Русофобија је занимљив феномен са озбиљним континуитетом и дубоким коренима у западној цивилизацији, док у самој Русији и земљама словенског цивилизацијског круга има важну улогу индикатора трансидеолошког, односно цивилизацијског конвертитства у смеру усвајања и интериоризације западњачких културно-цивилизацијских (релативно трајних и стабилних) и идеолошких (релативно променљивих) образаца од стране припадника цивилизацијског ареала ком припада Русија.

Порекло русофобије 

Овај феномен је занимљив пре за разумевање Запада и његових културно-цивилизацијских и трансидеолошких образаца и форми, него за разумевање саме Русије, па није чудно да само на српском имамо преведено неколико значајних књига западњачких аутора посвећених овој теми, попут „Русија-Запад: Хиљаду година рата“ Гија Метана, „Слика непријатеља: Русија“ Ханеса Хофбауера или „Русофобија“ Ђулијета Кјезе. На наш језик је преведена и „Русофобија“ руског научника Игора Шафаровича, док је Дејан Мировић написао књигу „Русофобија код Срба 1878-2017“.

Русофобију можемо посматрати кроз призму импријалистичке и колонијалистичке традиције доминантних западних сила кроз историју, као конституента самог цивилизацијског идентитета Запада, који је сопствени образац цивилизацијског развоја, крунисан идејом и праксом модернизације, изједначио са појмом цивилизације као такве. С друге стране, однос према Русији у овом смислу остаје донекле особен, вероватно што се овде ради о сродној и конкурентској културно-цивилизацјској традицији, са којом Запад дели наслеђе хришћанске вере, античке културе, институционализације по римском моделу, па чак о одређену форму универзализма засновану на империјалној идеји Рима.

Док се трансидеолошка аргументација Запада у осмишљавању сопствене империјалне и колонијалне праксе заснивала на тврдњи о нужности и преимућству сопствених идеја развоја, као универзално примељивог, прихватљивог и пожељног модела, као и мање или више екплицитним расистичким и култур-расистичким препоставкама, однос према Русији кроз историју је генерисао нешто сложеније идејне системе. Иако је русофобија релативно континуирани садржалац западњачке културне историје, неодвојив од саме самоиндентификације (идентитета) Запада, она се, разумљиво, мањала у складу са конкретним историјским  околностима и интересима тада доминантних западних политичких фактора, па је по правилу нарастала када би Русија преузела кораке у смсру сопственог политичког или (транс)идеолошког осамостаљивања у односу на Запад. Русофобија се у том смислу може тумачити као конституент политичке идеје и праксе Запада, који више него било која друга идеја указује на неодвојивост идеје глобалног ширења и глобалне хегемоније од саме идеје Запада. Хегемонија којој Запад тежи је територијална, економско-ресурсна и идејно-вредносна, заснована на жељи за наметањем сопствених идејно-вредносних норми и институационалних образаца свим осталим културно-цивилизацијским коплексима, који би самом интериоризацијом таквих идеја заправо престали да постоје као такви, постајући у својој основи само сегмент глобалног Запада, као универзалне и монополне идеје и праксе.

Неопходност спољног непријатеља

Западу је у том смислу увек била потребна „слика непријатеља“ (дакле, представа, конструкција, концептуализација непријатеља, а не непријатељ као такав) наспрам које је Запад осмишљавао комплексе идеја којима би демонстрирао сопствену цивилизацијску супериорност и универзаност својих цивилизацијских претпоставки, неупитно себе стављајући у позицију глобалног арбитра вредности и пожељног универзалног поретка односа. Основни прицип западњачког деловања у овом смеру била је нормализација и натурализација сопствених претпоставки и образаца, којим се они, иако у основи партикуларни конструкти, представљају, промовишу и репродукују као природни, законономерни, подразумевајући, неупитни и универзални, док се одступање од њих не посматра као легитиман избор и варијетет него као прекршај подложан законском и моралном санкционисању (идеја „глобалне полиције“).

Демонстрација оваквог идејно-прагматичког система Запада кроз историју је била најуочљивија на примериу Русије и земаља источно-православног културно-цивилизацијког круга, баш због блискости њихових полазних основа. Борба за доминацију над Русијом и ареалом ком она припада морала је бити заснована на чврсћим идејно-вредносним темељима него борба за доминацију над земљама, културама и цивилизацијским ареалима који почивају на битније другачијим полазним основама, односно дубинским структурама, и где колонијална доминација и њен легитимитет могу бити постизани пуким одржавањем и репродукцијом економске или војне надмоћи. Укратко, страх Запада од Русије почива на могућности да она буде носилац културно-цивилизацијске, дакле не само идеолошке него и дубље засноване трансидеолошке алтернативе западњачком моделу развоја, који би могао да постане привлачан и на самом Западу или неким његовим деловима или пак да буде конкурент у глобалној подели власти и утицаја, чија моћ не би почивала само на војно-економским, него и идејно-вредносним чиниоцима.

