Прије него било шта кажемо у вези с овим проблемом нужно је да извршимо неколико суштинских и појмовних разграничења, односно да дамо одговор на основна питања шта је холокауст, на кога се он односи, шта је геноцид, шта злочин против човјечности, како се данас у науци и публицистици именују почињени геноциди над Јеврејима, над Ромима, над Јерменима и коначно над Србима, онда и да укажемо на значење још неколико сродних појмова неопходних за пуно разумијевање материје о којој желимо говорити.

Када је ријеч о самој дефиницији Холокауста у задње вријеме се јављају различити ставови и непотребна надмудривања и разводњавања овог појма, па имамо Холокауст у ужем и ширем смислу, односно Холокауст који се односи само на страдање Јевреја и Холокауст који обухвата и све нејеврејске жртве њемачке кампање масовног убиства.

У већини on line доступних енциклопедија, историјским и публицистичким радовима појам Холокауст или Шоа се дефинише на скоро идентичан начин и ограничава се на период нацистичке владавине од 1933. до 1945. године. А тамо се каже да Холокауст (грчки; холóкаустос: ὁλόκαυστος: “потпуно спаљен”) и Шоа (хебрејски: “катастрофа”, “велика несрећа”) означавају појам организованог, систематског геноцида и убиства око 6 милиона европских Јевреја за вријеме национал-социјализма у Њемачкој. Појам Холокауста се, такођер, односи на системско истребљење Јевреја у земљама савезницама нацистичке Њемачке.

У Пролексис енциклопедији, за Холокауст се каже “Danas se pod nazivom Holokaust poglavito razumijeva masovno istrebljenje Židova u doba nacizma.”

Иван Клајн, Jевреј по оцу, у свом Речнику језичких недоумица каже “Холокауст (грчка реч, данас у значењу покољ Јевреја под нацистима): нема потребе да се преноси енглески изговор Holokost.

“Предраг Лозо и Душан Павловић у раду Од принципа образовања о геноциду и Холокаусту до културе памћења у Републици Српској такође тврде да се “Термин Холокауст у науци користи искључиво за геноцид над Јеврејима у вријеме Другог свјетског рата”.

А у приручнику Preporuke za poučavanje o Holokaustu, Međunarodni savez za sjećanje na Holokaust – IHRA (International Holocaust Remembrance Alliance), Zagreb 2019. се каже “Kao što je utvrđeno u odjeljku 3.1, smislena nastava o Holokaustu zahtijeva dosljedno i točno korištenje izraza. U povijesti dvadesetog stoljeća izrazi „Holokaust“ i „Šoa“ odnose se na specifičan genocidan događaj: pod pokroviteljstvom države, sistemski progon i ubojstva Židova od strane nacističke Njemačke i njezinih suradnika između 1933. i 1945. Najviše progona i ubojstava dogodilo se tijekom konteksta Drugog svjetskog rata”.

Да се појам Холокауст односи само и искључиво на старадање Јевреја, а никако на страдање било кога другог народа, а успут речено Холокауст и Шоа су синоними, тврде и сви јеврејски теоретичари и истраживачи Холокауста. Тако нпр. др Роберт Розет са института Јад Вашем у својим предавањима наглашава да сваки геноцид није Холокауст, образлажући да је Холокауст само и искључиво страдање Јевреја на просторима којим је управљала нацистичка Њемачка, уз напомену да се Холокауст може правилно разумјети само и искључиво ако се схвати нацистички поглед на свијет.

Геноцид (изведено од genos = племе, род, народ + лат.occidere = убити) је најекстремнији, најдрастичнији и најбруталнији злочин намерног уништавања националних, етничких, расних и религијских група. Овај појам је дефинисан у Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида коју је Општа скупштина УН прихватила 9. децембра 1948. године.

Термин геноцид у преводу на српски језик би гласио родоубиство.

Према Римском статуту Међународнога кривичног суда из 1998. године злочин против човјечности обухвата дјела као што су убиства цивила, истрјебљење и протјеривање цивилнога становништва, силовање беспомоћних жена и злочин апартхејда.

