Да ли је могућа геополитичка преоријентација Србије у савременим међународним приликама – истовремено је теоријско и практично питање што захтева више „претходних одговора“ на запитаности: где се Србија налази сада, шта нас је до тога довело и ка чему смо тренутно геополитички оријентисани да би нам био потребан отклон, односно преоријентација?
(…)Током геополитичке прекомпозиције која се одвијала паралелно са нестанком СФРЈ деведесетих година 20. века српски етнички простор је фрагментиран и умањен за готово трећину у односу на простор на коме се простирао пре један век. „Потискивање Срба из српских земаља најинтензивније је на југу, југозападу и западу; тај процес је континуиран, а зависно од раних или мирнодопских услова добија различите видове реализације (…) Редуковање и фрегментација српских земаља врши се ради преузимања геополитички кључних зона у којима су изворно партиципирали Срби и спречавања да они уђу у састав јединствене српске државе, која би у својим историјски и национално адекватним границама била најзначајнији фактор на Балкану.“ [14]
Просторна логика откидања делова српских етничких простора је очигледна: потискивањем са простора Динарског масива, Крајине, Славоније, дела источне Херцеговине и дела средње Босне – спроводи се стратегија удаљавања српске етничке масе од партиципације Јадранском мору и њено сабијање ка просторном „језгру“ настанка њихове модерне државе на територији некадашњег „Београдског пашалука“. Иста логика стоји иза одвајања Црне Горе из заједничке државе са Србијом, као и окупације Косова и Метохије. На тај начин се спроводи процес даљег фазног сажимања и окружења Срба и Србије, којој је намењена улога сабирног, гетоизираног простора намењеног даљој постепеној фрагментацији.
Будући без способности и праве жеље да се одупре овим погубним процесима те изврши преокрет у праву геополитичке стабилизације, српска политичка класа од почетка 21. века константно води конфузну, несувислу и контрапродуктивну спољну политику. Она је, почев од 2007. године, именована за политику „четири стуба“. „Њени деклараторни почеци налазе се у инаугурационом говору председника Бориса Тадића 2004. ‘Данас су наши спољнополитички приоритети: европске интеграције, добросуседство, као и уједначени односи са три центрипеталне тачке светске политике: Бриселом, Вашингтоном и Москвом.’ [15]
Права инаугурација ове концепције одиграла се у августу 2009. године, када је председник Србије Борис Тадић, након посете Пекингу, изјавио да Србија има ‘четири стуба’ спољне политике (уз придодавање Кине ЕУ, Русији и САД) [16], и да ће то у дужем периоду бити њена основна спољнополитичка доктрина.“ [17] Ради се о својеврсној симулацији, фарсичној репризи балансирајуће, међублоковске, неутралне и „отворене“ политике из протеклих епоха, која се махом задржава на речима, а у пракси се своди углавном на ослањање на два спорнија и геополитички ненаклоњенија „стуба“, која су у првој деценији новог миленијума стекли репутацију неминовности и безалтернативности – ЕУ и САД.
Управо та два од „четири стуба“ геополитички су директно, мада у различитој мери (САД готово потпуно, а ЕУ делимично) супротни неким од највиталних националних интереса Републике Србије. Са друге стране, евентуална добит или компензација у оваквој сарадњи, нарочито у контексту светске економске кризе, постала је крајње спорна. „Ситуација је тим трагичнија што је политичка власт у Србији, највише због идеолошке једностраности и политичко-интересних утицаја, а тек секундарно геополитичког положаја (ситуација ‘полуокружења’) привреду задњих више од деценије усмеравала искључиво у правцу интеграција са привредама ЕУ, доводећи своје ресурсе и своје тржиште у стање колонијалне полупериферије посусталог неолибералног капиталистичког система. Овакво стање данас реално отежава сваки заокрет ка диверсификовању сарадње и оставља Србију подложну уценама, чије испуњавање је витално угрожава.“ [18]
Креатори српске политике, упркос свему, настављају да воде оваку спољну политику, што, потенцирајући безалтернативност „евроинтеграција“, заправо трајно подају ове просторе атлантистичкој геополитичкој опцији (која их је и довела у незавидан положај) и која га користи за разигравање својих сценарија у оквиру ширих регионалних планова. Промена власти у Србији 2012. године не да није релативизовала, успорила или чак делом учинила отклон у односу на овакву поставку ствари него је, напротив, до крајњих граница радикализовала пређашње трасирана спољнополитичка/геополитичка усмерења сводећи је на политику „јединог, безалтернативног стуба“ – ЕУ, од кога се нејасно види онај други, значајнији – САД и њен алтантистички концепт.
„Сарадња са ‘друга два стуба’ или је недовољно искоришћена (у дипломатско-политичком смислу), или је крајње скромна, или готово рудиментарна обзиром на могуће потенцијале плодотворне сарадње (пре свега економска сарадња са Кином). О ширем геополитичком заокрету и последичном геостратешком савезништву да не говоримо.“ [19] Закључак је неизбежан – Србија се ослонила готово искључиво на „два неповољнија стуба“ своје спољне политике, она која своје геополитичке интересе на простору Балкана остварују на српску штету, а у великој мери одмакла од друга „два стуба“, која могу да је подупиру у настојањима да поврати сопствену стабилност.
