Када чујете „сами смо за све криви“, „нама је неко увек други крив“, „српски национализам је трибални а остали државотворни“, „Русија нам никад није помогла“, „сви су исти“, „Стара Европа“, „у Русији влада православна диктатура“, „наша Црква је легло разврата“ – знајте одакле то потиче.
Самомржња је комплексан феномен и не треба га сводити само на глупост, интересе или психолошке проблеме, мада се ништа од тога, наравно, не сме занемарити. У развијање неприродног презира према себи и заједници којој се припада уложено је много силе и знања, и то је дугорочан историјски процес, а не само последица текуће пропаганде.
Посебно бих скренуо пажњу на две добро проучене особине „људске природе“ које стварају погодно тло за раст ове малигне израслине на народном ткиву или развоју личности оболелог појединца, а које дају основ за аргументацију којом се жели одбранити неодбрањиво.
Људи имају потребу да своје одлуке и ставове представљају као резултат свог слободног избора и слободне воље, и мање ће се увредити ако им се сугерише да су неморални него да су обманути. Неморал се може релативизовати и за њега понудити некаква квази-интелектуална еквилибристика као аргумент, док нико не жели да буде перципиран као будала испраног мозга.
Друго, доста је рађено на томе да појединац изгуби осећај за заједницу којој припада. Критика колективизма и позивање на личну слободу су стога одлично оправдање за робове који не желе да признају да су робови, или колонијалне слуге равнодушне према судбини свог народа.
Одбрана од пошасти самомржње није једноставна, нарочито у осиромашеном и безбедносно подвлашћеном друштву са импутираним осећањем цивилизацијске инфериорности. Ипак, увећање знања, стални отпор идејама које правдају потчињавање, називање ствари својим именима (неприхватање идеолошког новоговора), развијање свести о социјално-експлоататорској природи колонијалног поретка, јачање самопоштовања везивањем за дубоке културно-цивилизацијске корене, рад на јачању сопствене личности као и стваралачки одговор на све врсте изазова, свакако су неки од начина.
Култура, иако не диже народ на ноге, нити ствара предуслове за преокрет на безбедносном нивоу, свакако даје смисао борби и потенцијално оплођује њене резултате.
Дакле, када чујете „сами смо за све криви“, „нама је неко увек други крив“, „српски национализам је трибални а остали државотворни“, „Русија нам никад није помогла“, „сви су исти“, „Стара Европа“, „у Русији влада православна диктатура“, „наша Црква је легло разврата“ и сличне баљезгарије, знајте одакле оне потичу и одговорите на њих.
Мирно, са знањем и аргументима. Многи од оних који тако говоре су просто уплашени људи, и треба их разумети. Непријатељ је бруталан и предуго је развијао механизме доминације.
Али и то се мења. Такозвани владајући дискурс је то што јесте док га подржава оружје и злато. Када оружје постаје све тупље, а злата све мање, ствари се мењају. Већ сада смо у ситуацији када се до злата може доћи само новим пљачкашким походима, али чији успех више није тако известан и предвидљив. Стога и владајући дискурс постаје све предвидљивији и празнији.
Наравно, већи проблем од бандита су они који им дају идејну подршку, а нарочито када и сами припадају поробљеним народима.
Али и то се мора разумети. И та гнусоба је једна од чинилаца нашег палог света.
Што, наравно, никога не ослобађа одговорности, јер у њој је тајна слободе.
Владимир Коларић (1975), прозни и драмски писац, теоретичар филма и уметности. Дипломирао драматургију и докторирао на Факултету драмских уметности у Београду. Објавио збирке приповедака Луталице (СКЦ Крагујевац, 2006) и Рат љубави и друге приче (Филип Вишњић, Београд, 2007). Поред прозних и драмских текстова, објављује теоријске радове из области филма, књижевности и уметности и преводе са руског језика. Уређује сопствени блог под називом „Odbrana umetnosti“.
Преузето са портала: https://stanjestvari.com/2018/05/07/kolaric-samomrznja/