Према подацима Конрада фон Хеснера у XVI веку било је 60 народа словенског језика. Преостало је 14, док су остали асимиловани и избрисани са етничке мапе. Такође, територије које су Словени изгубили износе близу 700.000 квадратних километара. Уз све то Запад и даље настоји да преостале православне Словене уништи стварајући нове народе са идеологијом мржње према народу из ког су потекли. На удару се нашле и поједине институције православних Словена, пре свега Црква, где се води политика поништавања или одрицања од аутокефалности и њихово потчињавање Фанару, тачније константинопољском патријарху као новом источном папи.
Ако прихватимо податак Конрада фон Хеснера да је у XVI веку било 60 народа словенског језика, а да сада имамо, условно речено, 14 (Руси, Белоруси, Украјинци, Срби, Бугари, Хрвати, Бошњаци, Словенци, Црногорци, Македонци, Пољаци, Чеси, Словаци и Лужички Срби). Условно, јер је потребно бројати уз неки критеријум, на пример државе (онда отпадају Лужички Срби). Потом, колико словенских народа има државу и да ли неки народи имају више држава. Етнички критеријум смањује број словенских народа, јер су Руси, Белоруси и Украјинци један народ, као и Срби, Црногорци, Бошњаци, Македонци и Хрвати. У сваком случају, ако оставимо и први критеријум недостаје 46 словенских народа! Где су ти народи словенског језика нестали?
Где су нестали бројни словенски народи и ко је узео њихове територије?
Истовремено, ако упоредимо древне и садашње границе Словена видимо да недостаје територија величине 330.000 квадратних врста (1 верста равна 1.0668 км, значит 7 верст – около 7,5 км). Ова површина (са преживелим становништвом које је асимиловано) представља сво Пруско краљевство, сав немачки део Аустријске империје и све територије Мађарске. Другим речима, земље и становништво које су изгубили Словени дали су срж трима државама. Ове територије и Немци и Мађари сматрају својим исконским територијама.
Ништа боља није ситуација ни код Срба. Територије које су Срби изгубили износе око 335.341km2: територије Ердеља/Трансилваније, Влашке и Молдавије – од којих је асимилацијом створен нов народ – Румуни; затим део Егејске Македоније где је извршена хеленизација Словена; Албанија и Косово и Метохија где је извршена брутална асимилација Срба (која на наше очи још траје), као и део Северне Македоније где је вршена и врши се и даље албанизација ове државе. Такође, званична турска дипломатија признаје да у Турској живи око 10 милиона потурчених и исламизованих Јужних Словена, углавном Срба, који још увек чувају свој језик, а које сада отима новостворени народ у Босни и Херцеговини – Бошњаци.
Са горе наведеним подацима сагласна су и најновија истраживања из ДНК генеалогије.
Једном речју, ако се сагледају подаци суочавамо се са невероватном геополитичком трагедијом која је прекривена равнодушношћу преживелих Словена. Професор Јован Ђорђевић указивао је да код Срба постоји чудна равнодушност према изгубљеним територијама и сународницима који живе ван Србије. „Ми, Срби, заиста смо чудновати људи. Ми смо пријатељи мира, слоге и братства са целим светом. Наша је девиза: ‘,Сваком своје.’ Ми се ове хришћанске врлине придржавамо у толикој мери, да она већ прелази у грех према нама самима. Ми пуштамо да најпре други узму и оно што је заиста њино, а и оно што желе да буде њино. А нама – шта остане.“ Последица те наше грешне индоленције та је, да нас грабљиви суседи пљачкају и черупају са свих страна, а ми спокојно и са резигнацијом чекамо да нам они кажу шта је наше.
Тако нам је за сада остала само Црна Гора и ова наша Србија. Али, канда је и она још сувише велика нашој браћи са истока и запада, те су и њу ради да поткресују мало и слева и сдесна, док се не састану на Морави. Па да нас онда, братски, стрмоглаве у Мораву.“ – написао 1895. историчар, књижевник и аутор химне ,,Боже правде“ (и сада званичне химне државе Србије) професор Јован Ђорђевић. Констатација професора Ђорђевића скоро да се може применити и на Русе, код којих такође примећујемо овакав однос према територијама и сународницима (посебно у Украјини).
