Мит о тзв. диктатури пролетаријата, тако распрострањен у комунистичком покрету и његовој социјалистичкој идеологији и пракси, проблематичан је из више аспеката.
Као прво, овде се никада није радило о класној диктатури саме класе, она је у својој практичној изведби увек бивала диктатура у име класе, вршена од стране најужег руководства партијске авангарде и партијског вође лично; као друго, она је у највећем делу свога трајања имала обележја не диктатуре (схваћене у античком значењу тог појма, ограничења везана за закон и време трајања) већ отворене идеолошке тираније; и, као треће, та тиранија, као што јој и само име казује, није имала никаква законска, морална ни временска ограничења. То је било голо насиље, вршено и име пролетаријата и за потребе самог политичког врха партије. Оно што и данас “фасцинира” јесте степен идеолошког бахаћења којим је комунистичко политичко вођство оправдавало своју праксу насиља, не скривајући њену праву суштину. “Јер оно што су Лењин и бољшевици називали диктатуром, било је диктатура само по имену. Ево, уосталом, како је сам Владимир Иљич дефинисао термин о коме је реч: Научни појам диктатуре – вели он – не значи ништа друго него неограничену, ничим, никаквим законима, апсолутно никаквим правилима стешњену, непосредно на насиље ослоњену власт. Видели смо, међутим, да власт за коју нема никаквих законских ограничења, ни у временском ни у било ком другом погледу, није диктаторска већ тиранска власт. “ (Н. Милошевић; 1986., 91)
Суровост класне одмазде и терора досезао је границе које ниједан мит није могао да оправда. Патологија насиља и освете достизала је нечувене примере злочина, како по броју тако и по “развијеној машти” злочинаца. Колико је овај порив био моћан и у којој мери је утицао на политичку праксу бољшевика види се и по натписима који су се у то доба појављивали у совјетској штампи. Један такав текст, достојан пера оних фанатика што су позивали да се свет “залије крвљу у висини коњске узде”, објављен је у гласилу бољшевичке армије, Краснаја газета, 1.11.1918. године. “Без милости, без поштеде“, пише у поменутом гласилу, „убијаћемо стотине наших непријатеља. Нека их буде на хиљаде, нека се подаве у сопственој крви. За крв Лењина и Урицког…нека се пролију потоци буржоаске крви – што више крви, што је могуће више крви.” (Н. Милошевић; 2000.,61)
И није све до Лењина и бољшевика.“Ипак, највећи Марксов подвиг је проналазак етичког аргумента за оправдавање насиља. Мада је жеља за осветом постојала вековима,тек је од Маркса свако насиље оплемењено, под условом да се врши у име “социјалне правде”. “Он објављује јевађеље“ – пише фон Мизес –„које рационализује мржњу и претвара ниске нагоне зависти и освете у историјску мисију”. И даље: “Резултат је увек сигуран кад се распаљују страсти људске душе.” (М. С. Марковић; 1995., 85)
Као у каквој великој лабораторији митова, марксистичка идеолошка матрица натапа своје учење, како смо већ констатовали, бројном и снажном религијском митологијом, особито оном хришћанске провенијенције. Иако изврнути на главу и у сасвим другом, могли би смо рећи радикалном контексту, религијски митови, упрошћени али не без смисла, играју запажену улогу у новом политичком и идеолошком сценарију. “Марксистичка идеологија више но свака друга корени се у свету митова, који су манифестација елементарних људских страсти и нагона, али уједно и њихова погонска сила. (…) Основна истина је да је прво Маркс заузео став у односу на хришћанство. Он је прећутно усвојио Хегелову “христологију”, али ју је применио на пролетаријат – који истовремено представља Изабрани Народ и Месију – и који својим страдањем треба да искупи и препороди пало Човечанство. (…)
Учења Хегела и Лутера помажу Марксу да дода још један разлог који поставља у средиште свога пролетерског мита: ново тумачење Кенозиса – понижења. Као што је Христос примио најгоре увреде и понижења да би испунио своју спаситељску мисију, тако је пролетаријат на себе примио понижења и патње које су залога његовог месијанског позива. (…) Христов повратак у слави код Маркса се претвара у “ишчекивање славне Парусије”, обоженог Човека који долази после “смрти Бога”. Пре наступа тих апокалиптичких времена доћи ће до “крајњег погоршања зла”, провоцирајући завршну катастрофу старог света, који у исти мах подсећа на “Господњи дан” пророка и на “страшни суд” јеванђеља.
