…Захваљујући америчкој политичкој и војној доминацији у постблоковском свету, а добрим делом и доминацији у области (масовне) културе и економије још од Другог светског рата, амерички модел нације, тј. политички тип идентитета и везаности, проноси се светом путем процеса глобализације.
Тако, глобализација доводи, између осталог, до ширења „једног корпуса либерално-демократских вредности и политичких принципа, с тенденцијом стварања ,глобалне грађанске културе’, па и ,глобалног цивилног друштва’“, доносећи са собом и ново социјално-психолошко конципирање колективног идентитета које је одговарајуће строго политичком принципу који треба да доминира у организацији друштва, уклањајући значај оног етничког, који је учествовао у формирању модерне нације. Овај утицај не мимоилази Србију, поготово што Европа негује исте основне политичке вредности као и Америка и сарађује с њом у процесу њиховог ширења. У највећој мери се спровођење политичког модела нације у односу према Србији види на примеру односа према Косову. Питање ове територије се, са Западне стране, посматра кроз призму сопствених стратешких интереса, без икаквог освртања на значај који Косово има у националној култури Срба, чијој држави припада. Да подсетимо да Косово има суштински значај за српски нацију.
Косовска битка с краја 14. века представља стожерну легенду за српскинационални идентитет, са функцијом и снагом мита. Кроз векове опевања и оплакивања погибије кнеза Лазара и његове војске, уобличила се духовна сродност српског народа, утврдила етничка заједница, подржана колико православном хришћанском вером која се на Косову супротставила муслиманским Турцима, толико и заједничком судбином која је и великашима у Косовској бици и народу у потоњем Отоманском царству доделила страдање од Турака.
Косовском битком је окончано златно доба етничке историје – средњовековна владавина немањићке лозе светитеља – и започео је период мучеништва, тако да погибија угледних људи у Косовској бици представља претходницу општег страдања, првомучеништво хришћанских етничких Срба. Тако је Косово као територија освећено хришћанском српском крвљу. Касније, историја српских ратовања из првих деценија 20. века сва је прожета мистиком косовске легенде: освете, обнове, васкрсења нације. У тим ратовањима, Србија је искована као модерна нација, тако да је, самим тим, почетком 20. века, Косово у потпуности утврдило свој национални значај као симбол.
Све се ово, ипак, не узима у обзир у међународном односу према Косову. У секуларном свету, заснованом на рационалистичкој традицији и под процесом глобализације који није пријатељ феномена нације, једноставно нема места за националне митове. На Косову се данас сучељавају етнички идентитет, коме је оно потребно са значењем симболичког чиниоца нације, с једне стране, док се с друге налази потреба да се идентитет грађана Србије прекомпонује у складу са актуелним стањем ствари и да крене са премештањем свог тежишта са националног на чисто политички принцип. Око Косова се дешава сукобљавање политичко-културних модела, где на једној страни, оној српској, стоји интерпретација Косова као комплексног националног симбола, док се на другој, читав национални концепт сматра минорним у односу на приступ стварима у терминима интереса.
Прилично често, може се наићи на критички став у односу на европску и америчку политику према земљама које се не приклањају Западним вредностима, као што је на пример овај да „Западни либерализам све више и више креће према логичком ћорсокаку, јер он, под паролом поштовања туђег мишљења, упада у друге земље и чини насиље над многима који се с њим не слажу, ставља табу на слободу мисли и речи, посредством једностране демагогије о политичкој коректности, и прогања заштитнике традиције сопствене земље“. Критиковано понашање Запада јесте последица прочишћавања политичких вредности од примеса националне културе – етноса, вере и с њом везаног морала, историјских сећања и националних митова. Косовска легенда функционише као мит о пореклу нације из крви средњовековних хришћанских великаша, као мит о пропасти националног златног доба оличеног у средњовековној држави свете династије Немањића, као мит о мученичком народу који је хришћански бедем против надирућег зла представљеног иноверним Aзијатима. Игнорисањем значаја Косовске легенде и њене вишеструке митске функције, пориче се српски идентитет. Борба за несрпско Косово је аутоматски борба против српског идентитета,заснованог на хришћанским вредностима које су на Косову брањене. Извлачењем косовског тла испод српских ногу, одузима се Србима право на коришћење Косова као националног симбола. Одсецање Косова од српске националне државе и српске нације уопште представља оно што Антони Смит зове етноцидом: културно уништење народа, за разлику од геноцида као биолошког уништења . И наш знаменити етнолог Душан Бандић, у својој анализи Косовске легенде, написао је нешто слично: „Физичко уништење народних маса тешко је и замислити. Но, уништење ‘душе’ народа, уништење његовог идентитета, често се догађало током историје. Такви су народи заувек силазили са историјске позорнице“.
