Српска Православна Нова година ће се несумљиво прослављати у Србији, Војводини, Банату, по локалима и трговима па тако и у нашем граду. Многи је зову и старокалендарска Нова година а да ли су у праву? Неки публицисти кажу, да је то само делимично тако и да она јесте настала на основу рачунања времена по „старом“ или календару који је установио познати Гај Јулије Цезар. Да ли смо у праву када је зовемо „православном“?
Заиста, можемо ову Нову годину звати православном, јер је славе поред Срба Руси, Грузини, Света Гора и сви православни који су под јуриздикцијом Московске патријаршије у свету, што ће у преводу рећи већина православних у свету. Зовемо је и „српска“ али да ли знамо како је настао овај префикс и да ли знамо да је он настао као покушај да се очува српски идентитет у новоствореној Краљевини Југославији. Пре Срба искуство са слављењем ове Нове године имали су Руси, који је зову „руска“.
У Русији се овај празник појавио 1918. године, након револуције, увођењем грегоријанског календара. Сама Нова година, 1. јануара, слави већ више од 300 година. Све је започело 1700. године, указом цара Петра Првог. Традиција овог дана је веома древна. Стара Нова година у Русији пада у дане када се прослављају „свјатки“ или древни празник старих Словена, који траје 12 дана, од Божића, 7. јануара па све до Крстовдана. Дванаест дана Божића хришћанска Црква је почела да слави још од давнина, али је временом овај празник попримио и бројне паганске обичаје.
Пре стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца Срби су искључиво славили Божић као празник и слављења нове године у класичном смислу није било. Постојала је и стара „словенска“ Нова година и обичаји везани за крај пољских радова и почетак јесени када је сеоско становништво сабиравши усеве могло да се посвети већој доколици и слављима различите садржине.
Нова година по староом календару почела је јавно и пркосно да се слави тек између два рата. Наиме, 1919. године је нова Краљевина СХС, без икакве јавне расправе и консултација са Црквом и народом а у покушају да се додвори својим новим грађанима римикатолицима и протестантима, бившим поданицима Аустро-угарске, донела указ о усвајању новог грегоријанског календара на целој територији.
Срби у краљевини, испрва, нису сматрали да је то неки проблем а прва сумња је дошла 1923. године када су званичници краљевине из Загреба поручили преко штампе, да православна славља штете трговини и привреди. Занимљиво је да су такви захтеви стизали из хрватских градова где су постојали јаки центри римокатоличких фрањевачких редова. Они су у српској јавности нашли истомишљенике међу новокомпонованим српским богаташима, послератним профитерима, који су додали захтев, да се календар додатно подеси, како би Божић и Васкрс падали увек у дане викенда, јер би се тако смањили губици у привреди. Није било довољно што су се обогатили за време рата док су други гинули, него су желели још профита и у миру.
Ово је обичан српски народ толико огорчило да су 1923. године одлучили да јавно и пркосно прославе стару календарску годину а како су за промену календара кривили владу, додали су јој и страначки придев „опозициона“. Отпочело се са јавним слављем, на улици и по ресторанима, прво Београда а касније и других градова. Прва прослава је организована у београдској кафани „Касина“. Већ следеће године придружиле су јој се остале престоничке кафане, биоскопи, домови ратника – инвалида.Ово је кључни историјски доказ да ова Нова година има јасно грађанско и демократско порекло и у потпуности је у складу са обновом грађанског и демократског друштва у Србији.
Управо као таква је одмах била на удару новокомпонованог комунистичког и социјалистичког Југословенства. Настављена је званична пропаганда о однарођивању српског етноса и самим тим потискивано је и прослављање православне Нове Године у ФНР Југославији. Титов режим је отишао и корак даље па је забранио сваки вид прославе, по њима „13. Јануара“. Ишло се у томе тако далеко да су режиму били сумњиви чак и они који славе рођендан тога дана. Донета је и стриктна милицијска наредба да 13. Јануара кафане морају бити затваране најкасније до 22. часа. Било је и случајева да се локални руководиоци ове наредбе нису стриктно држали случајно или намерно али у целини деловало се репресивно.
Срби су, као слободољубив народ, упркос забранама, тајно, наставили да прослављају ову нову годину, из ината, често се излажући полицијској репресији и изржавајући завидну грађанску храброст, поред традиционалног митског ината. Ову нову годину прославиће и ове године слободни људи ове земље, па и града на Бегеју у званичној организацији Града Зрењанина, упркос новим покушајима, да се јавно обесмисли ова прослава у име неке нове идеолошке утопије. Југославије и ината више нема али притисци да се Срби одрекну „старог“ календара су још увек актуелни и не престају, сад у име неке нове мондијалистичке утопије…
Срећну Православну и Српску нову годину, жели вам Петровград.орг!