Злочин над Ромима у Другом свјетском рату у науци и у публицистици је одређен са два термина и то: Порајмос – (ромски [pʰoɽo], уништење) је термин којим Роми означавају геноцид и Самударипен – од ромског samudaripena масовно убијање.

Геноцид који је Отоманска империја починила над Јерменима се најчешће означава као Medz yeghern што значи “Велики злочин“, aли у истом или сличном значењу се може понегдје сусрести и синтагма Hajots tegespanutjum.

Када је ријеч о злочину над Србима у 20. вијеку, посебно у НДХ, онда морамо констатовати да се српска научна јавност није усагласила како ће се и да ли ће се геноцид који је НДХ неспорно починила над српским народом посебно терминолошки одредити као што су то име добили и геноциди над Јеврејима, Ромима и Јерменима.

Један дио истраживача који се баве овом материјом сматра да геноцид над Србима почињен на територији НДХ није потребно посебно терминолошки маркирати, да је довољна само дефиниција геноцида са одредницом локације и народа који га је претрпио, а један дио српских интелектуалаца и универзитетских професора, историчара и публициста међу којим је и академик проф. др Василије Крестић, неспорни ауторитет за српско-хрватске историјске односе, сматра да је геноцид над Србима почињен у НДХ у периоду 1941. до 1945. године неопходно и терминолошки посебно одредити, јер је он по много чему специфичан.

И управо због полемика у вези с именовањем злочина геноцида над Србима који је починила НДХ у употреби постоје два термина, али ниједан није опште прихваћен.

Један је термин “Покољ” који је предложило Удружење потомка и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно “Јадовно 1941.”, а други термин је “Србоцид” (од СРБ + лат. occidere = убити) који су у својим радовима употребљавали прво Владимир Умељић, а затим и Михаило Станишић, па онда и неки други. Напомињемо да термин “Србоцид” који је изведен као конкретизована паралела термину геноцид означава страдање Срба у цијелом 20. вијеку, у оба свјетска рата, балканским ратовима и ратовима с краја 20. вијека.

Удружење “Јадовно 1941.” свој приједлог “Покољ” дефинише као: “Покољ је назив за системски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог свјетског рата од стране Независне Државе Хрватске на цијелом њеном територију”. Значајно је овдје напоменути и чињеницу да је предсједник Србије Александар Вучић на комеморативном скупу у Сремској Митровици 26. априла 2020. године поводом Дана сјећања на жртве усташког концентрационогог логора Јасеновац тај усташки злочин оквалификовао као “Покољ” над српским становништвом, а иста квалификација се сусреће и у филму Дневник Диане Будисављевић.

Идентитет

А прије представљања могућег модела његовања културе сјећања на српска страдања у 20. вијеку у школској пракси подсјетићемо се и на појмове без којих се никако не може осмислити култура сјећања, а то су појмови идентитет, лични идентитет, породични / друштвени идентитет, културни идентитет и нациопнални идентитет.

Под идентитетом се обично подразумијева скуп одређених јасно дефинисаних особина које појединца или групу људи, или народ у цјелини чине баш таквим какав јесте и по чему се он разликује од осталих појединаца или група. У основи овог термина је латинска ријеч identitas што у преводу значи карактеристична јединица.

У Хрватској енциклопедији Лексикографског завода Мирослав Крлежа нпр. за идентитет се каже: “U sociologiji, skup značajki koje određuju posebnost pojedinca ili skupine u smislu različitosti ili pak pripadnosti u odnosu na druge pojedince ili skupine. Individualni identitet (Истицања су моја. Р.Р.Л.) odgovor je na pitanje »tko sam ja?«, a proizlazi iz činjenica koje tvore pojedinčev životopis, koji je jedinstven i neponovljiv, te iz vlastitih iskaza o pripadnosti različitim skupinama, odn. državljanstvu, koje čine društveni ili kolektivni identitet, svojstven ili tipičan većemu broju pojedinaca. Društveni identitet odgovor je na pitanje »tko smo mi?«, a može biti spolni ili rodni, dobni, seksualni, rodbinski, jezični, vjerski, nacionalni, regionalni, klasni, profesionalni, organizacijski, klupski, politički, tradicionalni, moderni, itd. “

