Постоји у српском језику реч потребна овом казивању, реч са више значења, од којих је једно толико изузетно и драгоцено да човек зажали што има још неких, јер она окрњују вредност овога. Односи се на човека без склоности према смртним гресима из традиционалног православља – завидљивости, злоби, таштини, похлепи…
Та реч је ЛИЧНОСТ.
Сродна је донекле речи „господин” (кад се њоме изражава чије ненарушиво достојанство), али је још драгоценија.
Људски идеал свих народа готово је исти: то је скуп врлина уграђених у једном људском бићу. Тај се идеал ретко остварује: код човека се нађе покоја мана. Људско биће у којем се тај идеал у највећој мери оствари, а у непотпуно оствареним састојницама му се примакне – носи управо блиставу реч личност. Личност је врх људскости.
Погледај, уважени читаоче, шта посебно под том речју подразумева српски композитор (и личност) Милоје Милојевић кад говори о једном великом страном композитору:
„Леош Јаначек је не само велики музичар, него и национални уметник… Да би један уметник био и личност није довољна само оригиналност, него и духовна префињеност и духовна култура.”
Личност укључује национално, духовну културу, духовну префињеност! Као композитор, личност увећава општељудско складиште вредности у музици, оним што има чврст национални темељ, по томе се познаје и због тога признаје; не опонашањем нечега што је „успело”.
Тек тада страни свет увиђа да без таквога композитора не може, као што је аустријски композитор Лист рекао руском композитору Бородину: „Ми без вас не можемо!”
Издајник није личност.
При испитивању карактера особа без много труда се открива особа, погодна за издајника; то је она која се покаже да није личност.
У осећај особе избија нешто налик на сазнање да је њено биће непотпуно, далеко од целовитости. Према биолошком разврставању, то биће припада људима, али та припадност није довољно убедљива. Та особа то уочава упоређивањем са целовитим људима, са личностима. Осећај безначајности и нецеловитости притиска, тражи да се бићу нешто дода, како би људска целина, која се међу људима цени, била достигнута.
Особа тражи разне начине да то постигне, да своје биће употпуни; како не налази ни један поуздано људски, одлучује се за издају, у нади да је то оно што ће га ослободити осећаја ништавности.
Ништавно биће кукавице у сталном је страху да ко од њега шта не одузме. Јер тада му не би остало ништа, и после малога одузимања од безначајно малога, не остаје ништа, мало круњење а преостало је једино за бацање.
…
Ево још једног великог извора издајникове издаје. Издајник се води мржњом. Он некога мрзи. Не мрзи га зато што му је тај учинио зло, не мрзи га ни што је тај рђав човек те не завређује уважење и наклоност – мрзи га што је издајничка душа устројена за мржњу, и кад нема разлога за њу.
Насупрот издајнику, кога подстрекава мржња, херој је вођен љубављу: за људско добро он изводи херојске подвиге. Ако ослаби његова љубав, херојство се гаси: некад неустрашив, постаје обичан, плашљив човек.
…
Према издајницима, издаја не постоји, из чега други треба да закључе да су они без огрешења. Сви се издајници уједине да би исмевали реч „издаја”; рачунају: кад исмеју реч која исказује суштину њихова срамног дела, она ће ишчезнути из језика, а то ће учинити да се избришу трагови ове њихове кривице. Кад нема речи за оно нечасно што су учинили, онда они ништа срамотно нису ни чинили – то рачунају.
…Многи од приспелих отрова уносе у умове и схватање о изузетној вредности издаје. Према том отрову, издаја је највеће достигнуће напретка у модерном времену! (У великом Дантеовом спеву издаја бејаше највећи од грехова.)…
…Крајња супротност овоме јесте херој, јунак којега толико слави целокупно српско језичко наслеђе и све велике цивилизације које смо до данас упознали. Насупрот скученом бићу кукавице, херој има бесконачно биће: ма колико да изгуби у својим подвизима, увек има осећај да му остаје бесконачност не изгубљеног, и вечност је пред њим.
O аутору: Раде Дацић је завршио студије математике у Београду, где је и докторирао, потом предавао на универзитетима у Београду и Крагујевцу. Касније је прешао на рад у Математички институт Српске академије наука и уметности, где се бавио научним радом и вођењем научних семинара, држећи повремено и даље наставу на универзитету. Он се, кад мање кад више, упоредо бавио и књижевношћу, пишући увек по зову нагона, никад с намером да постане и књижевник. Писао је у свим књижевним жанровима, с изузетком путописа и дневника.
Део есеја: „Зашто издајник издаје“