Доктрина „безболно, без напора“ следећа је препрека која људе омета да науче умеће живљења, јер их убеђује да све, па чак и најтеже задатке, треба савлађивати са што мање или без имало напора. Популарна је толико да је и не треба надугачко објашњавати.
Узмите читав наш метод образовања. Ми своју омладину убеђујемо, ми је дословно преклињемо да се образује. У име „самоисказивања“, „антидостигнућа“, „слободе“, све часове им олакшавамо и чинимо пријатним колико је год могуће. Једини изузетак су природне науке, где намера и јесте да се постигне
неко стварно достигнуће и које се не могу савладати „лаким“ поукама.
Али кад је реч о друштвеним наукама, уметности, књижевности, свуда се тежи истом, и у основним и и средњим школама. Олакшати и олако прихватати! Професора који захтева озбиљан рад оптужују за „ауторитарност“ или да је старомодан.
Није тешко открити узроке овог данашњег правца. Све већа потреба за техничарима, полуобразованим светом који ради у услужним делатностима, за
чиновницима и нижим службеницима, захтева људе с управо онаквим површним знањем какво наши колеџи и пружају.
Као друго, читав наш друштвени систем почива на фиктивном уверењу да нико није приморан да ради оно што ради, него да му се то допада. Ова замена јавног анонимним ауторитетом изражава се у свим областима живота: присила је камуфлирана пристанком; пристанак је добијен методама масовне сугестије. Последице тога је и да студије треба осећати као нешто пријатно а не присилно, и то утолико више што су потребе за озбиљним знањем у одређеним областима мање.
Приредио за Вас Петровград.орг