернативни пут у борби за којекаква права, није променио њих, јер су остали своји и препознатљиви. Издржали су све пробе и искушења времена, налете и насртаје глобалистичко-транзиционих трендова и тенденција, иако се, можда, са материјалног ставовишта у том туђем свету и вртлогу нису најбоље снашли.
Како је својевремено рекао један од слављеника, „сачували смо душу и широко срце“, и наставио „Ако се богатсво и успех мери и другим, правим вредностима, на пример, бројем Пријатеља, а то смо сви ми овде, онда смо ми богата, успешна и срећна генерација“! Подсетио је и на давно дат Завет,
„Док се год двоје припадника наше генерације гимназијалаца буду могли негде срести, то ће мо сматрати сусретом генерације. А онај последњи преостали, нека однесе нашу Књигу записа, која сведочи о животу ове специфичне генерације, у неку од Установа чувара вредности, успомена и традиције.“
Прича и жагор који су тога 26. маја 2024. исијавали осмех и радост у њиховим сусретањима, истовремено их је потакла да се са сетом и највећим поштовањем и пијететом присете својих школских другова, професора и директора све три гимназије који нису више са њима, али који су свако на свој начин, допринели да ова генерација гимназијалаца остави дубок, частан и достојанствен траг у средини у којој су живели и стварали.
Поштујући традицију, своје сабрање започели су школским часом у дворишту и учионицама Гимназије, а наставили свечаном академијом, која је постала њихов заштитни знак, и коју због „више силе“ нису одржали, као и увек, у Народном позоришту, већ у Барокној сали градске куће. Колико су изгубили на специфичностима свечаног позоришног амбијента, толико су добили на интимности и присности са учесницима Академије.
Да би и то академско вече остало за памћење, побринули су се хор Музичке школе, који је са свим присутним гимназијалцима отпевао ђачко-студентску химну „Гаудеамус игитур“, као и ученице Зрењанинске гимназије које су приредиле два рецитала. Свечаност су нарочито оплеменили глумац Јован Торачки и солисткиња хора „Жене мироносице“ Мирјана Младеновић, који су наизменично рецитовали и певали песме из времена њихове младости, уз гитарску пратњу Михаила Младеновића.
Посебан печат Академији, уз сузе и аплаузе, дали су присутни професори: Ана Варга Ђурић, Дара Гавриловић, Славка Бакалов, Бранислав Попов и Ивица Петров. Слављенике је у надахнутом обраћању поздравио директор Зрењанинске гимназије Милан Радаковић и некадашња ученица Прве гимназије Нада Бодирога Мраковић, која је, између осталог, нагласила:
“Гледајући у будућност, надамо се да ће следећи пут када се окупимо бити још прича за дељење, још успеха за прославу и још живота за живљење“.
Након Академије, славље је настављено у хотелу „Војводина“, култном месту њиховог окупљања. Уз музику групе „Пардон пријо“, певајући и играјући дочекали су ране јутарње сате, чиме су потврдили да је још много времена и радости пред њима.
Фото: студио „АС“, Зрењанин
Текст скраћене верзије за лист „Зрењанин“ и дужу за портал „Петровград“ написао Милан Зечар