Ствар је тиме проблематичнија што у регионалним оквирима присуствујемо покушајима повратка Турске као регионалног играча и силе средњег домета на просторе где је некада била империјални владар. Постепено и стрпљиво се упуштајући у спровођење Давотогулуове доктрине „стратешке дубине“ [20] као спољнополитичког државног концепта усмереног на „коришћење“ муслиманских политичких субјеката (Албанија, самопрокламовано „независно Косово“, Федерација БиХ), Турска се геополитички „усидрује“ на Балкану са прикривеном тежњом да ту створи своју интересну сферу која би у крајњем „идеалном“ исходу досезала „историјске границе“ на Сави и Дунаву. Налазећи се између геополитичког чекића и наковња сила које се сустичу на савременом Балкану, а загледана у предворје ЕУ као безалтернативни спољнополитички и геополитички оријентир, „српске територије (делимично или у целини) могле би да буду или укључене у подунавску (централноевропско-балканску) зону немачког геополитичког и геоекономског утицаја, унутар или изван будуће трансформисане и проширене ЕУ, и/или препуштене балканском фрагменту нараслих неоосманских амбиција Турске као могуће сатисфакције за њено бесконачно чекање за пријем у ЕУ.“ [21]
Може ли Србија да се геополитички преоријентише
Покушавајући да пружи поуздан одговор на запитаност о могућностима геополитичке преоријентације Србије у савременим међународним приликама, рад прво обрађује низ одговора на низ претходна питања (где се Србија налази сада, шта нас је до тога довело и ка чему смо тренутно геополитички оријентисани да би нам био потребан отклон, односно преоријентација). У том смислу посматра се „класичан“, историјским константама и промењивима одређен геополитички значај Балкана те његове савремене димензије, односно одређење актуeлног положаја Србије у постхладноратовској епохи, након ратова за југословенско наслеђе. Овај положај се суочава са перспективама нарастајућег мултиполаризма и сада већ уочљивих геополитичких тенденција које је убрзала светска економска криза, па се на основу свега тога анализирају постојећи и потенцијални услови за евентуалан геополитички преокрет Србије у наредном периоду.
„Да ли је могућа геополитичка преоријентација Србије у савременим међународним приликама“ – истовремено је теоријско и практично питање што захтева више „претходних одговора“ на запитаности: где се Србија налази сада, шта нас је до тога довело и ка чему смо тренутно геополитички оријентисани да би нам био потребан отклон, односно преоријентација? У позадини, као полазно питање, смештена је кључна теоријска дилема која гласи: да ли је у савременом свету уопште могуће да се „мали“ субјекти међународних односа – слабе, малобројне и територијално невелике државе – сопственим снагама преоријентишу те да узимају учешће у савременој међународној политици, да је поимају „геополитички“ и да се у складу са тим и понашају?
Kомплексност самих одговора на ове и овакве запитаности изискује да се крене обрнутим редоследом – од теоријских и најопштијих, ка појединачним и реалполитичким одговорима. Промене савезништва, па и суштинске геополитичке преоријентације великих сила су учестале, историјски евидентне и самим тим ван сваке дилеме. Велика Британија је од класичне познофеудалне државе европског Римланда почетком модерне епохе еволуирала у меркантилистичко-таласократску империју, дубоко мењајући своја ранија основна геополитичка и вредносна одређења. Француска је током претходна два века, као геополитичка сила првог реда у европском Римланду, осцилирала између континенталистичког империјализма (период Наполеона Бонапарте) или истоврсне, мада знатно умереније републике (Де Голова „пета република“) и оријентације која је нагињала геополитичкој атлантизацији (период Кримског рата – владавина Наполеона III, савремена Француска).
Немачка је геополитичку преоријентацију свог „средњоевропског“ концепта доживела силом тоталног слома у светским сукобима, да би у постхладноратовском миљеу извела поступну рехабилитацију своје „средњоевропске“ геополитичке перспективе. Русија је, пак, улазећи у разноврсна савезништва са силама на простору Римланда и „спољног полумесеца“ – од Великог концерта, преко Тројецарског савеза до Антанте – испољавала своју геополитичку улогу континенталне силе евроазијског Хартланда, баш као што је Британија, својим бројним савезима балансирајући против (потенцијално) доминантне силе на евроазијском копну, задржавала своју таласократску атлантску оријентацију.
Промене спољнополитичких савезништва (у периодима равнотеже снага или сукоба услед њеног поремећаја) између великих сила неупоредиво су чешће од дубинских геополитичких преоријентација, мада и оне, делом произлазе из географских датости: константи геополитичког и стратешког позиционирања из чијих се перспектива сагледава државни, национални интерес (ово је у модерној епохи најочитије у случају Седмогодишњег рата [1756-1763] на простору западноевропских држава и њихових колонијалних поседа).