Трагедија православних Словена је још већа, ако се суочимо са подацима о неправдама и злочинима неправде нанете током Првог и Другог светског рата, који су вођени за њихово буквално уништење. Жртве које су поднели у овој борби су фасцинантне, сведоче о невероватном херојству и спремности на жртву. Само у Другом рату убијено је 40 милиона Словена, али то на Западу никога није ни заболело ни задивило. Данас се за разлику од холокауста жртве Словена без икаквог стида умањују и омаловажавају диљем „културне“ Западне Европе.
Наравно, не можемо рећи да Запад није посејао ново семе раскола међу Словенима које треба да доведе до даљег смањења броја овог народа, као и територија на којима живе. Ако је Украјина „болест“ руског народа, онда је покушај обојене револуције у Белорусији 2020. показао да се зараза проширила и да руски свет може да остане и без ових територија и народа. Слично је и са Србима на Балкану, где се 2020. године водила огорчена борба за очување Црне Горе као српске територије и државе. Наравно, проблеми са фрагментацијом Срба укорењени су много раније.
Формирањем Краљевине Срба Хрвата и Словенаца (касније Краљевине Југославије) Срби су пристали да се Хрватској припоје Славонија и Далмација (које су биле посебне покрајине у Аустро-Угарској са својим парламентима и који су два пута одбили апелације хрватских националиста да се уједине), што је довело до асимилације тамошњих Срба, геноцида (у тзв. Независној држави Хрватској током Другог рата) и на крају протеривања током разбијања Социјалистичке Југославије у војној акцији названој „Олуја“, уз асистенцију Запада и НАТО. Све је то „хвала“ за опраштање ратне оштете прописане Хрватској због учешћа на страни Аустро-Угарске (држави агресору) у износу од 13 милијарди тадашњих француских златних франака. Међутим, не чине само Срби овакве глупости, и Руси још нису наплатили ратну оштету због агресије Наполеона на Русију 1812. године.
Ништа боље, за Србе, није било ни када је после Другог светског рата формирана Социјалистичка (Титова, комунистичка) Југославија. Тада се вођена политика оправдавала двема паролама: „борбом са великосрпским хегемонизмом“ и „Слаба Србија – јака Југославија!“ Због потреба да се ослаби Србија на њеној територији, одузетим из састава Србије, створена је Република Македонија, данас Северна Македонија (од Јужне Србије), Босна и Херцеговина (у којој су исламизовани Срби промовисани у конститутивни народ Муслимана (са великим „М“, иако су бројни критичари истицали да су муслимани припадници исламске религије, те не могу бити нација) и Црна Гора (која се после Првог светског рата ујединила са Србијом), а у самој Србији две аутономне покрајине Војводина и Косово и Метохија.
Разбијање социјалистичке Југославије извршено је на принципу поштовања тзв. републичких граница, без могућности било какве корекције. После се показало да и границе аутономних покрајина имају и те какав (гео)политички значај, јер су постале непроменљиве. У сваком случају машта непријатеља Србије да се она сведе на границе Београдског пашалука (Османске империје) постаје реалност. Томе доприноси и одвајање Аутономне покрајине Војводине из састава Србије (иако Срби имају етничку већину). Запад помаже разградњу Србије формирањем сепаратистичке интелигенције (у односу на Србе и Србију), сепаратистичких политичких партија и тзв. војвођанског идентитета. У Рашкој области Запад подржава сепаратизам муслимана који живе у овој области (они је називају Санџак), чиме се раздваја Србија од Црне Горе.
Перспективе су, дакле, веома тмурне и магловите. Сам нестанак Срба уз наметање стигме о геноцидности, коју на међународном нивоу за сада, спречава Русија, јер у Савету безбедности Уједињених нација (и на друге начине) спречава да се усвоје западне Резолуције о геноцидности српског народа (и потреби његовог коначног уништења).
