Jедан од водећих српских аналитичара, по вокацији књижевник, Игор Ивановић, осврнуо се на текст објављен на порталу „Нова С” о лепоти градова по Србији, споменувши неке недоумице око имена града Зрењанин – Петровград. У тексту објављеном на порталу Нови Стандард, „Најлепши ружни градови у Србији“ преносимо вам део текста са поднасловом „ Зрењанин или Петровград?“ у којем уважени аутор даје своје мишљење о овој теми.
(…)Зрењанин, несумњиво архитектонски лепа војвођанска варош, са очуваним централним језгром још из времена Аустроугарске монархије, и са поштовањем урбанистичких параметра у новијем делу града, има једну крупну историјску грешку. Кључна дилема је да ли један визуелно леп град може бити „дубински” лепо место, ако у свом називу садржи историјску неправду?! Да ли „Зрењанин” може бити лепа варош ако није праведан назив овог града?! Зашто се овај град назива „Зрењанин” и откада је је тако? Одувек? Од старих дана? Неће бити да је тако.
Овај административни центар Средњобанатског управног округа, други по површини територије у Србији, који је међу десетак највећих градова у држави са широм популацојим од преко сто хиљада становника, дуго се кроз писану историју звао Бечкерек (једно време и Велики Бечкерек) као насеље у Аустроугарској монархији. У славу српског краља Петра Првог Карађорђевића име града је 1935. године промењено у Петровград, након чега је град доживео највећи развој у сопственој историји.
Након Другог светског рата нове власти мењају име града у Зрењанин, по народном хероју Жарку Зрењанину Учи. Тако је захваљујући комунистичким властима српски краљ Петар Први Ослободилац скрајнут на историјску депонију, да би на његов постамент довели свог партијског колеку Жарка Зрењанина?! Чиме је овај лепи равничарски град на Бегеју „заслужио” да понесе име комунистичког функционера и револуционара? Жарко Зрењанин је много више био везан за Вршац, који се сматра његовим родним градом и у коме је провео значајан део живота.
Тачније, рођен је у селу Избиште у општини Вршац, а иронијом судбине живот му је насилно окончан такође у Вршцу, где је убијен 1942. године од стране немачких окупатора у селу Павлиш. За време школовања и касније службе као учитељ, као и током револуционарно-партијског рада, живео је у Белој Цркви, Сегедину, Патровцу на Млави, Панчеву, Сомбору, Београду, Новом Саду, Канатларовцима и Прилепу у Македонији, Сремској Митровици (где је робијао)… Његове животне везе са Петровградом (касније по њему: Зрењанин) су лабаве и врло површне.
Важио је за неспособног руководиоца, коме се приписује смрт бар шесторо партијских колега због његових спорних одлука. Нестао је читавих осам месеци на почетку рата, нико од његових „другова” није знао шта се дешава са њим. Није био ни неки велики херој, а ни партизан-стваралац попут Ћосића, Исаковића, Ћопића, Лалића, Андрејевића-Куна и других. Дакле, нити је имао животне везе са градом који носи име по њему, нити је био толико значајна личност. Свесни ове чињенице, али и срамоте да и дан-данас један тако велики град буде талац комунистичке мегаломаније, као и да нема сличних примера у Србији, група мислећих житеља је у неколико наврата покушала да исправи ову неправду.
Сви други градови по Србији имају логична историјска имена још од настанка места или од давних народних преименовања у свакодневном говору. Чак је и Светозареву враћено историјско име Јагодина, иако нико не спори велики утицај и велико дело Светозара Марковића. Када се ради о Жарку Зрењанину, уз сво поштовање трагичне смрти коју је доживео, не постоји ни један једини разлог да овако велики град понесе његово име! Он није био посебно значајна личност ни у комунистичком и партизанском покрету, а камоли за целокупан српски народ.
Њихова иницијатива је била да се Зрењанину врати неко од историјских назива: Бечкерек или Петровград, или да постану град са два равноправна назива. У одбрану имена града „Зрењанин” идеолошки су стали махом југотиоисти, другосрбијанци и НАТО-апологете, чије личне биографије нису имале никакве везе са овим градом. Њихов став је најбоље формулисала Борка Павићевић, када је на једној од трибина подршке називу града по народном хероју Жарку Зрењанину – Учи рекла да су сви они свесни историјских чињеница о комунисти Жарку Зрењанину, али да они сопствени став граде на миту о њему!
Тако смо сви постали и остали таоци партизанско-комунистичких митова, а највише житељи овог равничарског града на обали Бегеја. Једини у Србији и једини у ширем окружењу: чак су и највећи профитери у комунизму – Црногорци, вратили крштено име Подгорици, која се, болно полтронски, једно време звала „Титоград”. И све док траје овакво стање, није морално а није ни културно да се Зрењанин крсти епитетом „лепи”. Ово нарочито требају да знају корисници медијске куће „Нова С” који махом долазе из идеолошки сродних схватања Борки Павићевић(…)
Преузето са портала Нови Стандард