Главни град средњег Баната давно није тресла оваква грозница, као последњих недеља и дана, а везано за иницијативу о промени имена града. Са свих страна и на свим могућим медијима пристижу вести везане за нас. Коментари се само ређају, чак имате петицију “Да Зрењанин остане Зрењанин“ коју је за два дана потписало 1572 особе. Сви коментари су јако емотивни, често свађалачки, нетрпељиви, искључиви. Као да људи не желе да чују или да прихвате да уопште постоји другачије мишљење. Намерно кажем наш град, не помињући његово име. Јер очигледно је да ће за неке, он наставити да буде Зрењанин, за неке ће се поново звати Петровград, а за наше мађарске комшије овај град је већ годинама Nagybecskerek, и мислим да они немају дилему, нити проблем са идентитетом, без обзира шта им пише у личним документима.
Био сам на округлом столу Актива историчара, са жељом да чујем историјске аргументе везане за име овога града. Предавање др.Мицића је једно од најквалитетнијих којима сам икада присуствовао. Уверљиво и аргументовано нас је приближио атмосфери која је владала у овим крајевима током последњих година постојања Аустро-Угарске. Скоро 7 хиљада банатских Срба је одбацило светло-плаву униформу и дезертирало из редова аустријске војске, свесни да је казна за то стрељање, терор над породицама код куће и конфискација имања. Придружили су се јединицама српске војске и након пробоја Солунског фронта вратили својим кућама крајем 1918.године. Земљу у годинама после рата је аграрном реформом добило 65.000 породица. Поређења ради после 2.светског рата (“осма офанзива“) у Банат, Бачку, Срем, Барању и Славонију је досељено 42.500 породица колониста који су добили земљу. Промена имена града у Петровград се догодила фебруара 1935.г, након атентата у Марсеју када је страдао краљ Александар, прва жртва фашизма у Европи. Његов отац краљ Петар већ није био жив (умро 1921.), а над крхком Југославијом су се надвијали тамни облаци. Овај град је за мање од 100 година шест пута носио различите називе. Прво је до 1918.године био Nagybecskerek, седиште жупаније Torontál. У њему није било двојезичних табли, нити разумевања за национална осећања народа који је чинио релативну већину града и жупаније (Срби чине 32% становника 1910.г). Потом је од 1918. до фебруара 1935. званично био Велики Бечкерек, седиште Торонталско-тамишке жупаније, односно среско место у Дунавској бановини. Српског становништва у њему је тада било преко 40%.
Промена имена града у Петровград је наступила већинском вољом српског народа израженом кроз одлуке вишепартијске скупштине и сагласност добијену у престоници. Како су се тада осећали припадници несрпских народа у овом граду и шта су они мислили? Да ли су прихватили ново име или наставили да град зову на стари начин? Не знамо. Само 6,5 година касније, немачком окупацијом 1941.године, град добија назив Großbetschkerek, руши се споменик краљу Петру и никога не интересују осећања становништва које чини релативну већину града. Познајући педантне припаднике трећег Рајха, који су чак и у логорима за масовно уништавање све радили по прописима и процедурама, о овоме сигурно мора постојати нека одлука или наредба.
Тако је све до октобра 1944.г, када након ослобођења града, локалне власти у оквиру војне управе над Банатом, Бачком и Барањом (генерал Иван Рукавина), враћају граду назив Петровград. Коначно 02.октобра 1946.г једнопартијска скупштина града уз подршку организација попут СКОЈ-а, АФЖ-а и других, и сагласност добијену у Београду, мења практично акламацијом име града у Зрењанин, у част народног хероја и погинулог секретара ПК СКЈ за Војводину. Јесу ли питали народ? Јесу ли расписали референдум о томе? Како су се осећали грађани дотадашњег Петровграда, сутрадан после те одлуке? Не знамо, нико их није питао. Шта овде можемо да закључимо? Ко мења име града? Онај ко сматра да то треба да уради и буде одлучан да то и учини. Како се мења име града? На начин који је најпогоднији ономе ко то жели да уради. Да ли је до сада ико питао све грађане који живе у граду? Не. Да ли се овде уопште ради о иницијативи за промену имена града? Не, ради се о иницијативи за враћање старог имена града.