Уз губитак територија (животног простора) у остацима словенских држава преузимају се и (државне) институције које су важне за опстанак православних Словена, од чега није поштеђена ни црква. Видимо да се у Украјини ствара нова црквена неканонска структура од стране Фанара – тзв. Православна црква Украјине, што је наговестило да се идеја источног папизма почиње спроводити у агресивнијој форми. Истовремено Константинопољска патријаршија, уз потчињавање православних Словена, нуди укидање самосталности њихових цркава, а као замену је већ формирала словенски викаријат који даје аутономију служења на црквенословенском језику, али не и аутономију и самосталност по питању власти и одлучивања. На жалост, бројне нове владике и свештеници су школоване на Западу и пристају на ову погубну новотарију, а све ради потчињавања папи (Римској цркви). Сачувати Цркву од преузимања православним Словенима непријатељских лица, значи сачувати је и као институцију у којој постоји реална власт. Пример који нам долази из Молдавије открива много. Наиме, у Извештају Лондонског Chatham House (у јавности познатог као Краљевски институт за међународне односе), питање молдавског православља разматра се заједно са будућношћу Белорусије и Украјине, при чему се указује да британски експерти овим државама предвиђају „жестоку борбу за своју будућност“, дајући уз то и мноштво занимљивих информација. Према томе, могућности Англосаксонаца да се боре са Русијом у Молдавији су “ограничене”, али Лондон не губи наду: саветује да се „донатори“ ослоне на информативне кампање, да уведу у образовне програме предмете који ће садржавати русофобне теме и да наставе да подржавају “цивилно друштво”. Генерално, “ да ојачају полуге западне меке моћи у овој земљи као и да формирају механизме финансијске помоћи русофобима“. Трећи молдавски „проблем“ (идентичан је и белоруском и украјинском), кажу у лондонском Институту је што Русија „осваја срца и умове преко Руске православне цркве“. “Молдавска православна црква, која је подређена Руској православној цркви, активни је вектор руског утицаја и пропаганде у Молдавији. Чак 80 одсто верника припада овој цркви, а да проблем буде већи, ово је институција с највећим поверењем у земљи. Наиме, према истраживању јавног мњења чак 70% испитаника сматра Молдавску цркву у сваком смислу морално снажном и неувученом у различити криминал”. У Лондону сматрају да је црква у Молдавији главна у ширењу антизападних вредности, те да даје нескривену подршку (бившем) молдавском председнику Игору Додону. Због тога када западне невладине организације, покрети и активисти критикују цркву само добијају минус, те лондонски Институт саветује да „не привлаче пажњу на себе делујући против цркве у Молдавији, док не стигну млади прозападни свештеници који су на школовању“. Другим речима, поткопавање православља у Молдавији планирано је тихо, изнутра, и по епархијама. Да поновимо једну реченицу: „лондонски Институт саветује да не привлаче пажњу на себе делујући против цркве у Молдавији, док не стигну млади прозападни свештеници који су на школовању“. Каква је наша реакција на ову чињеницу? Никаква, и даље школујемо свештенике по иностранству, а онда се патимо када пројаве русофобију или србофобију и жељу да разруше канонско јединство у Белорусији или Србији (или било где у православном свету).
Шта би, дакле, могло бити главна мета, када је у питању најважнија словенска православна црква?
Суштина удара на Руску цркву (преко Украјине, али и преко Белорусије и у самој Русији) јесте приморавање да се одрекне концепције Москва – Трећи Рим. Наиме, Законодавна повеља о оснивању Московске патријаршије, коју су 1589. године потписали константинопољски, јерусалимски и александријски патријарси, као и вршилац дужности патријарха антиохијске катедре, гласи: „Откако је стари Рим пао у јерес, Другим Римом, то јест Константинопољем владају безбожни Турци; твоје, о благочестиви царе, Велико руско царство, Трећи Рим, надмашиће све благочестјем и ти си једини под капом небеском хришћански цар, постављаш се од целе васељене, од свих хришћана.“ Чињеница је да је Русија – „Трећи Рим“ уграђена у сам чин оснивања Московске патријаршије, те да одрицањем од ове концепције заправо се православни Русије одричу црквене самосталности и пристају да буду део већ формираног „словенског викаријата“ који је потчињен „источном папи“. Управо и Томос који је Фанар дао тзв. Православној цркви Украјине не предвиђа њену самосталност, него потчињеност Константинопољском источном папи.
Фалсификовање историје и изграђивање социјалним инжењерингом нових народа
Уз све то, у Украјини, а уз помоћ унијата и римокатолика, озбиљно се ради на фалсификовању историје цркве и православља. Да би нова историја дошла до глава људи, од 2018. године Украјински римокатолички универзитет спроводи курсеве за усавршавање наставника историје широм Украјине, 200 људи годишње се уведе у стање уверености да су у праву. Тако се формира невероватан број «форматираних» наставника историје. Тако историја, заправо, постаје средство геополитике, а не објективна наука. Да Запад и непријатељи Словена не мирују показују бројни индикатори. На пример, и у Србији и Русији покреће се акција формирања нових идентитета, по правилу србо и русофобичних. Тренутно у Србији, уз финансирање Сорош фонда, Брисела, Вашингтона и бројних других невладиних организација ради се на пројектима стварања у Централној Србији торлачке, а на Југу шопске нације. Бивши председник САД, Барак Обама, изјавио је да ће у „XXI веку у свету бити формиране нове нације, а тим процесом руководе САД, Велика Британија и њихови савезници“. Јасно је да актуелна „криза идентитета“ има свој политички узрок, те апсолутно није случајно то што савремени човек, према мишљењима З. Баумана о Ј. Харбамса, мора неколико пута дневно да се „самоопредељује“ и идентификује. Другим речима нема ни говора да се подржава нешто трајно, вечно. па ни идентитет код људи.
