За комунисте политички мит није представљао само пуко средство манипулисања масама, те мотивацију и подстицај на беспоговорну лојалност револуцији и њеној партијској авангарди. Мит је био и важан део политичке идеологије, конститутивни супстрат партијске догме, средство које повезује и даје смисао практичној политици, испуњеној насилним методама владања и идеолошке ригидности.
Мит је једна врста смислене апологије, начин да наша акција добије оправдање и мобилише инертне масе за класне циљеве новог политичког поретка. “И пролетаријат је имао истакнуту улогу у стварању мита. Он је у мирним временима заменио мит о изабраном народу, с том разликом што је код националиста и фашиста народ био врхунско добро – херметички затворено, које је могло имати “месијанску улогу” у свету.
Код комуниста, радничка класа је разбила затвореност национа и окренула се месијанској улози на основу које је требало да наговести “спасење” свим радним људима у свету. Осим тога, комунисти су развили идеју о спаситељској улози диктатуре пролетаријата, који ће, ослобађајући себе, ослободити цело човечанство од класних и социјалних неједнакости и неправди.” ( Д. Гавриловић; 2006., 144)
Један од важнијих митова социјалистичке доктрине у првим фазама њеног настанка, који је требало да политички оправда и идеолошки утемељи револуционарни преврат, јесте и мит о прескакању фаза друштвеног развоја, тачније мит о прескакању фазе капиталистичког развоја. У ову митску представу историје и “право” да је мењају у складу са својим идеолошким погледима веровао је велики број комуниста, нарочито оних који су учествовали у њеном стварању.
Један од њих био је и наш социјалиста XIX века, Светозар Марковић. Иако више ученик и баштиник руских народњака (руска социјалистичка мисао) него Марксовог учења, Марковић беспоговорно усваја овај идеолошки став социјалиста, додајући му неопходно српску специфичност и арому. “Управо зато Марковић истиче да Србија мора по сваку цену да избегне тај пут.” Не мора свако друштво проћи кроз све оне ступњеве економског развитка којима је прошло индустријско друштво нпр. у Енглеској, које је К. Маркс имао поглавито у виду. (…) Овим хоћемо да кажемо да једно друштво може преобразити своје газдинство основано на малој својини и увести најсавршенију машинску производњу, а да не мора пролазити кроз “пургаторијум капиталистичке производње”. (Љ.Деспотовић; 2008. , 139)
У првој деценији конституисања бољшевичког ланца власти у Совјетском Савезу (а није било битно другачије ни у другим случајевима), велики проблем био је недостатак интелектуалаца од формата који би филозофски утемељили и онако оскудну идеолошку парадигму бољшевизма. Интелектуалци су били виђени као свеци (апостоли) револуције, који треба да обезбеде њену филозофско-историјску легитимизацију. “Иако је бољшевичка идеолошка пропаганда ослонац имала у Лењиновим списима, очајнички су јој били потребни образовани људи, тим пре што партија у првих десет година није имала озбиљнију интелигенцију.(…)
До тада бољшевици у својим редовима немају филозофа који би био способан за такав подухват. Ђерђ Лукач је поседовао неопходно филозофско образовање, а као новопечени прозелит и неопходну “енергију заблуде” да залогом својих умних и физичких снага изради еx post facto филозофско-историјско утемељење Октобра и протолењинизма.(…) Другим речима, ако следимо Лукачеве тезе, само ћемо поновити оно што је у Русији већ виђено и што је готово непосредно говорио Лењин: да пролетерска револуција, ако се отарасимо цинизма политичке реторике, може једино да буде дело критичке интелигенције која је заступник “истинског интереса пролетаријата”, па тиме и његова авангарда, зато што је у стању да истумачи његове интересе и образује му зрелу класну свест – читањем и тумачењем Карла Маркса.”(М. Брдар; 2005., 29-32)
Вешто баратање митовима, како смо већ констатовали, давало је снагу и уверљивост комунистичкој пропаганди. Они су своју митологијску праксу наслањали на већ постојећи и препознатљив слој мистичке свести сваког човека, особито онај слој који је формиран деловањем религијске митологије. Отуда пријемчивост и прихватање нових-старих митова који су били негде познати и прихваћени, само су сада имали социјалистичко обележје.