Ово је важно разумети у нашем времену, када присуствујемо једном од већих експлозија русофобије у историји, а чија главна мотивација је у чињеници да је Русија дошла до тачке у којој може да делује релативно самостално у односу на доминантне западњачке носиоце моћи и да на значајан начин утиче на међународни поредак односа. Медијска кампања и радикалност искључивања Руске Федерације из међунарондих система, уз потпуно пренабрегавање узрока постојећег сукоба, деструктивне империјалне и милитаристичке праксе западних земаља последних деценија и било каквих интереса и права руске државе и народа сведочи о промовисању третмана Русије као ревизинистичке земље која нарушава једном заувек утврђен порeдак глобалних односа, који је Запад одавно сматрао нормализованим и прогласио јединим легитимним.

Инфериорност руске културе

Најважнији елемент антируске пропаганде поново је идејно-вредносни, у смислу да је главна оштрица Запада усмерена на негирање самих основа руске културно-цивилизациске традиције, њених идејно-вредносних темеља и права на трансидеолошку партикуларност са универзалистичким потенцијалом, које Запад приписује искључиво себи.

Репродукују се идеје о дивљем и примитивном народу, ауторативном и агресивном систему владања, неефикасности управљања, са отвореним сугерисањем цивилизацијске, па чак и расне инфериорности, која евентуално може бити превладана само усвајањем и интериоризовањем западњалких дубински структурисаних образаца и норми. Порицање и критика руског модела за сам Запад има значај превладавања такозваних традиционалних идеја унутар сопственог круга, односно снажног позива на укидање традиционалних регулатива друштвених, државно-институционолних, економских, вредносних, породичних и других односа, где се Русија пројектује као мрачни на традицији заснован двојник, жива слика стања које се на самом Западу мора превладати.

Најрадикалнији исходи овакве стратегије налазе се у нормализацији раситсичких и култур-расистичких предрасуда од стране људи на Западу али и у самој Русији или њој блиским земљама, а које делују као потпуно неподложне рефлексији, критичкој свести, аргументацији на основу истраживања и логичкког мишљења, којим са Запад толико поноси, добијајући обрисе својеврсне митологије, која не подлеже рационалном и критичком преиспитивању и корекцији. Ово води још једном исходу, а то је потпуно превиђење руских жртава и чак могућности постојања злочина над руским народом, за које, и ако постоје, могу бити криви само Руси сами, њихове власти, менталитет и традиција, па чак и подсмешљивом односу према самој могућности говора о геноциду или масовном злочину над руским народом и то не само тренутно, него и у историјској перспективи. Тако су тврдње о масовним гробницама пронађеним на територији Донбаса, без икаквих испитовања, априорно биле одбачене и исмејане као део руског пропагандног рата, масовни злочини над украјинским држављанима руског индентитета били су систематски прећуткивани, а док се свако испољавање руске (или српске) националне свести и интереса олако идентификује са фашизмом, постоји неодлучност да се таквим именом идентификује пракса деловања неонацистичких украјинских формација попут „Азова“ или да се масовни злочини вршени над руским (или српским) становништвом, данас или у прошлости, означе појмом геноцида.

Нама је то веома добро познато, с обзиром да се србофобија и русофобија идеје и праксе које почивају на идентичним структурним обрасцима и мотивацијама и за које можемо сматрати да су неодвојиви и заправо феномени истог реда. Пренабрегавање српских жртава, чак и изругивање према самој могућности страдања српског народа, из истицање српских злочина и злочиначке праксе као историјског континуитета, одбацивање сваког права и интереса српског народа и државе, који се иначе подразумевају или макар толеришу када су други (западне земље и народи и њихови тренутни савезници) у питању, стигматитација испољавања српског културног и националног идентиета, такође је мотивисано идејно-вреднисним аргументима, осносно тврдњама о недовршеној модернизацији срспског народа, који је у нашем времену утемељила Латинка Перовић, и којом се српска судбина последња два века искључиво тумачи у кључи цивилизацијске инфериорности, односно одступањем Срба од западњачких норми цивилизацијског развоја.(…)

Комплетан ауторски текст овог аутора можете прочитати на порталу недељника Печат

Од истог аутора: ДР ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ – МИСТЕРИЈА САМОМРЖЊЕ