На жалост, изградња нових народа и нових идентитета се у Србији, између осталог, ради и преко званичних државних институција, невладиног сектора и Универзитета у Новом Саду (пре свега по питању стварања торлачке и шопске нације). Такође, Румунија и западни савезници ове државе граде идентитет Влаха као румунски и антисрпски. Оно што је интересантно са аспекта геополитике и будућности православних Словена је одсуство проучавања Румуна и Румуније, као и њихове улоге у раздвајању Источних и Јужних Словена. Наиме, подсетили би на изјаве грофа Кавура, у то време премијера Краљевства Сардиније и главног геополитичара Запада, који је после Кримског рата (1856), у којем је Русија поражена, радио на формирању нове државе Румуније да се то чини ради „раздвајања Источних и Јужних Словена“. Такође, после пораза Русије од Јапана (рат се водио од 1904. до 1905. године) западне силе, пре свега Аустро-Угарска, користећи се изгубљеним самопоуздањем Петербурга и неспремности војске за нови рат, спречава Србију да избије на ЈТреба знати да је пре и за време Османске империје Албанија (Албанци су је звали Арберија!) била је географски појам, а на данашњој територији све до смрти Скендербега (који је такође био по етничком пореклу Србин, пре исламизације звао се Ђурађ Кастриот[21]) и окупације тих предела од Турака, већина становништва Албаније су били Словени (Срби). Да је Албанија географски појам рекао је на Берлинском конгресу и пруски канцелар Ото фон Бизмарк (1815-1898). И биће то Албанија још дуго времена, све док јој се 1913. године, једном међународном конвенцијом, нису фиксирали политичке границе. Име Албаније као географски појам знатно пре 1913. године у историју је увео Србин Ђорђе Манијак. Прва у историји позната држава именом Албанија (ne Shqipëria, niti Arbëria!) формирала се испод реке Дрим, у данашњој области Дукађин и Мирдита. Њен владар је био Србин Прогон, чијем ће сину Димитру српски владар Стефан Првовенчани дати за жену своју кћерку Комнену, која ће владати том Албанијом не само поред свог супруга, већ – пошто је он умро – и самостално.
Оно што је трагично јесте да је прародитељ Албаније Србин Јероним де Рада, док је прву школу на албанском језику отворио, такође Србин, Доситеј Обрадовић.(…)
(…)Запад и у Русији покушава да ради исто што и у Србији. С тога је важно проучавати српско искуство, јер како рече један руски истраживач, „Ви сте, Срби, наши живци“. Разбијање руског народа се одвија преко стварања русофобичних народа по обрасцу Украјине и у Белорусији у и самој Руској федерацији. Покушај обојене револуције у Белорусији, са подршком од стране Запада белоруском русофобичном национализму, много говори. Такође, појава на друштвеним мрежама профила који подстичу стварање нових народа у Руској Федерацији није за занемаривање. Почетком ХХI века Русија се сучила како са геополитичким претњама потпуног уништења, аали и са изазовом глобализацје. С тим у вези, питања регионалне политике и регионалног идентитета добила су посебну важност. Према сведочењима пописивача који су учествовали у сверуском попису становништва 2010. године, међу варијантама националног самоопредељења забележени су „Сибирци“. Двосмислена реакција на ову ситуацију политичара, званичника, научника, шире јавности данас је једна од најразматранијих на сибирском Интернету. На посебном сајту организована је акција „Пријави се као Сибирац“ која је позвала: „Пријатељи! Сибирци! Према руском уставу, држављанство грађанина не одређује се према пасошу, не по налогу владе, већ према самоидентификацији особе. Попис становништва из 2010. године предвиђа националност „Сибирац“. Истовремено, московски званичници и посланици на сваки могући начин покушавају да ометају нашу сибирску самоидентификацију. Сибир није место боравка, ни печат у пасошу. Сибир је стање духа. Реци гласно да си Сибирац! Унесите своје презиме на списак Сибираца и реците јасно шта мислите. Сибир није колонија! Док смо јединствени, непобедиви смо! „»
Није нам познато да ли руски политичари схватају шта су учинили када су дозволили да се појави нови народ „Сибирци“, али и игра са Уралском Републиком, где сепаратистичке идеје нису замрле ни до данас, што се види и из покушаја Запада да је оживи, а чији су део и сва збивања око Алексеја Анатољевича Наваљног.
