Иљинова књига Бела идеја садржи двадесет један изабрани чланак, у којима је овај истакнути руски филозоф, осим текста „Бела идеја“ који је из 1926. године, третирао различите друштвене и политичке теме после Другог светског рата – повезане са Русијом, руском емиграцијом и белим покретом. У тексту „О историји ђавола“ Иљин пише о интересовању филозофије и уметности за демонске садржаје, наглашавајући да Ничеова дела Воља за моћ, Антихрист и Ево човека на директан и отворен начин проповедају зло. Ничеови следбеници су повезали његово оправдавање зла са Марксовом доктрином, кренувши да остварују своје планове почетком 20. века. Иљин прави разлику између демонизма („живот без Бога“) и сатанизма („рушење Бога“), истичући да се његово поколење суочило са истинском ђаволском стихијом која би се, једном речју, могла дефинисати као „антихришћанство“.

(…)„Претпоставке стваралачке демократије“ јесте текст који је усредсређен на искуство слободе, релативно висок ниво свести о правним нормама, економску независност грађана, минимални ниво образовања и обавештености, политичко искуство, лични карактер и патриотско осећање. Иљинов закључак је да у земљу која не располаже потребним предусловима за здраву стваралачку демократију, не би требало уводити демократско уређење зато што оно „може бити само штетно за ту земљу“.

Демократија

Иљин, што се може видети у тексту „О формалној демократији“, разликује „механичко“ и „органско“ схватање државе и политике. За механичко схватање човек је инстинктивни појединац, полази се од тога да се људи рађају једнаки и да имају једнака права, тј. једнако право гласа. Другим речима, срж демократије налази Иљин у следећој политичкој догми: „сви су формално слободни, сви су формално једнаки и сви се међусобно боре за власт ради сопствених интереса, маскираних општом коришћу“.

Чланак „О органском схватању државе и демократије“ почиње Иљин запажањем да тачно разумевање суштине државе, политике и демократије претпоставља одбацивање вештачких измишљотина и лажних доктрина. Иљин не мисли да су сви људи „разумни“, „по природи добри“ и „лојални“, јер нас живот у супротно уверава. Противи се томе да људима треба дати право гласа „независно од њихових унутрашњих особина и квалитета – независно од њихове свести о правима“.

Државни живот уређује се органски, а не аритметички. „Сами људи који учествују у животу нису апстрактни `грађани` који држе празне листиће у рукама, већ живе личности, телесно-душевно-духовни организми; њима је потребна слобода коју траже, али они морају да буду и достојни те слободе. Гласачки листић може да попуни свако; али да одговорно размишља о потребама државе и њеном функционисању – не може ни издалека свако“, пише Иљин, додајући да људи као живи организми постају живи органи државног организма.

Иљин није сматрао пуновредним гласачке листиће духовно неразвијених људи, јер ће такве особе само наносити штету држави: „неиспуњавањем својих обавеза, произвољним преувеличавањем својих права, свакојаким кршењем прописа, разним преступима, подмићивањем и проневерама, корупцијом и шпијунирањем“.

Држава треба да буде „демократска“ тако што ће своје најбоље снаге црпети из народа, стимулишићи га да се максимално посвети њеном изграђивању, што подразумева константни избор „најбољих снага“. Народ не треба механички да позајмљују начине таквог бирања, већ мора пронаћи за себе најцелисходнији систем квалитативне селекције.

Партије

У тексту „Партијска изградња државе“ Иљин полази од тога да партија представља „савез грађана који су се организовали како би узели државну власт у своје руке“, чему стреме и демократске и антидемократске партије. По природи ствари, партија тежи наметању сопственог програма читавој држави, без обзира на оне који су апстинирали или јој нису дали свој глас. Коалиционе владе се тешко састављају, јер партије нису међусобно толерантне и то изазива по државу штетне осцилације.

Победничка странка на изборима осваја већину датих гласова, с тим што то обично није апсолутна већина (више од пола), па на власт, у случају излазности од 65 до 55 одсто, могу доћи партије са 30-ак посто освојених гласова. Иљин подсећа и на партијску агитацију као средство за стицање већине, питајући се при крају текста да ли аритметичка већина може гарантовати државни просперитет и није ли мањина била та која је Русији донела одређене друштвене реформе, почев од Петра Великог до Петра Столипина.

Ауторитарном државом, пише Иљин у чланку „Од демократије ка тоталитаризму“, управља власт која није зависна од народне воље и контроле, с тим што ауторитарни поредак не одбацује народно представништво које може да има само саветодавна права, пошто владар самостално управља државом, био он лични или колективни. Такав систем не води тоталитаризму, јер тоталитаризам као форма искључује било какву самоактивност грађана, не јавља се често у историји и тек у 19. и 20. веку техничка средства омогућила су његово успостављање. Русија ауторитарној државној форми дугује свој политички настанак, јачање и културни процват, док јој тоталитарни режим наноси понижење, културно заостајање и физичко изумирање.

Док тотална државна регулатива детерминише тоталитарни режим, ауторитарни режим може да се задржи на мањем административном мешању. Иљин истиче да је тежња великих владара увек била да „развију код грађана слободну самоактивност и да подстичу њихове иницијативе“. Код Петра Великог не уочава Иљин тоталитарне тенденције, већ тврди да је Петрово присиљавање народа у ствари представљало „подстицање његове воље ка стваралачкој самоделатности“. Његов је закључак да ауторитарна структура не производи тоталитаризам, као што ни демократска, због систематског јачања сопственог административног апарата, није заштита од тоталитаризма. Иљин оптужује и европску социјалдемократију за тоталитарне намере у привреди и култури демократских држава, помињући у том смислу индустрију и национализацију здравствене службе.

Тоталитарни режим

Тоталитарни режим, у тексту „О тоталитарном режиму“, Иљин дефинише као „политички систем који је бескрајно проширио своје мешање у живот грађана, и целокупну њихову делатност укључио у опсег свог управљања и принудног регулисања“. Свеобухватно управљање чини суштину тоталитаризма, а оно је оствариво кроз спровођење „најконсеквентније диктатуре, засноване на јединству власти, на једној искључивој партији, на монополу послодавца, на узајамном шпијунирању и на беспоштедном терору“. Тоталитарни режим проистиче из партијских одлука, директива и инструкција, којима су подређени и основни закони. У таквом систему не постоји правна држава, већ терористички притисак на људе.

Федерација

У чланку „Шта је федерација?“ Иљин наводи да је пажљивим ишчитавањем руских заграничних новина дошао до закључка да највећи број заговорника федерализма нема довољно знања о том питању. Објашњава потом да се у државном праву федерацијом „назива савез држава који је заснован на споразуму и који регулише њихово уједињење на законит начин“. Реч је о центрифугалном, а не центрипеталном процесу. Набраја примере уједињења Швајцарске, САД, Немачке, Канаде и Аустралије, истичући да се класична федеративна држава ствара одоздо-нагоре. Мале државе се могу удружити и на основу асимилације и стапања у унитарну државу. Иљин отуда подсећа на формирање Француске, Италије, Шпаније и Велике Британије. На крају помиње и постојање „псеудофедерација“, које настају наметањем одозго(…)

Извод из опширнијег текста аутора објављеног на сајту НСПМ под називом: „Бела идеја“ и руско национално свејединство.