Покрајинска влада је истакла две различите „заставе Војводине“ поред заставе Р. Србије. Председник некадашње Радне групе за израду радног текста Статута АПВ из 2014. године тврди да је то резултат компромиса и res iudicata. Обележје илегалне европске регије у Војводини је вексилоид, израђен анонимно, копирањем туђег симбола, неозбиљно предложен, супротан домаћим прописима и правилима вексилологије и хералдике.

Централни симбол је летонског порекла

ЛСВ се од почетка угледала на мало познате туђе симболе. О томе сведочи незванични предлог ЛСВ за „заставу Војводине“ из 1990. године упадљиво налик на заставу Св. Винсента и Гренадина (острва на Западним Антилима). ЛСВ то већ две деценије користи као партијску заставу.

Новим Уставом Р. Србије (2006.) у чл. 184. ст. 4. изричито је прописано: „Аутономне покрајине утврђују симболе покрајине и начин њиховог коришћења“, а не да АПВ преузима симбол стране државе, мења његов смисао, те да крши начела и правила семиотике. Корхецовим статутом (2009.)

Душан Ковачев

Изворник централног мотива аутономашког вексилоида из 2004. године је општој јавности видљив на врху летонског (латвијског) Споменика слободе у Риги (дело Карлиса Зале и Ернеста Шталнберга). На врху споменика је апотеоза слободе која узноси три златна пентаграма – симболе јединства области које чине независну Р. Летонију: Видземе, Лагатале и Курземе. Тај симбол државног јединства и независности (подв. аут.) је у Летонији познат под називом „три звезде“ и потиче са највишег националног одликовања: Ордена три звезде, установљеног 1924. године. Употребљен је на центру орденске звезде и крста, ликовним комбиновањем истуала и мулета. Дизајн ордена је ауторски рад скулптора Густавса Шкилтерса (Gustavs Šķilters/1874-1954/).

Неозбиљност предлога

Аутономашки вексилоид је споран од 2004. године када га је усвојила Скупштина АПВ на предлог ЛСВ. У име предлагача, председник ЛСВ Ненад Чанак је тада образложио „смисао“ централног мотива: „Три жуте (sic) звездице (sic) постављене у кругу на центру плавог ширег поља представљају једноставно три историјске и данашње регије у Војводини: Срем, Банат и Бачку, с чиме се поцртава (sic), то је била идеја предлагача, не само тежња за децентрализацијом унутар Србије, него и унутар саме Војводине, као и за европским традицијама на основу којих се и дошло до овог решења заставе“. Међутим, „звездице“ су звезде. „Жута боја“ у вексилологији и хералдици не постоји. Нема симбола којим су Срем, Банат и Бачка представљани мулетом.

Једанаест година пошто је предлогом вексилоида згажено прво основно правило хералдике (оригиналност), Чанак је покушао да јавно подели одговорност са Борисом Тадићем, Горданом Чомић, па чак и Ненадом Маурићем који је електронски приредио предлог. Све је подругљиво „зачинио“ на рачун менталитета Сремаца.

Збрком против права и правила

Аутономашки вексилоид је од почетка проглашен „заставом Војводине“, мимо Устава Р. Србије, законских прописа и Статута АПВ (1991.). Поводом тога се од почетка водио поступак пред Уставним судом. Новим Уставом Р. Србије (2006.) у чл. 184. ст. 4. изричито је прописано: „Аутономне покрајине утврђују симболе покрајине и начин њиховог коришћења“, а не да АПВ преузима симбол стране државе, мења његов смисао, те да крши начела и правила семиотике. Корхецовим статутом (2009.) је у члану 9. било прописано: „АП Војводина има симболе. Симболи аутономне покрајине су застава и грб.“ Међутим, Уставни суд је оценио да норма није у складу са Уставом услед непостигнуте основне одређености стандарда и јасноће правне норме.

Прописивање коришћења аутономашког вексилоида је противљење основном уставном начелу јединства републике (чл. 8. Устава Србије). Нормирање аутономашког вексилоида противно циљу и сврси права, није могуће оправдати ни најширом стваралачком јуриспруденцијом.

Душан Ковачев

Важећим Пасторовим статутом (2014.) у чл. 9. ст. 1 изричито је прописано: „АП Војводина утврђује своје симболе (подв. аут.) и начин њиховог коришћења на основу Устава“. Међутим, нормом у чл. 9, ст. 2, супротно претходном ставу прописује: „Застава АП Војводине састоји се од три боје, црвене, плаве и беле, положене (sic) водоравно у сразмери (sic) 1:8:1. У средини плавог поља налазе се поређане у круг (sic) три звезде жуте боје (sic)“. На овај начин своди две боје на бордуре, а „заставу“ претвара у обележје истоветно вексилоиду илегалне европске регије. Са 1. ставом је потпуно некохерентан 3. став члана 9 о „три звезде жуте боје (sic)“ јер се тиче већ примењеног страног (летонског) изворника на вексилоиду, као и 4. ставу истог члана који прописује шта сматра „историјским грбовима Бачке, Баната и Срема“. Супротстављеношћу ставова истог члана нису прописани основни стандарди одређености већ збрка. Статут АПВ у чл. 9. прописује чак две „заставе“ и два „грба“ за једну Покрајину (кршећи друго основно правило хералдике).

