На недавно одржаној трибини Социјалног форума, од стране предавача који живе од државе Србије, а у исто време су јој нелојални, својим југословенством и призивањем једног тоталитарног режима, који је Српски народ, а и све остале, завио у црно, није се ни могло очекивати више, ни мање, таман толико да покажу свој прави крактер и своју идеологију, где се нож у стомак, рецимо, сматра револуционарном делатношћу од прворазредног значаја. Додуше, били смо сведоци изјава, по којима је Жарко Зрењанин, свако мало, био издаван од својих комуниста, што довољно говори о њиховом менталном склопу и храбрости уопште.
![](https://petrovgrad.org/wp-content/uploads/2018/02/85b65ff3a6719066d28fea2775aa5400.jpg)
Иако је јасна чињеница, да су Петровграђани изашли на улице и тог 27. марата 1941. управо носећи слике Карађорђевића и узвикујићи добро познате пароле, нико не помиње где су тада били комунисти. Комунисти су у то доба били савезници са нацистима, па их нигде није ни било, бар не у Петровграду а и ако их је било, морали су да следе политику својих главешина у СССР-у, који су тада били у љубави са Хитлером.
![](https://petrovgrad.org/wp-content/uploads/2018/02/slika.jpg)
Мирослав Самарџић се позива на индустрију, као да ју је он лично или „бравар“ стварао, а која је истине ради у Петровграду постојала и пре комуниста. Треба само подсетити на то, да је Виктор Елек, био директор шећеране тридесетак година. Овог часног Јеврејина обесили су Немци на почетку окупације а на плакату, којим је најављено јавно смакнуће, заједно с Елековим, налазило се и име Цвете Цукића, несрећног голмана фудбалског клуба АСК, из оближњег села Арадац.
![](https://petrovgrad.org/wp-content/uploads/2018/02/b3237450cafde5e116de886230a78c4f.jpg)
Посебно би се могло полемисати о свему ономе што су партијски другови рушили, а рушило се све што им се хтело, па су тако рушили и такозвани Ајфелов мост, кога се старији суграђани и данас сећају са носталгијом. Рушило се да би се градило у духу новог времена, чији симбол је свакако зграда водоторња, у којој, уместо воде данас постоји, својеврсна сценографија страве и ужаса, где се голубљи измет може товарити у тракторске приколице, а ходници подсећају на улазак у гробнице. О лифту из доба јуре, да не говоримо, о мосту на сувом, или о чувеним језерима, такође…
![](https://petrovgrad.org/wp-content/uploads/2018/02/d500cd09a7a1ec6d2192e8c6ae7a66a2.jpg)
На трибини смо могли чути, како је у Титово време све било сјајно, јер били су срећни, додао бих, јер су живи, а све изнад тога се сматрало поезијом. Штафета младости, хала спортова, паркинг простор на главном градском тргу, да не говоримо о изјавама, како је социјализам излечио туберколозу. Такве и сличне будалаштине биле би тачне, једино, када би рекли, да је примера ради, капитализам лечио све оно што се лечи антибиотицима, јер и медицина је ето ништа, спрам класног уређења.
![](https://petrovgrad.org/wp-content/uploads/2018/02/lala.jpg)
Лицемерје као особина партијских другова, када говоре о томе да се историја понавља онима који је заборављају, најбоље се види по њиховом затирању свега историјског у овоме граду. Тако ни дан данас не знамо колико је људи стрељано и на којим местима, иако постоје подаци да је само једном приликом стрељано петсто Срба из Петровграда. Мучилиште попут Логора на углу Цара Душана и Гробљанске улице уместо да стоји као сведок страшног страдања за случајног пролазника, не представља данас ништа више од једне урушене зграде.
![](https://petrovgrad.org/wp-content/uploads/2018/02/62e07805ff310844e82bab26d3b0960e.jpg)
Партијске другове оптужује враћање имена Петровград, јер су као хијене пред историјом, оптужени као крвници, а не како добротвори, као они који су уништавали Србију, а свакако Краљевину Југославију. Циљ комуниста, фашиста и нациста је био исти, а то је смрт Краљевине Југославије. Комунисти су са Титом ишли напред и довели нас поново до братоубилачког рата, који су водили све њихови ученици и пионири попут Туђмана који је био Титов генерал, или Милошевића, који је опет био његов ученик. Све у свему једна протуприродна појава, која је довела и до рата и до Олује.
![](https://petrovgrad.org/wp-content/uploads/2018/02/adfcd9914fe3549c8ca665faa2123cc1.0.jpg)
Име града не припада комунистима него свим грађанима, па тако нема смисла да се град зове по једном бандиту, какав је био Жарко Зрењанин а посебно је лицемерно да комунистички наследници у заштиту узимају националне мањине, кад је познат њихов однос према мањинама и вјерским заједницама у Титовој Југославији.
![](https://petrovgrad.org/wp-content/uploads/2018/02/54f3e7b0206642a886774ba4c268ad27.jpg)
Убрзо по ослобођењу комунисти су показали свој прљав образ и починили злочине над немачком мањином, што није мимоишло ни жене и децу. Ратно право каже да у најмању руку деца нису крива, комунистичким бандитима су била, о томе сведоче споменици на крвав траг Титове армаде у Книћанину. О радничкој и социјалној правди говори систем, који су створили они сами, систем у коме су по узору на нацисте стварали концентрационе логоре, попут онога на Голом отоку.
![](https://petrovgrad.org/wp-content/uploads/2018/02/26c6ea597d53523dea8337d264fe3a0b.jpg)
Аутор: Јован Његовић Дрндак