Против ове иницијативе се могу чути најразличитији аргументи: промена докумената ће нас скупо коштати, то је дрско непоштовање несрпског становништва града које чини једну четвртину, то је изједначавање антифашиста са издајницима који су побегли из земље и однели народно злато, то је ревизија историје, то је заташкавање других проблема у граду (вода, грејање…) и многа слична. Можете ли да замислите иједан од оваквих аргумената супротстављен било којој промени имена града током последњих 100 година? Измене докумената се сада врше тек када им истекне рок, не пре тога, па личних трошкова за грађане и нема. Мењају се табле на јавним зградама, школама, болницама. Уосталом, колико ја памтим, ова земља је 4 пута мењала свој назив (СФРЈ, СРЈ, СЦГ, РС) па ником ништа.
Овај град је име Петровград добио, 14 година након смрти тога човека, и након што је његов син страдао у страшном атентату. Ко би волео да буде краљевски паразит који ужива на крви, зноју и сузама радника и сељака а да му се тако нешто догоди? Да ли је све ово ревизија историје или поновно ишчитавање сопствене историје? Што више клатно историје оде на једну страну, оно се неумитно мора вратити на другу страну. А о судбини народног злата смо чули на округлом столу, и ко га је на крају скрцкао. Какве везе ови аргументи уопште имају са именом града? Хоће ли овом граду бити боље ако врати старо име? Неће. Хоће ли овом граду бити боље ако задржи старо име? Неће. Овом граду ће бити боље када свако очисти снег испред своје куће и зграде, када покоси траву и склони шибље и коров око својих кућа и плацева, када престане да се баца смеће свуда осим тамо где треба да се одлаже, када се омалтеришу и окрече куће, када престане да се псује мајка, хлеб, крв и бог, када престане да се пљује свуда око себе, када се деца лепо васпитају и науче да имају обавезе, да раде и да цене то што имају и што су створили својим рукама, када млади буду поштовали старије а старији уважавали млађе, када се буде ишло у позориште и у читаоницу а не у кладионицу и ноћни клуб, када се буду читале књиге а не гледали ријалитији по цео дан, када се људу буду вредновали и ценили по томе шта знају и умеју, а не по томе што знају да слушају а не знају да питају. Тада ћемо заслужити да будемо грађани града, како год се он звао.
Шта кажу важећи прописи о тој теми? Важећим Статутом Града Зрењанина, промена имена насеља се решава референдумом. Одлука на референдуму је важећа ако ју је донела већина грађана која је гласала, под условом да је гласало више од половине укупног броја грађана. Ово значи да је референдум из 1992.године (данас један од главних аргумената против промене имена града) у ствари био неважећи и да нема никакву правну последицу, јер је на њему гласало мање од половине грађана. Да ли је у реду да они који су 1946.г променили назив града, без референдума, сада захтевају да се име града мења на референдуму? Наравно да није. Референдум има право да тражи само онај ко га је дозволио када је био у прилици да доноси неку одлуку. Није у реду да се нека одлука донесе без референдума, а онда промена те одлуке буде заштићена обавезним референдумом. Какав би био резултат тога референдума овога тренутка? Петиција на интернету (1572 гласа против промене имена града) је јасан показатељ да би већина грађана била за задржавање постојећег имена. И то је потпуно нормално и људски. Велика већина нас се родила у Зрењанину, венчали смо се ту, деца су нам се ту родила, родитељи живели и завршили свој живот ту. Колико грађана овога града се родило у Петровграду, или у Великом Бечкереку? Та чињеница код обичних људи је део идентитета и то је просто тако. Исто би било да се град зове Зеленград или Београд или Пупиново.