Политичко понашање православних Словена и тражење одговора на агресије Запада
Словени су различито реаговали на све ове поразе. По правили брзо су предавали забораву изгубљене територије, али и на њима преостало словенско становништво препуштајући га асимилацији, што је пракса присутна и данас и код Срба и код Руса, чак и када је у питању дијаспора, тј. економска миграција.
Наравно, било је и другачијих реакција у смеру тражења отпора агресији Запада. Тада би Словени тражили своје јединство. Подсетимо да су постојала таква четири покрета: словенофили, панслависти, неослависти и свеслависти. Сви они су покушали да понуде решења словенског питања, али резултата није било. Заправо, резултат је нешто сасвим супротно од траженог – евроазијство, као интеграциони пројекат са несловенским народима. Истраживачи словенског питања наглашавају да су Немци, а сада и други са Запада, од XI века, а после раскола хришћанства (има мишљења да је све почело заправо у VIII веку и ратовима Карла Великог) користили сличну стратегију у борби са Словенима, а да они нису нашли одговор како да се сачувају, што је невероватни пораз.
Истина, ратове које би Запад покренуо против Словена, ови су уз велике жртве добијали, али у политичкој и културној борби су губили, посебно у наметнутом „рату идентитетима“, где се примећује одсуство снажног националног идентитета код Словена, па тако и код Руса, односно склоност ка брзој асимилацији у друге народе.
Сада је, ево, дошло до нас, то јест до одузимања територије и идентитета Белорусији и остатку остатака Србије и њихово удаљавање од православних Словена и реинтеграцији у културу Запада и латинског идентитета. Живи сведоци овог процеса смо управи ми (и овде присутни). Питање је да ли ћемо се и ми као претходне генерације правити да проблем не постоји или ћемо покушати да тражимо решење. Да подсетим, у науци није најважније решење научног проблема, већ његово дефинисање. Решење може бити нађено и после деценије или сто година, али је важно да се дефинише проблем.
До сада смо, дакле, износили податке из историје, из чега се види да наши преци нису нашли одговор на уништавања Словена и одузимања територија. Неспорних успеха у одбрани је, свакако, било, пре свега када је Запад атаковао војно. Први и Други светски рат ово убедљиво сведоче. Међутим, победити се и морало, јер је план нациста био уништење Словена, посебно православних Руса и Срба.
Податак да је у међувремену нестало преко 40 народа словенског језика и величине одузетих територија које се мере стотинама хиљада квадратних километара то убедљиво сведоче. А данас, шта рећи за Украјину? Шта ће од, или из Украјине остати у руском свету? Шта рећи за социјални инжењеринг у Србији на стварању нових србофобичних народа? Да ли ће Србија и Срби преживети овај експеримент или је то њихов крај?
На покушај да заинтересујемо неке руске колеге за словенско питање, обично одговарају „нама територија није неопходна“ или „Русија се и овако проширила“ (на рачун Арктика и северних територија), али се заборавља да су то територије без људи. Треба ли подсетити колико је Руса остало ван Русије после распада СССР-а? Зашто се и Русија немарно односи према својим људима?
Но, да се вратимо агресији Запада на земље православних Словена. Шта ми предузимамо по питању културолошке агресије (на пример наметања латинице), на социјални инжењеринг (стварања нових народа), на измену нашег идентитета у русофобичном и србофобичном смеру откинутих делова Словена (Украјина и Црна Гора су само последњи примери) нисмо нашли одговор. Да подсетимо да је Рацел у својој књизи „О законима просторног раста Држава“ (1901) издвојио седам закона експанзије: 1) Величина Државе расте сразмерно развоју њихове културе. 2) Просторни раст Државе прате друга испољавања њеног развоја у сферама идеологије, производње, комерцијалног пословања, снажног „привлачног зрачења“, прозелитизма. 3) Држава се шири, гутајући и упијајући политичке јединице мањег значаја. 4) Граница је орган смештен на периферији Државе (схваћене као организам). 5) Остварујући своју просторну експанзију, Држава тежи ка обухватању свих региона најважнијих за њен развој: обала, сливова река, долина и уопште свих богатих територија. 6) Почетни импулс експанзије долази споља, пошто Државу на њено ширење изазива држава (или територија) са очигледно нижом цивилизацијом. 7) Општа склоност ка асимилацији или аспирацији слабих нација подстиче на још изразитије повећање територија у кретању које само себе храни.
