Савремена аутономашка флоскула „војвођански идентитет“ није идентитетски појам, израз свести или особита култура. То је противкултура која је себе прикрила кулисама ради улепшавања особених штетних појава које су већ девет деценија познате под називом војвођански менталитет.

„Восток, запад, полуноћ бојали се мене, славне, храбре Сербије, бивше тогда једне.“

Малаксалост, пажњу, разврат Сиварида:

западњаштвом зовеш ти и „ситним радом“.

– Војводино стара, зар ти немаш стида?

Вељко Петровић

У Војводини је одавно уочено постојање регионалне противкултуре која је још крајем XIX века показала обележја умишљене супериорности. У првој половини XX века су малобројним Србима са простора некадашње Аустроугарске, огрезлим у умишљеном сепаратизму, хрватски манипулатори дали подстицај. Политичари Хрватске сељачке странке су им наденули особити говорни израз, упорно их називајући пречанима. Потом је војвођански менталитет под утицајем хрватских политичара и комуниста почео да производи и завичајни политички шовинизам и псеудосепаратизам у окриљу Војвођанског фронта. 

Великани наше народне културе из Војводине, још пре стварања Војвођанског фронта, препознали су ове штетне појаве и јавно им се супротставили.

Данашње аутономашко приказивање пејоративних израза и срамних понашања у циљу изазивања регионалног идентитетског доживљаја представља продор војвођанског  менталитета у колективну свест у циљу представљања социјалне патологије као идентитетског чиниоца. Стога заборавне морамо подсетити да је војвођански менталитет од почетка означен као патолошка појава.

Војвођани о Војводини 1928. године, објективно, без улепшавања и патетике

Сведочанства најугледнијих људи Војводине свог доба је објединило Удружење Војвођана у Београду у зборнику „Војвођани о Војводини“ 1928. године. Зборник се појавио годину дана након смрти Јована Цвијића. Овај зборник сведочи о особито погубним колективним манама народног карактера у Војводини, никако о његовој „супериорности“.

Слависта, филолог и председник Матице српске, Радивоје Врховац сведочио је о одсуству иницијативе и неодлучности, као и склоности Срба у Војводини ка апатичности.

Исидора Секулић је писала о скептичном и паничном стању које је веома раширено међу становништвом Војводине. У свом књижевном стваралаштву дала је сликовите примере тог стања.

Никакве особине у виду „супериорности“ Срба Војводине нису бележили ни Душан Ј. Поповић, као ни много оптимистичнији Тодор Манојловић.

Радослав Марковић (такође сарадник Радивоја Симоновића) отворено је писао о тешкоћама прихватања заједничког удруживања међу Србима Војводине. Велики борац за развој задругарства је навео да се задругарство и банкарство у Војводини развијало подстакнуто радом Срба из Хрватске, нарочито Личана.

Станоје Станојевић се отворено супротставио жалопојкама о „јадној“ Војводини и разним војвођанским изговорима за све и свашта.

Милета Јакшић је особито напао алкохолизам који је по Војводини био изузетно раширен.

Све ово што су записали Војвођани о Војводини дало је слику која је веома удаљена од супериорности, без обзира што су аутори пропустили да се осврну на неухрањеност, осиромашење, пропадање најамних радника и разне социјалне болести које су харале подручјем Војводине. Неке од ових појава су биле толико срамне да су аутори потпуно избегли да их помену у Зборнику.

Јавно признати угледни људи Војводине нису себи дозвољавали да јавно говоре о најсрамнијим чињеницама о стању нашег народа. Њих је у уметничкој форми објавио Милош Црњански (касније такође укључен у рад Удружења Војвођана у Београду). Још 1919. године је под насловом „Апотеоза“, у збирци „Лирика“, Црњански саркастично приказао циничну, друштвено, морално и здравствено упропашћену личност Проке Натуралова и његових ратних другова који масовно болују од сифилиса, чиме је приказао очајно стање свог народа у Банату који је пропадао у умирућој тамници народа – Аустроугарској.

Век касније, Војводину не мучи спутаност „војвођанског идентитета“, пошто тај идентитет уопште не постоји, већ је мучи проблем војвођанског менталитета од кога она болује. Војвођански менталитет је узнемирујући проблем. Тај непријатни проблем је давно дефинисан.

