У среду 24 априла лета господњег 2019 свештенство Српске Православне Цркве из Башаида и овог дела Банатске епархије у присуству верног народа служило је парастос погинулим банаћаним „батаљонцима“ у бици на Иљеву која се одиграла 24(12) априла 1849 у Великокикиндском округу.

Тог датума генерал побуњеничке војске Перцел Мор напао је место Меленце надмоћном силом уз употребу артиљерије. Срби су бранили место под командом свог војводе Лазара Зубана. У бици на пољу Иљево страдало је око две стотине добровољаца, највише из: Велике Кикинде, Башаида и Меленаца. Место погибије је обележено познатим Крстом на Иљеву који се на жалост нашао сада на приватном поседу и прети му опасност да буде оштећен или уклоњен, што држава свако не би смела да дозволи.

Знано је да је постојао споменик у Башаиду, на којем је записан број од стодеведесетосморо сахрањених „батаљонаца“. Парастос њиховим бесмртним душама служен је у Башаиду, ове године на стоседамдесету годишњицу,.

Професор Драгољуб Бадрљица, који се са групом поштовалаца овог места годинама бори за незаборав овог историјског догађаја, је овим поводом изјавио:

„ У свим тим временима  и биткама сви смо поражени и то треба тако схватити. Страдало је негде око две стотине а по мојим подацима 198 Срба из Кикинде, Башаида и Меленаца. Са поштовањем ми се сећамо оних који су страдали у овим догађајима, дали свој допринос, дали свој живот. Нанама је да се са поштовањем сећамо 170 годишњице али и да изведемо закључке, да се такви догађаји, драматични и трагични неспоразуми, више никоме и никада не десе.“

Запис у камену

Један од чувара слободарских традиција ових простора Кикинђанин Милинко Арсенов посебно истиче у свом обраћању преко друштвених  мрежа постојање надгробног споменика Србина из Равног Баната Живе Богарошког из Меленаца, који је у камену оставио за будућа поколења, овај запис:

,,Овде почива потпора Старости, Надежда Родитељска, јединац у Оца Жива Богарошки из жарке љубави к Роду своме, војево је против Маћара с прочом Браћом Диштриктском, бранећи свог Цара и своју Народност, погину у Башахидској битки на пољу Иљу у 21. години младости своје, 12. Априлиа 1849. Лета; Како отац Стефан, тако и јединац Жива жертвоваше на олтар Српске народности најмилје благо своје и живот а онај јединца свог, Можеш ли Роде више шта искати!…

Ој Иљево, Иљево,

Све дистричко Косово,

Чувај кости див јунака

Дистричких момака“…

Ђура Јакшић и бој на Иљеву

Публициста из Београда Душан Ковачев, Банатски Срб, се у својим текстовима дотакао овог боја, који је неоправдано заборављен у историји. Ковачев у тексту посвећеном односу великог српског песника Ђуре Јакшића према изразу паор износи претпоставку:

„Велики српски песник, приповедач и сликар, а изнад свега срб, Ђура Јакшић се родио и одрастао међу банатским ратарима. Борио се са сабљом у руци за Српску Војводину и то у Регименти Великокикиндског дистрикта (мајка му потиче из Карлова /данас Ново Милошево/ одакле је родом био и великан српске публицистике Теодор Павловић). Ђура Јакшић се за Војводину борио под старом ратном заставом граничара. Вероватно је био учесник и крвавог „Боја на Иљеву, српском Косову“ код Башаида 1949. године, када су надмоћни и одлично наоружани кошутови побуњеници под руководством Мора Перцела надвладали храбре српске синове равног Баната.

Несрећан, прогоњен и оспораван касније од моћника без човечанства, банатски срб је својим критичарима бритко одбрусио:

С крвавом сабљом, на бојној муци

Бољи сам био – бољи од вас!“

Петровград.орг