“Социјалистички хилијазам за С. Булгакова је упрошћени и банализовани облик старог јудејског хилијазма, апокалипса натуралистичке религије човекобоштва. Социјализам је јеврејски хилијазам, преведен на рационалан језик политичке економије. Улогу изабраног народа добио је пролетаријат, а улогу сатане класа капиталиста произведена у чин представника метафизичког зла.” (Н. Милошевић; 2000., 23.)
Онтологија политичког (идеолошког) насиља, које је било уткано у сваку пору власти бољшевичко-комунистичких партијских структура, своје оправдање пред собом али и пред класом чије су интересе наводно штитили црпено је из вере и уверења да је то насиље које сечини у име добра, да је оно само нужно средство достизања циља праведнијег друштва.Снагу и дефинитивно оправдање овог бездушног насиља које је однело милионске жртве на путу изградње “боље будућности” давала је политичка идеологија, уверење да је сваки злочин дозвољен у име тзв. виших циљева револуције. И као и верске секте таборити, адамити или анабаптисти (Књига о освети), који стравичан сценарио насиља и крвавог пира оправдавају потребом борбе и искорењивања зла у свету (а зло је све оно што се не уклапа у њихово виђење исправног религијског живота и живота по правој вери), и бољшевици оправдање за стравичне сцене злочина и класног (идеолошког) терора налазе у својој идеологији.”
Да би чинио зло, човек га“, каже писац (А.Солжењицин) „мора претходно видети као добро. Таква је“, вели он „природа човекова да тражи оправдање за своје поступке. (…) До свега неких десетина лешева досезале су маштарије и душевне снаге Шекспирових злочинаца, само зато што нису имали идеологију“, каже Солжењицин.“Идеологија даје оно толико потребно оправдање за злочине и ону преступнику толико неопходну трајну чврстину у његовим злоделима.Све то обезбеђује идеолошким злочинцима друштвена теорија помоћу које они улепшавају пред собом и пред другима своје поступке и на тај начин уместо прекора и проклества добијају похвале и признања.Тако су се инквизитори снажили хришћанством, завојевачи величањем отаџбине, колонизатори цивилизацијом, нацисти расом, а јакобинци, рани и позни, једнакошћу, братством и срећом будућих поколења.” (исто; 31) “
У ствари, било би тачније рећи да они помоћу митова идеологије претварају вредности у злочин. Дејствује се увек у име вредности, али само религије могу стварно да сублимирају и трансформишу страсти у вредности, док се идеологије служе вредностима као параваном, маском или изговором. Сва разлика је у томе, али је огромна; у та два случаја функције митова се узајамно потиру.”(М. С. Марковић; 1995., 86)
И у политичким доктринама Србије XIX века постоје заговорници оваквих радикалних и насилних метода доласка на власт и владања. Један од њих је свакако био Димитрије Мита Ценић, загрижени присталица тзв. револуционарног јакобинизма. “Припадник покрета Светозара Марковића, до његовог потпуног разласка почетком осамдесетих година, Димитрије Мита Ценић је постао репрезент оне малобројне групе екстремних социјалиста у Србији која је желела њен социјалистички преображај без обзира на социјалну цену. Фанатик социјалистичке идеје, Ценић је поборник професионалног револуционарног ангажмана који је, оформљен на традицијама француског јакобинизма, добио специфично руску арому и инспирацију једног Нечајева. То је онај типично језуитски начин посматрања политике (често код нас погрешно означаван као макијавелизам) који у сврху остварења властитих, овога пута револуционарних циљева, дозвољава употребу свих средстава, па чак и примену најжешћег револуционарног насиља.
То је по свом карактеру тоталитарна оптика социјализма, коју је Ј. Талмон означио као јакобинску, а која инсистира на економском моменту једнакости, сматрајући питања политичких права и слобода другоразредним. Кратко формулисано – била је то политика револуционарног насиља у служби егалитарних циљева социјалистичке заједнице.” (Љ. Деспотовић; 2008., 181)…
Приредио: Петровград.орг према књизи „Митови епохе социјализма“, група аутора, Нови Сад (Фото; Википедија)