Војвођански менталитет је прецизно описао и означио као главни проблем Војводине Милан Кашанин. Као да је предосећао будуће невоље, Милан Кашанин је у зборнику „Војвођани о Војводини“, пре девет деценија, порекао постојање ма какве војвођанске посебности међу Србима. Шта више, навео је Кашанин да „војвођанска свест“ у народном духу и свести никада није постојала. Узрок за проблеме Војводине, уместо непостојеће „војвођанске свести“, нашао је у постојању војвођанског менталитета. Чиниоце појма војвођанског менталитета је навео бритко и тачно, као скуп изразито негативних завичајних појава, с препоруком да их треба мењати.

Милан Кашанин о непостојању „војвођанске свести“ и против војвођанског менталитета

Ево шта је писао Милан Кашанин о „војвођанској свести“ која не постоји и војвођанском менталитету који постоји као патолошка појава:

„Нема Вовјодине и Војвођана у смислу неке одређене покрајинске свести. Ко је од нас, пре рата, код куће и у јавности, свој крај називао Војводином и себе звао Војвођаном? Негдашње Српско Војводство било је и сувише кратког века и његове границе сувише произвољне, да би оно оставило дубоког трага у широким слојевима народа. Наш крај се систематски и свуд назива Војводином углавном од народног уједињења 1918. г. Па и данас влада збрка у појму тога имена, јер се у Војводину, уз Бачку и Банат најчешће не ставља и не рачуна Срем, који је заиста припадао некадањем Српском Војводству, него се ставља Барања, која није никад била у саставу тога Војводства. Оно што се, из комодитета, данас зове Војводином, нема још ни једног обележја засебне и заокругљене покрајине: нема свога центрума. Столица кратковековног Српског Војводе службено је био Темишвар, град и онда претежно немачког карактера, а данас у опште ван граница наше државе. Војводина, дакле, никад није имала свог културног, политичког и  привредног центра, па нема ни сад.

То је прво што треба знати кад је реч о Војводини. Друго је ово. Ако нема Војводине и Војвођана у смислу народне и дуготрајне покрајинске свести, има један менталитет, који је својствен свим људима на тој територији, менталитет који је створен под двоструким утицајем: под утицајем средњевековне српске традиције и политичким приликама за последња два века. Живот у туђој држави учинио је да српски народ у Војводини заузме у свима питањима дефанзиван став, из чега је произашла његова конзервативност, сентиментално родољубље, спремност на жртву, везаност за цркву, осећајност, развијање унутрашњег живота. По свим приликама, Војвођанин је изживљавао свој живот не државнички и војнички, не освајачки и офанзивно, него физички и сензитивно. Нигде нема толико пустог, облапорног, нахрањеног и напојеног физичког живота као у нашој Војводини и мало где, у исти мах има толико склоности ка животу у фантазији и у сну, чак понирања у душевност и у мистику. Војводина је дала Српству за последња два века, више уметника и књижевника него све друге покрајине заједно. Она је била, одувек и на један начин, колевка њених тупих и пасивних духова, људи који сав смисао налазе у масном јелу, спавању и пићу и колевка занесењака, песника и уметника.

Људи таквог менталитета и са таквим склоностима немају много способности за прегнућа и напоре, за социјалну акцију и организван рад. Два можда најважнија предратна покрета – оснивање Земљорадниких Задруга и Привредник, – нису поникли у Војводини, него су у њу донесени из Загреба, од стране личких Срба. Банке се у Војводини тешко одржавају. Организације се спроводе споро, краткога су века и мало су активне. За десет година заједничког живота у нашој новој држави, Војводина није дала ни једног политичара вишег ранга и ни једног државника. Политички и државнички, утицај Војводине је раван нули у нашој новој држави.