У питању је навика која се ствара генерацијама, и која код људи изазива отпор према промени. Људи који су потписали петицију су против промене имена града, а ко је од њих за које име града, то нико не може знати. Отпор промени их уједињује и то је просто биологија и психологија људи. Али људи који су данас против промене имена града, морају да буду свесни, да би исто тако референдум организован 1946.године пропао јер би већина људи, да је имала могућност да се изјасни била за име Петровград, јер је то тада било симбол отпора према окупацији и симбол ослобађања града. Чак се и партизански одред који је оперисао у околини града тада звао Петровградски партизански одред, а иницијативу за његово основање је својевремено покренуо Жарко Зрењанин. Историја нема проблеме са којима се ми обични људи сусрећемо. Име је тада наметнуто на силу, употребом правног насиља. Време је одрадило све остало. Умрли су они који су се сећали старога имена, рађале су се нове генерације од којих је претходно име брижљиво чувано, а код њих је развијан други идентитет.
Друштво и држава се формирају поштовањем прописа. Ми смо друштво какво јесмо, јер имамо обиље прописа које не поштујемо или избегавамо да поштујемо, или их поштујемо само онда када нама одговарају. Да ли можда ова иницијатива за промену имена града, у ствари треба да буде иницијатива за промену Статута Града Зрењанина? Променом Статута у Скупштини Града, би се избегао незгодни референдум. Или треба поштовати прописе, чак и онда када нам не одговарају? Понављам да се држава и веровање људи у праведност државе формирају поштовањем прописа. Са друге стране, да ли би било у реду сада изаћи на референдум о промени имена града, узимајући у обзир 70 година идеолошког сагледавања историје и догађаја из прошлости, идеолошког обрачуна и затирања свих који другачије мисле, формирања личног идентитета 70 генерација људи који су рођени у граду који носи садашње име? Наравно да не би. Такав референдум би био унапред осуђен на задржавање садашњег имена града. Излазак на референдум би био у реду само након дуготрајне “кампање“ и бројних округлих столова, трибина, предавања, текстова у новинама, у којима би житељима овога града била објашњена локална, завичајна историја града, о којој већина њих не зна практично ништа. Објаснила би се улога догађаја после 1918.године и шта они практично значе, као и догађаја везаних за други светски рат и време након тога, када је дошло до идеолошког преумљавања свега што се пре тога десило.
Размишљам и питам се шта би било да народни херој Жарко Зрењанин није погинуо током рата, да је стигао на Прво а потом и на Друго заседање АВНОЈ-а, да је дочекао ослобођење ових крајева. Можда би тада Панчево, Ковин, Бела Црква или Петровград били главни градови Војводине, а не Нови Сад. Можда би седишта Нафтне идустрије (НИС), Осигуравајућег друштва (ДДОР) као и Војвођанске банке (Банатска банка) била у нашем граду. А можда би тај човек, са друге стране, дедове потписника интернет петиције “Да Зрењанин остане Зрењанин“ терао на Голи Оток, чупао им бркове, ударао их кундаком пиштоља што не дају обавезни откуп и што неће да се одрекну своје земље коју су добили аграрном реформом краља Петра па да уђу у социјалистичку задругу, у којој треба да се идеолошки претворе у нешто друго од тога што су били њихови прадедови и дедови. Прадедови који су били први слободни сељаци у Европи, који су 1594.г подигли Први српски устанак овде у Банату, спречили турско заузимање Беча и преокренули европску историју, који су дали једног Доситеја Обрадовића, Уроша Предића, Ђуру Јакшића, Михајла Пупина, Милоша Црњанског и бројне друге великане свога народа.
Већински народ је тај који одређује правац неке државе и који се пита. Већински народ не може да побегне од своје одговорности и мора да је преузме. Већински народ мора да разуме осећања мањинских народа и да их уважава. Такође мора да се сећа времена како је било када су се на овим просторима неки други народи питали и одлучивали. Како ће већински народ одлучити по овоме питању, како ће желети да се зове наш град, а тиме и који идентитет ће желети да искаже о себи већински народ, питања су на која нас одговори чекају у будућим данима. Извињавам се на дужем тексту, али тема и тренутак су такви.
Петровград.орг (Фото: Јован Његовић Дрндак & Александар Блануша)