Да би се говорило о култури сјећања или култури памћења идентитетских одредница мора се одредити и категорија културног идентитета, а она је сажето дефинисана у Пролексис енциклопедији гдје стоји: “kulturni identitet, pojam koji izražava jedinstvenost i autentičnost neke kulture, te pripadnost pojedinca ili društv. skupine toj kulturi; određenje neke društv. zajednice putem njezinih vlastitih kult. osobitosti i vrijednosti. K. i. tvore oblici duhovne (jezik, književnost, glazba, ples, običaji i dr.) i materijalne (graditeljstvo, artefakti) kult. baštine. K. i. osniva se na elementima tradicijske kulture, ali se izražava i u suvr. kult. tvorbama, uključujući i kult. industrije (film, izdavaštvo i dr.).”

Дакле, лични идентитет, породични идентитет, културни идентитет и нациопнални идентитет произилазе један из другог и међусобно снажно кореспондирају и јасно одговарају на питања: Ко сам ја и Ко смо ми? чему би се могло додати и низ сличних идентитетских питања као нпр. Ко су моји преци, Одакле смо дошли, Којим језиком говоримо, Којим писмом пишемо, Којој религијској скупини припадамо, Гдје смо, од кога, због чега и када смо све страдали и тако редом.

Одговори на сва ова питања обједињени у смислену цјелину чине наш и лични, и сваки други идентитет који ваља његовати и чувати. Без јасног и добро чуваног идентитета ми као појединци, а онда и као народ постајемо безлична и ником потребна маса којој никакве вриједности осим хедонистичких и мамонистичких и нису значајне, а тада већ престајемо бити и људи, и народ.

Антисрбизам

Овдје смо дужни посебно подвући да је за Србе веома значајан и феномен србофобије, односно антисрбизма баш као што је за Јевреје значајан феномен антисемитизма. Тај феномен антисрбизма који неријетко код неких мондијалистички оријентисаних Срба прераста у сурови аутошовинизам је анализиран у књигама Мила Ломпара, Дух самопорицања и Жељка Грујића, Отаџбина и оцеубице, а корисне одговоре о србофобији на глобалном плану даје и књига Емила Влајкија Демонизација Срба.

Због минималног подсјећања,као илустрацију наводимо и неколико класичних примјера за србофобију коју не показују само неки припадници других народа који живе на подручју бивше СФРЈ, него нажалост и неки Срби. Тако нпр. Радомир Константиновић у Филозофији паланке каже Што сам више Србин, то сам мање човјек, или Филип Давид у писмима Мирку Ковачу каже: У Србији је патриотизам последње уточиште протува.

Константиновићев став је и примјер суровог аутошовинизма.

Класична сурова србофобија је и:

– Однос комуниста према владики Николају Велимировићу, професору Слободану Јовановићу и Јовану Дучићу,

-Однос комуниста према Ави Јустину Поповићу,

-Када комунисти из Бањалуке прогоне владику Василија Костића 1953. године,

-Када се затварају професори београдског Правног факултета који су указивали на погубне посљедице уставних промјена из 1974. године,

-Када је својевремено сарајевски проф. др Нијаз Дураковић презриво и иронично са нескривеном мржњом говорио “Мирис тамјана се шири Босном и Херцеговином”,

-Када се у Црној Гори хапси митрополит Амфилохије и отима имовина СПЦ…

Много је примјера и домаћих и страних извора србофобије, односно антисрбизма, а њихово набрајање и само површна анализа би захтијевала најмање неколико књига са по преко 1000 страница. За сада довољно показатеља нуди поменута Влајкијева књига Демонизација Срба…

Аутор је професор српске књижевности из Фоче и инспектор – просвјетни савјетник за српски језик и књижевност Републике Српске. Ово је извод из текста “ Изградња личног и националног идентитета и култура сјећања“ објављеног на порталу Јадовно.