Промене страна и дубље геополитичке преоријентације другоразредних сила и малих држава знатно су проблематичније. Па ипак, и њима обилује историја модерне Европе: од италијанске везе са Централним силама, па до њеног преласка на страну Антанте у Првом светском рату; од Франковог инклинирања тоталитарној Осовини до неутралног просавезничког држања у Другом светском рату (слична је ситуација са Турском, с том разликом да је она у Првом светском рату била ратна савезница Централних сила)(…)
Геополитичко „двоумљење“ Бугарске подстакнуто претензијама у Македонији и потоње опредељивање за средњоевропски германски блок, уз сличне двојбе (само, поводом Трансилваније) Румуније, где су, пак, превагнула обећања сила Антанте у Првом, као и „пребег“ обе ове државе из пораженог табора сила Осовине на страну Савезника у завршној фази Другог светског рата, сведочанства су о могућности да велике геостратешке преокрете могу да изврше и мање државе, додуше приметније изражене само у периодима великих светских геополитичких турбуленција, сукоба и промене у равнотежи односа снага.
И поред тога, постоји прилично распрострањено предубеђење како је геополитичка преоријентација (или бар тежња ка њој) израз нереалних надања геополитичких носталгичара, фасцинираних националним интересом у својим ранијим еволутивним историјским фазама, што не увиђају драматичност промена савремених међународних односа и умањење значаја класичног територијалног, геополитичког фактора – тако да они за „меру стварности“ узимају односе који више не постоје, који су одавно прешли у историју.
Премда се и даље примећује да они који поседују геополитички капацитет, а не говоре о геополитици, суштински „делају геополитички“ на међународном пољу, такве се могућности одричу онима који су, услед малобројности или малог обима територија и својих ресурса, у великом геополитичком дефициту са својим оскудним инструментима моћи. Заговорници овог приступа сматрају да се извесни политички добици пословично приписивани геополитичком деловању – оним активностима „тврде моћи на политичком простору“ данас могу надоместити једино новим приступима, првенствено оним у културној политици и економији. Тамо наводно још постоји довољно „слободног простора“ за мале и недовољно моћне актере да се што повољније позиционирају, пошто је у правој, суровој геополитичкој арени њихов простор „обезвређен“ а њихова моћ мизерна.
Насупрот оваквим мишљењима, бројна су и виђења која одричу да је геополитика као „политика простора“ повластица само великих и највећих народа и држава. „Мали и средњи народи и државе такође исказују геополитичка настојања у разним облицима. Та микрогеополитика, по својим оштроумним назирањима, може да се упореди са макрогеополитиком суперсила. Без обзира што често настаје на ободима светских средишта моћи, периферна геополитика са својим животним надахнућима у потрази за опстанком, може да досегне вредност најдубљих увида.“
Напомене:
* Институт за европске студије.
** Овај рад је настао у оквиру пројекта 179014, кога финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. (Оригиналан наслов рада: Могућност геополитичке преоријентације Србије у савременим међународним приликама)
Упутнице:
(…)[14] Миломир Степић, Срби и етно-демографско окружење – међузависност популационих и геополитичких процеса на Балкану, Српско питање – геополитичко питање, Јантар група, Београд, 2004, стр. 253.
[15] Према: Милош Кнежевић, Дилеме спољне политике о „безалтернативној” евроинтеграцији Србије, Национални интерес, бр. 2/2010, год. VI, vol. 8, стр. 188.
[16] Blic, 07.09.2009,
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/109738/Tadic-Kina-jedan-odcetiri-stuba-spoljne-politike-Srbije
[17] Александар Гајић, Слободан Јанковић, Четири стуба спољне политике Србије, Излагање на међународном скупу о спољној политици, Инстутут за међународну политику и привреду, Београд, 2012, стр. 194.
[18] Исто; Не заборавимо да земље ЕУ 27 2010. године имају удео од 67% у увозу у Србију, а да Србија у исту извози својих 63,9% роба (махом сировина и прехрамбених производа). Прави показатељ економских односа са ЕУ и САД је чињеница да економска политика Србије вођена по рецепту западних влада и монетарних институција са предоминантним утицајем САД и земаља ЕУ довела до тога да је индустријска производња у Србији 2009. била за 12 одсто мања него 2008. године, али и за 15,5 одсто нижа него у 1998. години (под санкцијама) „и за чак 52% нижа него далеке 1989. године” (која је већ била лошија од 1980. године). Према Млађен Ковачевић, Димензије и узроци економске кризе у Србији, стр. 12.
[19] Александар Гајић, Слободан Јанковић, Четири стуба спољне политике Србије, Излагање на међународном скупу о спољној политици, Инстутут за међународну политику и привреду, Београд, 2012, стр. 194.
[20] Детаљно о доктрини „стратешке дубине“ код: Дарко Танасковић, Неоосманизам – повратак Турске на Балкан, Службени гласник, Београд, 2010.
[21] Миломир Степић, Геополитичност ширења ЕУ и положај Србије, Српска политичка мисао, 1/2010, година 17, свеска 27, стр. 39.
Већи број текстова овог аутора можете видети на порталу Србин.инфо