Врлине и мане српског народа најбоље је сагледао Др. Родолф Арчибалд Рајс, човек који је своју приврженост и љубав према српском народу доказао на најтежи могући начин, пратећи српске војнике у борбама током Првог светског рата и, касније, борбом за изградњу нове државе. Упознао је храброст српског народа, његов менталитет, гостољубивост и доброчинство. О манама је говорио директно и поручивао је као највећи пријатељ да се оне отклоне.
(…) Наравно, у свакој земљи има и доброг и лошег, а људска природа је тако саздана да на њу лош пример снажније делује него добар. Зато су ваши српски студенти, поред усвојених стручних знања, у своју земљу донели углавном оно лоше из страних земаља које су походили. Они нису схватили нити су могли да схвате да је оно што су запамтили само безначајна случајност и да не познају суштину земље у којој су боравили.
Укратко, враћали су се у земљу са изврсним научним пртљагом, али је њихове природне способности, наслеђене од своје лозе, мање или више нагрдило оно лоше што су видели, а што није ублажено оним добрим које нису ни опазили.
То је био корен деформисаности ваше „интелигенције“.
Кад људи из града стекну неко благостање и дођу у додир са профињенијим животом, већ по правилу су склони да себе сматрају вишим од људи са села, који живе једноставно.
Било је још много горе са вашим младим људима по повратку из иностранства. Себе су сматрали супериорним. Презирно су називали друге – оне који нису имали универзитетску диплому или неки сличан папир – сељацима. А себи су давали онај смешни заједнички назив „интелигенција“.
Ти људи сиромашног духа не увиђају да се истинска интелигенција не стиче само студијама, па чак ни оним највишим. Истинска интелигенција је природан дар, а обичан сељак може да буде сто пута интелигентнији од универзитетског професора са пола туцета диплома.
Они који су остали у земљи и похађали универзитет у Београду, где су предавали некадашњи стипендисти у иностранству, брзо су пошли тим примером(…)
Приредио за Вас Петровград.орг