Уништавање српског идентитета представља, како рекосмо, борбу политичког против етничког принципа у националној идентификацији, па и против националне идентификације уопште. Антони Смит, додуше, у опису етничке заједнице, наглашава да етнички значајна територија, света земља којом се етнос дефинише, не мора обавезно бити она на којој заједница живи. Али, он такође истиче да за нацију то не важи, јер је,за дефинисање нације, особено управо запоседање национално значајне територије . Укидањем етничке компоненте у нацији, остаје да делује само она политичка, што се, као спонтано стање ствари, до сада нигде није остварило. Чак и у Америци, људи негују сећање на своје порекло из неке од земаља с других континената. Србији се нуди да преваспита своје становништво кроз усвајање и пропагирање либералних вредности и постнационалне политичке културе што пркосе националној традицији, чији су корени у хришћанству и патријархалном друштву. Али, чини се да, у Србији, процес еволуције друштва од националне заједнице основане на етничким елементима, на култури, историји и језику, ка оној која се базира на политичким идеалима није далеко одмакао. „Извесно је да трансформација (…) конвенционалног ми-идентитета у постконвенционални ја-идентитет подразумева један дуготрајан и истрајан процес, јер она значи промену саме структуре личности и стања свести код људи, што се тешко и споро мења“. Не изгледа да је могуће индуковати политичку зрелост и одговарајућу промену друштвене свести, која тежиште идентификације помера са колектива на појединца, а која би од српског народа начинила савремено постнацио-нално друштво. Једино би у таквом друштву било могуће гледати без емоција, са толеранцијом и поштовањем људских права, на албанско проглашење косовске државе.
Није, наравно, Косово једини национални симбол, али је његов значај такав да се проблематизовањем Косова наноси вишеструка штета српској нацији: дира се, истовремено, у централни национални мит, у државу и у тип друштвено-политичке заједнице. Порука коју одашиље подршка осамостаљивању Косова и Метохије није само да српски национални идентитет не може бити изграђен на косовском симболу, уколико Србија жели да оствари добар однос са земљама Запада, него српског идентитета не треба више ни да буде. Од Србије се очекује да се одрекне дела своје државне територије, али и да прекомпонује националну свест свог становништва успостављајући колективни идентитет на сасвим новој основи у односу на досадашњу националну. У том смислу, српски национални идентитет треба да се преформулише у строго политичким терминима, те да Србија, из категорије нација европског типа, заснованих на негдашњем етничком језгру, пређе у категорију нација – засад постојећу само у политичкој теорији – које се дефинишу универзалним политичким вредностима као основом друштвене интеграције и идентитета грађана. Овај се процес потпомаже притиском у правцу прихватања различитих либералних вредности које су, у потпуности, стране српској традицији. Јирген Хабермас уочава да је, у свету, данас присутан процес „дезинтеграције нације државе“ и очекује превагу политичког идентитета у мери у којој слаби значај традиције. Издвајање Косова и Метохије из Србије свакако представља ударац у корен националне традиције.
Друга могућност је, наравно, она супротна, којом би Косово остало као посредник у националној идентификацији, без обзира на реалне политичке проблеме. То онда подразумева стање латентног сукоба са иностраним тенденцијама који може потрајати и стотинама година, баш као што је трајала владавина Османлија. Душан Бандић је, на другом месту, написао резултат своје анализе етноса, према коме, у недостатку сваког другог симбола заједништва етничке групе, само етничко име може функционисати као „симбол свих њених симбола“, „као једино обележје етничке заједнице“. Тако, са компромитованом нацијом и државом, Срби би, ипак, опстали у културном и политичком смислу, кроз идентитет приказан само етнонимом.
Међутим, то може да важи у амбијенту који погодује етничком развитку, што свакако није случај са светом који гледа да превазиђе концепт нације. Са строго политичком природом колективног идентитета, који се намеће кроз промоцију западних политичко-културних вредности и, евентуално, са државом издељеном на регионе с једне стране ипотчињеном европским транснационалним установама с друге стране, тешко да би дугорочно опстала било која национална, па ни етничка заједница.
Косово је данас територија на којој Србија поново води битку, али овог пута не против друге вере већ против страног модела колективне идентификације, битку за очување нације. У процесу оружане и политичке борбе око територије Косова и Метохије, одиграва се и борба два опозитна схватања државе и друштва, модерно национално и савремено постнационално. Савремену епоху одликује темељно преиспитивање концепта нације, како у науци, кроз различите теорије о његовом пореклу, природи и судбини, тако у пракси, кроз различита решења конкретних националних проблема који се јављају широм света. Нигде се другде, међутим, није појавио проблем сличан косовском. У тој борби је залог један национални идентитет и сви његови атрибути, пошто се Косово, као земља с митским значењем, тиче директно етничког идентитета Срба и симболике српске државе…
Део текста из научног рада под називом: „Косово и модели колективног идентитета“ а више о ауторки текста:http://www.ips.ac.rs/researchers/jelena-miljkovic-matic/