Стил владавине државом препознаје се по душевном расположењу становника. Стари краљ Петар Први Карађорђевић је овладао Србијом већ у другој фази свога живота. Један од умних наших људи с краја двадесетог века, Радомир Константиновић, сматрао је „чика Перину” владавину својеврсним чудом: током њеног трајања у Србији је нестало раздора. Пре ње духови су били раздражени, по вашарима су се чуле опседнуте нарикаче и кобни злогуци што призивају радовањску клетву, да се секира подигне опет и освети вождову главу.
Међустраначка омраза дивљала је земљом, последњи Обреновић није имао смирујуће магије ни благости речи. Демонстрације које су насртале од Теразија ка двору обуздаване су уз силан напор и жртве. Али револт и раздор нису обуздани. Владавина се завршила мучним покољем две крунисане главе, који је ужасно одјекнуо Европом. Не мислим да је достојно ружити последњег Обреновића. Он је за инат званичном Цариграду (Стамболу) посетио Свету Гору и донео Мирослављево јеванђеље у Србију, а био је ретки монарх који присуствује обновљеној Олимпијади у Атини 1896. Био је тамо отмен под црним цилиндром уз руског царског принца. Сасвим савремен, светски човек. Но пао је као жртва раздрте краљевине којом влада. Није му помогло ни писмо абдицираног краља, оца Милана, који га је опоменуо: „Ти владаш земљом у којој се с већим поштовањем говори о неком робијашу, него о теби као крунисаној глави отаџбине…” Што је значило: „Крајња опрезност ти је нужна!”
Али, кад је краљ Петар Први позван из емиграције у Швајцарској да буде крунисан, духови су се смирили. Језива сукобљеност свих са свима стишала се!
То је поменути Константиновић сматрао зачуђујућим. Али пратећи живот старог краља пронађем једном у антикварници црвено укоричену књижицу његових јавних беседа и говора. Највише сам се обрадовао владаревој посети конгресу свих учитеља Србије. Тамо је беседио, кратко и племенито. У племенитости његових речи, а нарочито у једном детаљу, нашао сам одговор на питање – чиме ли је то стари краљ оплеменио духовну атмосферу у нашој земљи?
Усред говора краљ Петар Први се обрати целом учитељском сталежу једном молбом: моли их да при одгоју деце никад не подстичу тужакање и потказивање! Очевидно је било да стари владар „цинкарење” (откуцавање) сматра клицом моралне трулежи и распада.
Он је тад бацио поглед на свој дуги, избеглички живот, на своје ратно јунаштво, кад је у Француско-пруском рату побегао по цичи зими из пруског ропства па препливао речицу којом плове санте… Рекао је учитељима: „Ја сам и сам у свом животу страдао од потказивача!”
Старина је говорио као мудрац кога живот није миловао. Пожелео је да учитељи постану сејачи доброте и међуљудске солидарности.
То је онај прави владарски стил који свој народ васпитава у демократском и напредном духу, не подјарујући силе разрованости, раздора и непријатељства у сопственој држави.
Али свакако најчудноватији податак о овом вођи Срба даје она изгледа истинита анегдота из швајцарске бербернице јутро после убиства Александра и Драге (1903). Петар Карађорђевић, емигрант, син прогнаног књаза Александра Карађорђевића (1858), уђе код берберина. Овај му полети у сусрет и покаже столицу поред огледала, говорећи: „Изволите, Ваше величанство!” Грађанин Петар га зачуђено погледа! Да није нека ружна шала? Није још прочитао новине. Берберин му рекне да је краљ Србије убијен, и да је он сада краљ. Петар с противљењем рече: „Ваљда председник републике?”
Берберин није знао, а ни многи други не знају да је тај грађанин, седећи 41 годину у емиграцији превео на српски слободарске мисли Џона Стјуарта Мила.
Приредио Петровград.орг