У циљу прикупљања средстава за лечење Наташе Терзин у Александрову jе у недељу 31. марта уприличено поетско вече и промоција књиге “ Трн Божура“ песника Јована Зафировића са Косова и Метохије. Организатор и душа ове вечери у његовом Александрову је био зрењанински ултрамаратонац Саша Николић.
Када сам посетио Наташу, занемео сам јер је она, иако без говора и гласа, одузетошћу горњих и доњих екстремитета, изузетном мимиком желела све да ми објасни , а ево вечерас је ту са нама – казао је Саша Николић покретач акције „Срећа се не купује новцем“. Он је позвао све људе добре воље да уплате СМС – Упишите 25 и пошаљите на 3030!
Наташа је већ боравила на рехабилитацији у Загребу, где је успела да покрене руке што показује њену јаку вољу да успе и побеђује. Наташа свакодневно само једним прстом куцка поруке певачима и другим познатим личностима како би за њу била прикупљена средства за тромесечни одлазак на клинику у Загреб, на рехабилитацију.
Јован Зафировић је песник млађе генерације из Приштине, пореклом из Косовског Поморавља, који овом збирком песама ступа на књижевну сцену српске националне књижевности. Његов таленат је препознао један Срб из Баната, Радован Влаховић из Новог Милошева.
Поезија Јована Зафировића је родољубива и ангажована. Он поезију схвата као поклич, као вапај за слободом. Његова је жеља да њоме искаже сву муку одрастања у гету у којем се налази србски народ. Он је родољубивих песник у времену када се савремена поезија сакрила од родољубља у индивидуалистичко ништавило. Млади песник је део од продаје књиге предвидео као свој лични допринос Наташином лечењу.
О својим импресијама, песама младог Зафировића, говорили су домаћин Саша Николић и професор историје Мирко Козић. Они су у стиховима препознали језу, бол, тугу и врисак једног из нове генерације младих српских песника који су рођени на Косову и Метохији. Козић је препознао мелодију и тему наше родољубиве поезије која се вековима пева кроз различита песничка уста, од слепих гуслара до данас.
У вечерњим часовима Библиотека Александрово била је стециште хуманих људи. Звуке музике са Косова, “Ораховцу башто рајска” и песму о Русији Небојше Мастиловића интерпретирали су Мирјана и Михаило Младеновић. Била је то идентитетска прича кроз призму Косовско – Метохијског распећа, прича о спорту, хуманости и духовности.
Петровград.орг