Одговор на експанзију Запада, дакле, дефинитивно треба да почне од сфере културе, идеологије, па тек онда производње итд. Русија данас наступа гасоводима, Запад културом и идеологијом. Русија инвестира у производњу, а Запад инвестира у невладине организације које шире западни систем вредности и идеологију демократије.
Каква би решења ми могли да предложимо?
Овде бисмо подсетили на митрополита санкт-петербуршког и ладошког Јована (Сничева), јер мислимо да ослонац на његове мисли може довести до поправљања геополитичког положаја православних Словена. О демократској западњачкој антимонархистичкој формули «поделе власти» владика Јован каже следеће: «Нашим народним традицијама не одговара толико хваљени систем “раздеобе власти“, који попут рђе нагриза и разједа читав систем државне управе, супротстављајући органе власти, један другоме на свим нивоима, стимулишући бескрајно политичко интриганство, несавесност и каријеризам. Могуће је и мора се говорити само о озбиљном и хармоничном раздвајању функција јединствене по својој природи државне власти, која уз то у лицу свога Врховног Представника мора да буде избављена од срамног и циничног циркуса такозваних демократских народних избора».
Митрополит Јован тврди и да је сасвим погрешно супротстављање самодржавља начелу народног представништва, али сматра да истински православни монархизам не сме имати ничег заједничког са индивидуалистичким концептом западњачког парламентаризма који представља «поприште међупартијских обрачуна и извор друштвених смутњи, све док не доспе под контролу вештих закулисних махинатора који ће задобити несметану слободу да своја дела таме обављају у име народа». Но Владика уместо безбожног и антинародног западњачког парламентаризма и партијашења, нуди хришћанску алтернативу засновану на традицијама руске саборности, органској мисли и ослањању на природне друштвене групе које постоје од када постоји и људско друштво.
«Опште непосредно изборно право – појава је аморална и рушилачка јер развија политички цинизам до невероватних размера, народ чини предметом нечасних манипулација, које, уз савремени развој средстава масовног информисања, добијају заиста неспречив размах. Зашто никоме не пада напамет да, уз помоћ свеопштег гласања, бира хирурга или истражног судију, шофера или авијатичара? А зар је управљати скалпелом, аутобусом, авионом, теже него управљати огромном државом, оптерећеним најтежим проблемима?
«Извор власти је један – Бог. Људи сами по себи нису извор власти, колико год много да их је, и у каквој год да су сагласности. Народовлашће, «народна влада», са хришћанске тачке гледишта су бесмислица. Народ никоме не може да преда своју «власт» јер он ту власт просто-напросто нема.»Демократија, дакле, није решење[48], с тога се морамо окренути утврђивању православне политичке културе, а потом њене популаризације, свим савременим средствима. Докле да се стидимо своје политичке културе или да је сматрамо мање вредном? Није случајан атак на православну цркву, како у Украјини, Белорусији, тако и у Србији. Преузимањем ове институције, одузима се последња и најважнија тачка отпора.
Следеће је стварање популарне масовне културе, идеологије, производње, комерцијалног пословања и снажног „привлачног зрачења“, тј. прозелитизма. Данас је услов за долазак страних (западних) инвестиција као и за давање кредита православним земљама, између осталог, омогућавања рада тајним окултним друштвима и невладином сектору. Тиме се обесмишљава патриотизам. Чему љубав ка отаџбини кад представници власти омогућавају, у замену за инвестиције, рад пете колоне у земљи?
Да би се „привлачно зрачење“ остварило потребно је јавности понудити нешто боље од либералног тоталитаризма и деструктивизма. Подсетимо како је одличан успех у свету имала краткотрајно рекламирана идеологија „суверене демократије“, која је представљана као „Путинова идеологија“. Управо то „боље“ морају понудити православни Словени, јер се и духовној сфери и формирао фронт борбе сличан оном стварном војном у Другог светском рату чији је коначни циљ уништавање православних Словена, а њихове земље разделити између агресора.
Комплетан истоимени текст српског истакнутог социолога можете прочитати на порталу Наука и култура