Енергија и гипкост, то су две главне особине које недостају просечном, обичном човеку из Војводине. Он не зна цену времену и не воли да се креће.  Мало је радознао и бежи од напора. Пре рата су се могли на прсте избројати наши људи који су некуд путовали, живели на страни дуже време и предузимали неки већи, замашнији рад. Живи се од наследства и духовно и економски.“

„Војвођанска цивилизација“

Нема посебне „војвођанске свести“ нити „војвођанске цивилизације“. Уместо њих има особите социјалне патологије и њено име је војвођански менталитет. То је налаз из заоставштина најумнијих Срба Војводине који су предали поколењима, актуелан и у наше време. Није ли одмах по ослобођењу тај војвођански менталитет описао Милош Црњански у приповетки „Света Војводина“, објављујући је исте године када и саркастичну здравицу „Апотеоза“? Снажан контрапункт назива и садржине „Свете Војводине“ Црњанског указивао је на неодрживу супротност онога ништавног што јесте и онога што се хоће представити као „супериорност“.

Већ на почетку свог књижевног стваралаштва, за само две године, Црњански је упозорио на тешку заоставштину „болесника на Дунаву“, као маскараду којом управљају салонске лорфе (драма „Маска“ 1918). Упозоравао је на утицај декаденције бечке маскараде који је обузимао његов народ у далекој хабсбуршкој провинцији, која се кварила по мустри бечкој, формално поштујући домаће али помодно уобличене народне вредности. У том светлу се савршено може разумети и значај његовог супротстављања „затрпавању домаће књижевности страном литературом“ и његова оптужба да се „богаташка деца играју комунизма“, због чега је постао enfant terrible не само српске већ и југословенске књижевности.

Тек годинама након објављивања зборника „Војвођани о Војводини“, Никола Милутиновић, у „Гласу Матице српске“, писао је о некаквој „војвођанској  цивилизацији“. Милутиновићева високопарна фраза никад није прихваћена у јавности Војводине, а он и њему блиски малобројни сарадници чак нису никад покушали да искажу садржину онога што су називали „војвођанском цивилизацијом“.

Милутиновићев рад је био веома условљен фамилијарним политичким обзирима према престарелим и никад оствареним политичким идејама српских нотабилитета друге половине XIX века. Српски нотабилитети су били истомишљеници једне политичке оријентације која је и након Аустроугаске нагодбе узалудно размишљала о обнови борбе за аутономију Српске Војводине у Аустроугарској. Историјски српски нотабилитети (Никола Максимовић и Светислав Касапиновић) су тада замишљали да унутар Српске народне слободоумне странке окупе конзервативну групу српских богаташа која би се борила за персоналну аутономију Срба на начин који би био прихватљив Бечу и Пешти, као и кући Хабсбург. Милутиновићев став о „војвођанској цивилизацији“ је, по свој прилици, био танушни одјек остатака наде која је опстала међу ретким српским милосницима Хабсбурга на територији Војводине.

Високопарна фраза о „војвођанској цивилизацији“ је била толико ван разумне стварности да су је брзо сасвим заборавили и они који су о њој говорили и писали. У доба када се ова фраза појавила нико није ни критиковао нешто што очигледно не постоји.

Taчна дијагноза стања

Наши великани XVIII i XIX века углавном су негативне појаве на подручју Војводине приказивали кроз уметничка остварења, нарочито књижевна дела. Ђорђе Натошевић, Стеван В. Поповић и Радивој Симоновић искључиво су писали о узроцима народног пропадања. Тек је Милан Кашанин на најсажетији начин поставио дијагнозу проблема патологије народног духа у Војводини и дао јој име: војвођански менталитет.

У десетој деценији након постављања дијагнозе патологије народног духа у Воводини, проблем војвођанског менталитета се и даље развија. Шта више, чиниоци тог менталитета се проширују и на остатак Србије. Ова социолошка патологија је сасвим запостављена, па још увек има оних који чак прижељкују да на основу социолошке патологије сопственим фабулацијама „докажу“ постојање посебног „војвођанског идентитета“. Такве је Милан Кашанин пре девет деценија отворено упозорио: „Нема Војводине и Војвођана у смислу неке одређене покрајинске свести“. У савремено доба је и Раша Попов поручио: „Не постоји осећање да си Војвођанин“.

Кад год чујемо за „војвођански идентитет“ морамо знати да се ради о фрази која нема друге садржине ван једне особите социолошке патологије.

Преузето са националних портала Српски став, Стандард и Царса