Тим поводом, бујна машта Марксова одаје своје најскривеније побуде: “Наш Свети Отац Цркве много ће се изненадити кад на њега буде пао дан страшног суда, онај када ће се све то испунити – дан у чијем освитку ће у његовим ушима усред тих “небеских хармонија” одјекнути мелодија “Марсељезе” и “Кармањоле”, праћена грмјавином топова, обавезном у таквој прилици, кад ће гиљотина давати такт, док ће безбожна маса урлати: “Ca ira, ca ira” , вешајући “свест о себи” на бандеру.” (М. С. Марковић 1995., 75-80)
Иако се не може сврстати у директан митски образац, став о рушењу или уништавању свега постојећег претходио је “новом друштву”, те је као такав био не само идеолошка поставка у корпусу марксистичке друштвене критике, већ и ослоњен по сопственим схватањима на Хегеловску филозофску традицију дијалектичког мишљења. Као делатна метода политичке праксе комунизма и ова димензија марксизма има јаку митолошку конотацију. У њој као и у њеном религијском еквиваленту пропада све оно што није достојно спасења. А спасење се задобија одрицањем, патњом, праведношћу и сл. “Маркс каже, као што знамо, и то да је његов дијалектички метод “директно супротан” оном Хегеловом, али ова супротност односи се, како он тврди, једино на садржину дијалектичке схеме, док би сама та схема требало да је у овом случају иста. Међутим, права разлика између Максове и Хегелове оптике – разлика коју творац “научног” социјализма прећуткује – постаје видљива тек онда када упоредимо појмове укидања и уништавања. Однос двеју фаза у схеми дијалектичког развитка Хегел види као однос укидања, а укидање, као што је познато, не значи само порицање, него уједно и очување оног што је претходило. Уништавање је, међутим, просто и голо порицање претходног стања, и у томе и јесте суштина арогантно осветољубивог става према предмету критике.” (Н. Милошевић; 2000., 39)
У лењинистичкој верзији ова дијалектика бива надограђена новом методологијом, методологијом коју гради и успоставља сама политичка пракса спровођењем тзв. револуционарне промене. У том смислу евентуалне доктринарне разлике у схватањима Маркса и Лењина бивају превладане дијалектиком самог бољшевизма, који своје идеолошке истине гради из праксе саме, а не само из пуке филозофске или митолошке спекулације. “Лењинистичка ортодоксија, с ослонцем у лењинистичком разумевању методе или дијалектике, може мирне душе да позаборавља све Марксове тврдње, јер ће их својим “истраживањима”, све обновити, али у “надограђеном и продубљеном виду”. То је ортодоксија као “веровање у метод” у смислу “живог, недогматског (дијалектичког) прожимања теорије и праксе”. Уз метод она нема шта да изгуби, док је прва ортодоксија губитком методе у својој везаности за “света места учења” скончала у “живом песку” еклектицизма и тривијалности.” (М. Брдар; 2005., 36)
Није тешко уочити да се у оквирима марксистичке доктрине вешто употребљавао и хилијастички мит, сан о хиљадугодишњем царству бескласног друштва које треба коначно да отвори врата праве историје. Све оно пре тога пука је предисторија која и нема неку вредност за класике марксизма, па је као таква зрела да заврши на њеним ђубриштима, уз сав презир понижених којим ће коначно прекрити ове срамне странице наше прошлости. “Марксова идеологија је вешта комбинација утопије и хиљадугодишњег царства, чији долазак је у сваком случају предодређен историјским материјализмом и детерминизмом.
Револуционарна борба само може да убрза тај историјски процес који неминовно води победи пролетаријата и бескласном друштву. (…) Пада у очи да се Маркс послужио свим митовима човечанства, осим Васкрсења. “Пролетерски месијанизам” само је лажни прозор. “Васкрсење” пролетаријата се своди на једну метафору коју Маркс лично неупотребљава и која не садржи обећање вечног живота човекове личности. Маркс је одувек осуђивао “егоизам спасења”. (М.С.Марковић;1995.,88)
Апологија краја историје и победа бескласног друштва носи у себи замку: ако је бескласно друштво (комунизам) заиста остварење дијалектике историјског развоја, па на њега ти исти закони развоја више не делују, онда то значи да закони дијалектике нису универзални, а ако су пак универзални, као што марксисти тврде, онда комунистичко друштво није последње и није савршено са становишта дијалектике историјског развоја. Остаје само да се изабере шта жртвовати на жртвенику идеолошке догме – комунизам или дијалектику. Или можда и једно и друго.
Ни новија верзија краја историје, сервирана из другог идеолошког табора, (либерализам) није ништа мање бесмислена. И она у својој идеолошкој острашћености није способна да сагледа властити идеолошки тријумф као пирову победу која отвара историјске процесе који ће нужно породити нове идеолошке заблуде и странпутице.
“После свих митова остаје још “сан промашеног политехничара”, у коме Маркс описује комунистичког човека који ће бити наизменично пастир, рибар, ловац или књижевни критичар, све према својој тренутној вољи или укусу.” (исто, 90) Марксистичка митоманија затворила је круг једним, рекло би се, оригиналним митом, митом о политехничару, универзалном људском бићу које ће у комунистичкој утопији уживати стварајући савршен баланс између своје властите универзалности и универзалности самог комунизма.
О аутору: Редовни професор рођен 1962. у Темерину. Докторирао је 2002. на Факултету политичких наука, Универзитет у Београду, дисертацијом “Политичка модернизација Србије 19. века у делу Слободана Јовановића”. Уже стручне области проф. др Љубише Деспотовића су политичка социологија, социјална екологија, историјска социологија, геополитика, политички системи. Члан је Удружења за политичке науке Србије, Социолошког друштва Србије. Главни је и одговорни уредник научног часописа Култура Полиса као и уредник едиција Пансофија и Арс Историка, издавачке куће Стилос. Редован је члан Матице Српске од 2006. и председник скупштине ЦХДР-а у Новом Саду. На Факултету за европске правно- политичке студије у Новом Саду предаје предмете Увод у политичке науке, Међународни политички односи, и Геополитика, на основним студијама као и Теорије и модели демократије на мастер студијама.
Петровград.орг (Фото: Википедија)