Те „друге“ симболе именује „традиционалним“, мада је грб Српске Војводине употребљаван искључиво 1848. године, а традиција захтева континуитет употребе. Услед неконхерентности и бројних нетачности, чл. 9 Статута је немогуће разјаснити употребом критеријума и мерила механичке јуриспруденције.

Истицање мулета на застави хералдичка семиотика недвосмислено сматра изразом јединства независне власти. Конвалидирањем вексилоида Пасторовим статутом и Покрајинском скупштинском одлуком прописан је континуитет обележја илегалне европске регије у Војводини а не коришћење покрајинских симбола. Прописивање коришћења аутономашког вексилоида је противљење основном уставном начелу јединства републике (чл. 8. Устава Србије). Нормирање аутономашког вексилоида противно циљу и сврси права, није могуће оправдати ни најширом стваралачком јуриспруденцијом.

Евро-помодарство

Метаправни елемент прописа о вексилоиду је, судећи према образложењу предлога из 2004. године, била жеља за „европским“ обележјем, а „европско“ је аутономашима ЕУ. Војвођански аутономаши о ЕУ знају веома мало, па још увек тешко схватају да звезде на застави ЕУ нису „жуте“, већ златне. Игноришу, оспоравају или ниподаштавају историјске чињенице о симболима српске Војводине. Рецепцију историјских симбола Војводине зову фалсификатом, а употребу туђих симбола на свом вексилоиду не сматрају плагијатом.

ЛСВ летонски симбол користи као свој партијски знак годинама. Симболе Р. Летоније су лигаши најпре претворили у партјски лого у бојама Св. Винсента и Гренадина. Потом су га у „жутој боји“ пришили на заставу Србије растегнувши њено плаво поље, па убедили неуку већину у Скупштини АПВ да тај вексилоид прогласе „заставом Војводине, како би имали под чиме да дефилују улицама. На крају су звезде заиста претворили у „звездице“ и позлатили их да би их функционери ЛСВ користили као партијски накит.

Проглашење аутономашког вексилоида за „заставу Војводине“ аутономашки режим Б. Пајтића није спровео сам, већ тек 2016. године уз помоћ новог, Вучићевог политичког режима у Покрајини. Њихови заједнички евроатлантски господари очекују уставну реформу 2017. године којом би се под именом наше Војводине легализовала „европска регија“. Ради тога се симболи Војводине деградирају у корист аутономашког вексилоида и крије саопштење којим се Српско хералдичко друштво 30. марта 2015. године обратило јавности, информативним агенцијама, Влади Републике Србије и Скупштини АПВ поводом Предлога одлуке о изгледу и коришћењу „официјелних и традиционалних симбола“ АПВ.

Познајте истину и истина ће вас ослободити

Сведочанства о историјској употреби српске тробојке у Војводини су бројна и документована. Можда су је на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године развили управо Срби Великокикиндског диштрикта? Историјски извори указују на ту могућост: „Група од око петсто Срба се, носећи барјак донесен из Кикинде упутила у Карловце да од митрополита тражи одржавање народне скупштине“. Кикинда је у оно доба била центар Великокикиндског диштрикта, прве регионалне аутономије у источној Европи где су Срби 1774. године ослобођени од сваке феудалне везаности, стекли самоуправна права и политичку аутономију.

Истину о српској тробојци у Српској Војводини забележио је Павле Симић на слици „Српска народна скупштина првог маја 1848. године“. Творци Српске Војводине, који су забележени на том монументалном ликовном делу, нису били европски помодари. Став Срба Војводине о Европи је пре век и по јавно забележио Ђура Јакшић (песме „Европа“, „Европи“ и „Стража“) који је Српску Војводину бранио сабљом на бојном пољу. Ни творци САП Војводине нису желели да Војводина буде посебна јединица одвојена од Србије.

О томе сведоче речи Јована Веселинова Жарка, који се век касније за Војводину такође борио с пушком у руци, и након укидања војне управе генерала Ивана Рукавине постао њен политички господар. Пре пола века далековидо је упозоравао: „Сваку аутономашку тенденцију морамо да спречимо политички“, „Највише сам писао за аутономију, али мислим да би се могла расформирати када не би било Космета“. „Нисмо мислили да се играмо јединица да би се оне издвајале, већ због неких посебности за време рата, да би се неке ствари иживеле“.

Што се тиче „традиционалне“ заставе АПВ, начелно се слажем са ставом Српског хералдичког друштва којег републички и покрајински политички режим крије. Да је објављено, јавност би знала да су једини неспорни историјски симболи Војводине српски симболи. Фенси паори не подносе наш завичај jeр њихови господари презиру српску историју Војводине. Мрзе наше историјске печате устава и права, законе и штатуте, који хиљаду пута сведоче да је „европска регија“ уљез.

Изворно текст je објављен: Фонд стратешке културе а потом су текст пренели и други национални портали. Од истог аутора (ОВДЕ)